Смак света је ипак био неко решење
Шта би са тим смаком света, да му се није штогод догодило? Наравно, нисмо то ми забринути за њега, него за себе, јер како је Басара упозорио: Ако не дође тај смак света, најебали смо! А постоји и виц у којем се тврди да је дошао до нас, али одмах и одустао уз коментар: Па ја сам ту већ био! Најтужније је што и ми имамо осећај да смо стари знанци и да његова посета није најгоре што нас може снаћи.
Јесте ли приметили да се нико око вас није претерано узбудио због најаве судњег дана, наводно заказаног за 21. децембар, мада су се медији, у недостатку бољих идеја, својски потрудили да од тога направе некакву сензацију. Упркос немуштим порукама наших медија који су, у очигледном недостатку знања, здравог разума и духа, ширили извесно страхопоштовање према пророчанству Маја, које не постоји, нико се није превише уплашио, нико успаничио.
Нису баш тврдили да ће смака света сигурно бити, али ни да сигурно неће, све некако у стилу – мож да бидне, ал не мора да значи. Мада су водитељи разних емисија и њихови извештачи са лица места на планини Ртањ, на којој се иначе ништа није догађало, деловали забринуто, чак и кад су киселог лица препричавали вицеве, то се у народу није примило. Сви су остали мирни и достојанствени. Јесмо ли заиста толико храбри или смо огуглали на катастрофе? Јесмо ли се збиља толико еманциповали или смо се предали и помирили са судбином? Вероватно има свега тога по мало, уз несумњив закључак да медије више нико не узима озбиљно, да се више ништа о чему нас обавештавају не узима сувише озбиљно.
Све већем броју људи је очигледно јасно како трагично срљамо у пропаст, па је логично да се многима учинило да је смак света један од начина да се са тиме прекине, да се то једном заврши. Толики је страх од сваког новог дана, да ни најава последњег не може да произведе већи. Стара је мудрост да је боље једном умрети као човек, него сто пута умирати као кукавица. Боља је смрт, него живот у вечитом страху од смрти.
Завршили смо једну мучну годину и ушли у нову за коју сви кажу да ће бити још гора. Шта може бити горе од тога? Смак света? Неће бити. Као што неизлечиви болесник пред свој крај почне да га прижељкује што пре, тако и ми понекад пожелимо да се ова агонија, која траје већ више од две деценије, једном оконча. На било који начин. Крај света се стога може учинити као баш згодна могућност, дошао би изненада, брзо и без великих мука, а са пуном сатисфакцијом при помисли да ће тако долијати и сви наши душмани.
Са друге стране, одмах после неуспелог смака света, дошла је Нова година, коју је већина дочекала са сличном равнодушношћу. Као што најављена пропаст света није изазвала страх и панику, тако ни Нова година, није изазвала посебно одушевљење ни еуфорију. Чак, утисак је да су обе те крајности дочекане на исти начин, некако сувише лежерно, са недоумицом и неповерењем. Као да нам је свеједно, крај света или почетак нове године, само да се нешто догоди. Нешто што ће прекинути ово. Ово што нико не зна шта је, докле ће трајати и како завршити. Ово што, како ми рече један чо’ек, нема другог имена до Ово. Ако је тачно да Овоме може доакати само Ово, онда нам се лоше пише, без обзира да ли нам долази смак света или Нова година.
И није то само наш специјалитет, тако је мање више у целом свету, само што је код нас увек мало горе, па тиме и видљивије. Дубока економска криза, за коју предуго нема решења, ствара неизвесност и бесперспективност, а то код људи рађа страх за егзистенцију и живот уопште. И највеће светске силе су забринуте и без идеја, не сналазе се и ствари им све очигледније измичу контроли. И код њих је све више незапослених и забринутих за посао, а све мање вере у систем и државу. У Европи све је више уличних протеста, а у Америци оружја и масовног убијања.
Чак и у Русији, традиционална чврста рука, не успева да све држи у шаци. Кина је ухапсила смак света, односно све који су у њега поверовали, али све теже успева да контролише социјалне разлике, које су експлодирале после великог економског праска. У свету је све више сиромашних и гладних, а све мање богатих, и све је већи јаз између њих. Нема средине, нема више добро стојеће средње класе. Сви који нису богати су заправо сиромашни, тако да сви који имају и куће и аутомобиле под хипотеком, преко ноћи могу остати на улици и без ичега. Није онда чудо што се арапско пролеће изметнуло у средњевековни фундаментализам, јер генерално уместо вере у будућност, као једини спас се јавља вера у онај свет. У сопственој немоћи људи се окрећу свемоћном и чекају његову помоћ, смерно прихватајући све знаке који наводно са неба долазе, зашто не и крај света.
Свакога дана милиони светова се руше, смак света је у току, то је процес а не један догађај, један крај. Много је више разних крајева. Све сами крајеви, нигде почетка. Чекамо крај кризе, крај мандата ове, па оне власти, крај летњих врућина, крај ледених дана…
Све мирише на велику катастрофу, на ратове, као што је то увек било кроз читаву историју људског рода. И природне катастрофе које ће свакако доћи изазваћемо сами. Можда се једног дана и свемир покарабаси и шутне ову нашу лопту, али то што може доћи за пар хиљада година не сме бити оправдање да се ми са њоме тако играмо.
Да би се прикрила човекова одговорност за сопствену судбину, најлакше је све пребацити на више силе, а све се може и тако тумачити. Нарочито кад се најави смак света и почну тражити докази, онда се у свему могу препознати знаци катастрофичног пророчанства.
Ево например наш случај. У центру Свилајнца, на једној брези настанило се 12 сова. Заиста врло необично, али тако је већ две године и нико се томе није чудио док није дошло време за смак света. Тек тада су многи приметили и почели то да тумаче као некакав знак, као предсказање. Наравно, стигло је и на телевизију, која је мудро о томе известила тако што је интервјуисала пролазнике, па ко наиђе и шта му прво падне на памет. Смак света је заобишао Свилајнац и сви ће опет заборавити на сове, мада је у питању врло несвакидашња и чудна појава. Зашто баш у Свилајнцу, и то у центру града где је највећа гужва и бука, зашто сове, зашто баш 12 и зашто све само на једном дрвету. Зашто баш на брези?
У неким културама сова је симбол мудрости, у неким се представља као љубимац богиње богатства, у некима се повезује са уметношћу, а у највећем броју ипак са смрћу и несрећом, тако да се све може тумачити на различите начине. И овако и онако.
Ваљда због тога што је увек будна и вечито на опрезу, сова је заштитни знак скоро свих војнообавештајних служби света, па и српске, али се при том заборавља да она јако слабо види. Прецизније, одлично види на даљину, али у близини слабо, на десетак сантиметара око себе апсолутно ништа. У преводу, на војну ситуацију то значи да служба са знаком сове, добро види све слабости непријатеља, а уопште не види своје. Знају ко нам све ради о глави споља, али не и изнутра. Звучи некако познато…
А ево и једног примера из света. Поводом најављеног смака света, сви причају о човековој небризи према природи и својој планети, баш као што се о женама говори само за 8. март. Наравно, тема је глобално загревање и катастрофичне последице такозваног ефекта стаклене баште, који људи производе претераним стварањем штетних гасова. И загађења сваке врсте, која ће временом довести и до несташице чисте воде за пиће. Тако се, овом приликом, неко сетио и недавног открића језера слатке воде у сред сланог океана. Наиме, недавно је откривено да у Бофоровом мору, делу Северног леденог океана који запљускује обале Аљаске и Канаде, постоји језеро слатке воде која се практично не меша са сланом морском водом. И то језеро без обала уопште није мало, напротив, два пута је веће од највећег тропског језера и другог по величини слатководног језера на свету, афричког језера Викторија.
Е сад, то се може читати просто као чудо невиђено, као предзнак опште катастрофе због очигледног отапања глечера Арктика, а може и као инспиративан феномен, чијим изучавањем можемо откривати многе тајне природе и стицати нова сазнања и нове идеје. Дакле, може бити застрашујући предзнак, али и изазов човековим могућностима за боље разумевање планете на којој живи и које ће га учинити бољим и јачим, спремнијим и способнијим да дела и ужива у сагласју са природом, а не против ње. И против себе.
Постдемократија
0 comments:
Post a Comment