Породици полицајца Мирослава Стаменковића, који је погинуо у “сукобу“ са пљачкашима златаре у Власотинцу, 21. децембра уручено је одликовање, златна медаља за храброст „Милош Обилић“! Специјални изасланик председника републике, Оливер Антић, посмртно је упоредио погинулог полицајца-убицу са Милошем Обилићем, што је прворазредни скандал, јер овде није било речи о јунаштву него о пуцњаву у леђа бегунцима са места покушаја пљачке. Зашто се гладни, лоше опремљени и необучени полицајаци подстичу да буду “лаки на обарачу“, ако су лојални властима
Председник Србије Томислав Николић посмртно је одликовао полицајца Мирослава Стаменковића, службеника Полицијске управе Лесковац. Указ о додели одликовања, председник Николић је донео за “испољену храброст и дело личног херојства“, а у сали Скупштине општине Лесковац, уручио га је специјални изасланик председника и председник Комисије за одликовања Оливер Антић. Златна медаља уручена је сестри полицајца Јелени Јашовић, а повеља мајци Светлани Стаменковић.
„…Зна цела Србија и регион да имамо још једнога Милоша Обилића. Његова смрт не сме да буде узалудна, она мора да буде за наук да се овакве ствари не смеју поновити. Дао је живот за државу, није размишљао, није калкулисао, него је стао на браник државе против најокорелијих криминалаца, које ће стићи заслужена казна. Олакшавајуће околности не сме бити“, казао је Антић. Према његовим речима, јунаштво погинулог полицајца биће пример младим људима…
Надамо се да ће ове речи господина Антића, који је истог дана у Београду скривио два саобраћајна прекршаја, одмах бити заборављене. Да смо у правној држави, председниковог саветника извели би на суд! Јер он не утврђује олакшавајуће околности оптуженима, већ судска већа. А поређење покојног Стаменковића са Милошем Обилићем је, благо речено, неукусно. Обилић је погубљен након што је распорио турског султана Мурата. Невладине организације, а и кривични закон Србије, оптужили би га као атентатора!
Да подсетимо, полицајац Стаменковић се, неколико дана раније, затекао у близини једне златаре у Власотинцу, коју су тројица младића покушала да опљачкају, али, схвативши да је власник позвао полицију, дала су се у бекство. За њима је потрчао и полицајац Стаменковић, који у том тренутку није био на дужности, па је без упозорења почео да пуца за тројицом бегунаца. Двојицу је, с леђа, смртно погодио, трећег је ранио, али је он успео да узврати и да убије Стаменковића. У том тренутку пристизале су полицијске патроле полицијске станице Власотинце.
„…Био је много одговоран и разуман. Знао је само за – ‘да’. ‘Не’ и ‘не могу’ није постојало за њега, за породицу, ни за пријатеље, ни за колеге. Никада се ни са ким није посвађао. Зато ми је жао што је тако поштен и частан погинуо“, рекла је, плачући мајка убијеног полицајца.
Покојни Мирослав Стаменковић у ПС Власотинце упућен је по казни! Како је могуће да вишеструки и хладнокрвни убица Стаменковић добије посмртно одликовање, и да буде означен као нови Милош Обилић?
Не познајем младиће који су покушали да опљачкају златару у Власотинцу. Очигледно је да су почетници, јер су побегли без плена, и без употребе оружја. О њиховој кривици одлучивала би судска већа. За овај покушај разбојништва, добили би неколико година затвора, имајући у виду да оружје нису употребили и да нису прибавили, правнички речено, имовинску корист. Али, уместо суда, тројицу младића-преступника осудио је на смрт злочинац кога је држава унајмила да штити закон и грађане. Он је одлучио да их убије без милости, пуцајући им у леђа.
Ко је овластио овог злочинца да пресуђује, без одбране? Хватање учинилаца кривичног дела је у надлежности полиције. То могу да ураде и грађани, ако су, професионално и физички оспособљени. Употреба ватреног оружја приписана је Законом о полицији.
Честа убиства грађана од стране полиције и убиства полицајаца од стране грађана, указује да је српска полиција опасна и по себе и грађане. Да је покојни Стаменковић сачекао колеге у униформи, који имају дуге цеви, тројица нападача би била ухваћена без испаљеног метка. Било је довољно да се блокира излазни пут из Власотинца и нападачи би били позвани да се предају. Употреба оружја дозвољена је само у случају нужне одбране. Полиција би морала да буде професионално оспособљена и опремљена за хватање преступника и лица за којима је расписана потерница.
Таблоид је писао и о случај убиства младића Мирона Милутиновића на Звездари, пре две године. Полицијску патролу ПЦ Звездара позвала је његова бака, јер је њен унук био душевни болесник. Полиција је ненаоружаног Мирона убила као зеца пред зградом, испред његове баке!
У прикривању и оправдању овог убиства учествовале су најутицајније старешине Полицијске управе Београда. Упорним писањем нашег листа, Апелациони суд у Београду наредио је Вишем суду да против полицајаца спроведе истрагу због основане сумње да су извршили кривично дело убиства. Вештаци су установили да је покојни младић убијен у лежећем положају, полицајац му је прислонио пушку и ликвидирао га!
Када уоче извршиоце кривичног дела, и схвате да нису у позицији да их савладају, или да би могли и сами настрадати, полицајци, било да су на дужности или на служби, позивају колеге који ступају на сцену, блокирају пут препрекама, доводе службене псе који савлађују преступнике, ако се претпоставља да су наоружани, и да оружје могу употребити…
Проглашавњем полицајаце убице за Милоше Обилиће и јунаке наших дана, може подстаћи младе полицајце да се што чешће лате оружја, макар и сами погинули! Јер, чека их одликовање!
Да ли се српски председник сетио мајки двојице убијених и трећег тешко рањеног младића који су покушали да опљачкају златару? Ко га је овластио да награђује грозног убицу, који пуца с леђа? Да ли то Србија постаје Дивљи запад, на којем је важило правило – ту затечен ту ликвидиран. Хоће ли нам пресуђивати типови попут полицајца Стаменковића? Да ли то српски председник и његови саветници плаше грађане, подстицањем полицајаца да пуцају грађанима у леђа?
После уручење признања, чланови Независног синдиката полиције, са припадницима Специјалне антитерористичке јединице, одржали су протестни скуп испред седишта Полицијске управе у Лесковцу под називом „Минут до 12″, на коме је изражена почаст погинулом колеги и затражено да полицајци добију бољу опрему. Такође је затражено да буде измењен сет правосудних закона који би пооштрио казнену политику.
„…Да се напад на полицијске службенике третира као напад на државу и да се, самим тим, пооштри казнена политика према лицима која ометају овлашћена службена лица у обављању својих задатака“, истакао је председник Извршног одбора Синдиката Велимир Барбулов, оценивши да су полицајци постали глинени голубови.
Председник Синдиката Блажо Марковић упозорио је државу да је минут до 12 да заштити полицајце. Додао је да секунде одлучују о провали огорчења и незадовољства полицајаца у Србији. На протестном скупу је речено да је у току 2009. године оптужена 31 особа за ометање полицајаца у вршењу дужности, а да је осуђено 9,6 одсто. У 2010. је оптужено 55, а осуђено 7,2 одсто, док је у 2011. години оптужено 47 особа, а кажњено је 6,3 одсто.
Чланови ова два приватна полицијска синдиката, који служе директору полиције, протествовали су и када је припадник интервентне бригаде Полицијске управе Београда Миљан Раичевић осуђен, прво на седам, а правоснажно на 10 година затвора, јер је хладнокрвно, и безповодно, стрељао 19. марта 2009. године Ђорђа Зарића (24 године) који је седео за воланом свог аутомобила, кога је зауставила интервентна патрола. Да је, у обрнутом случају, грађанин убио полицајца, добио би доживотни затвор!
Полицијски синдикати, преко својих лидера-провокатора, стално траже строжије законе против грађана. Нема никакве сумње да су српски полицајци у својој служби грађани другог реда. Лоше су обучени, опремљени, изложени су сталном малтретирању од претпостављених, а њихове зараде су мизерне. Но, њихов лош положај сигурно неће поправити њихово демонстрирање силе над грађанима.
Полицајце треба и обучавати. И примати их обучене у службу. Треба их научити шта су њихова овлашћења, и како да на ефикасан начин, без падања у ватру, решавају животне ситуације. Њима треба ставити до знања да нису судије, и да не утврђују ничију кривицу. Да је стање у српској полицији, која је у пуном расулу трагично, показују и бројке о броју самоубистава полицајаца на дужности, који на себе дижу руке, јер не могу да реше основне, егзистенцијалне проблеме.
Тужно делују колоне полицајаца које Немањином улицом у Београду журе на воз или аутобус, јер након завршене смене путују до Ниша, Врања, Пожаревца… до својих породица.Велики број полицајаца станује у самачким хотелима, у вишекреветним собама, онемогућени да врше животне и социјалне потребе…
Али, уместо што арлаучу, призивајући бројке о наводним нападима на службена лица, полицијски синдикати треба да штрајкују због лошег материјалног положаја, због лоше опреме, лоше обучености и организованости. Ниједна полицијска станица у Србији нема службене псе, нема специјалну екипу за хватање бегунаца или лица под потером, већ то чине, често, солисти, употребљвајући оружје, супротно овлашћењима и животној ситуацији.
Поводом скандалозног посмртног одликовања полицајаца-убице
0 comments:
Post a Comment