Џозеф Стиглиц: Посткризне кризе

Џозеф Стиглиц (Фото: balkanmagazin.net)

Вашингтон – Најозбиљнији проблем је глобално загревање. Иако су слабе перформансе глобалне економије проузроковале смањење емисија угљен-диоксида, реч је само о кратком предаху. И веома смо далеко од циља који смо зацртали: пошто смо изузетно споро реаговали на климатске промене, достизање планираног „плафона“ раста глобалне температуре од два степена Целзијусова захтеваће убудуће оштра ограничења емисија штетних гасова.

Неки сматрају да би због економског успоравања глобално загревање требало потиснути у други план. Управо напротив – прилагођавање глобалне економије климатским променама помоћи ће обнови потражње и раста.

У исто време, пут технолошког напретка и глобализације захтева брзе структуралне промене у свим земљама, развијеним и неразвијеним. Такве промене могу бити трауматичне, а тржишта са њима често не могу да се носе.

Као што је Велика депресија делом произашла из тешкоћа прерастања економије из руралне пољопривредне у урбану произвођачку, данашњи проблеми делимично проистичу из потребе окретања од производње ка услугама. Нове фирме морају се отварати, а модерна финансијска тржишта боља су у спекулацијама и експлоатацији него у финансирању нових предузећа, нарочито малих и средњих.

Изнад свега, транзиција захтева инвестирање у људски капитал, што појединци често не могу да пруже. Међу услугама које људи желе су здравство и образовање, два сектора у којима влада природно игра важну улогу (захваљујући несавршеностима својственим тржишту у овим секторима и старању о једнакости).

Пре него што је криза избила 2008. било је пуно прича о глобалним неравнотежама и потреби да државе са трговинским суфицитом, попут Немачке и Кине, повећају своју потрошњу. Та тема није завршена. Заправо, хронични спољни суфицит Немачке део је еврокризе. Кинески суфицит је опао, гледано кроз проценте БДП-а, али његове дугорочне импликације тек ће се показати.

Амерички трговински дефицит неће нестати без повећања домаће штедње и фундаменталне промене глобалних монетарних аранжмана. Повећање штедње још више ће успорити америчку економију и ту промене нису на видику. То што Кина повећава потрошњу не значи да ће куповати више робе из Сједињених Држава. Пре ће бити да ће повећати потрошњу нетрговинских добара – као што су здравство и образовање – што ће исходовати дубоким поремећајима у ланцу глобалне понуде, посебно у земљама које су снабдевале кинеске извознике.

Коначно, на делу је светска криза неједнакости. Проблем је не само што групе са највишим дохоцима узимају већи део економског колача већ и то што средња класа не учествује у подели економског раста и што се у многим земљама сиромаштво увећава. Једнаке шансе у САД разоткривене су као мит.

Иако је Велика рецесија погоршала ове трендове, они су били очигледни дуго пре него што су досегли врхунац. У ствари, један сам од оних који су указивали да је растућа неједнакост један од разлога економског успоравања. Неједнакост је последица и дубоких структуралних промена глобалне економије.

Економски и политички систем који не одговара већини грађана није одржив на дуже стазе. Такав систем ће подлокати веру у демократију и тржишну економију, а легитимитет постојећих институција и аранжмана биће оспорен. Добро је да је јаз између развијених земаља и оних које их сустижу веома смањен у последње три деценије. Али стотине милиона људи остаје да живи у сиромаштву и сасвим је мало напретка у смањивању јаза између најмање развијених држава и осталих.

У овоме су своју улогу одиграли и нефер трговински аранжмани, међу њима и пољопривредне субвенције које депресирају цене од којих зависе приходи најсиромашнијих. Развијене земље нису испуниле обећање из Дохе из новембра 2001. да ће успоставити развојни трговински режим, нити оно из Гленегласа 2005. са самита Г 8 да ће много више помоћи најсиромашнијим земљама.

Тржиште само по себи неће решити ниједан од ових проблема. Глобално загревање је квинтесенција проблема „јавних добара“. Да би била спроведена структурална транзиција која свету треба, потребно је да владе – у време када у Европи и САД јачају захтеви за штедњом – преузму активнију улогу.

Док се боримо против садашње кризе, требало би да се запитамо не чинимо ли то подстичући погоршавање дугорочних проблема. Пут који су утабали велики заговорници зауздавања дефицита и присталице штедње слаби садашњу економију и поткопава будућу. Иронија је да садашња недовољна свеукупна потражња, главни извор глобалне слабости, има алтернативу: инвестирање у будућност, тако што ће нам истовремено помоћи да решимо проблеме глобалног загревања, неједнакости и сиромаштва и омогућити структуралне промене.

Џозеф Стиглиц: Посткризне кризе