У сред плодне војвођанске равнице, народ умире у беди и безнађу
Мада је Сремска Митровица незванично београдска индустријска зона (а у ратним условима гранична линија одбране Београда), овај стратешки важан град пропада застрашујућом брзином. Аветињски изгледају затворене радње, запуштене улице, пропали социјалистички гиганти и бројна сиротиња, међу којима млади људи тек стасали за живот, којима је судбина, што се тиче запослења, већ запечаћена. Није боље ни у суседним општинама Руми и Шиду. Срем је једноставно опљачкан, напуштен и предат неизвесној судбини.
Некада једна од најмоћнијих регионалних индустријских зона у Југославији, налазила се у Сремској Митровици, на обалама Саве. Био је то привредни центар достојан старог, источноримског сјаја. А онда су дошла демократија и транзиција, пљачка и безумље, па је на сред најплодније равнице почела да ниче сиротиња, заједно са коровом. Данас овај град не личи ни на шта, јер је мрачан, прљав, јадан и уништен. Од 2000 угоститељских, трговинских и занатских радњи у Сремској Митровици, скоро половина је затворена током 2012. године! Чувена Занатлијска улица је потпуно празна и изгледа аветињски. Бивши радници некадашњег гиганта, фабрике целулозе „Матроз“, данас се налази улици, или се сналази како зна и уме, на пијаци или на испомоћи у пољопривреди, која је такође скоро потпуно уништена.
Она је само једна од преко 300 власника трговинских, угоститељских и занатских радњи који су поднели захтев за трајну одјаву у 2012. години. Мада у општини немају прецизне податке из републичке Агенције за привредне регистре о тачном броју одјављених и пријављених радњи у овој години у Удружењу предузетника Сремске Митровице тврде да је око 30 одсто од укупно 2.000 радњи – затворено. Митровчани једва преживљавају месец за месецом, састављају крај са крајем, купују само најнужније, промет је у радњама преполовљен, омладина масовно одлази и град се налази пред катастрофом какву у својој историји није доживео од пада римског царства.
Због тога што је Сремска Митровица била некада један од водећих центара прехрамбене, дрвопрерађивачке индустрије и индустрије целулозе и папира у Југославији, посао демократских криминалаца који су покуповали све што је могло да се купи, масовно отпуштање радника је било најважнији посао: истерали су на улицу чак 12.000 радника! Овај незапамћени помор радништва у једном граду величине Сремске Митровице, ни до данас није како треба санкционисан, јер су власници већине купљених предузећа избегли све обавезе из купопродајних уговора, оштетили државу и дословно згазили цео регион Срема у коме данас равноправно владају корумпирани државни органи (судови, тужилаштва и полиција) са пар криминалних кланова и њихових испостава у свим владајућим странкама.
Упркос свему томе, традиционално бандитски високе државне даџбине, нису никада биле веће! Подивљале тржишне инспекције спроводе застрашујуће насиље па за мањкове у каси од само десетак динара затварају радње до месец дана, кажњавају новчано од 50 хиљада до пола милиона динара. Сваких пола године радници од своје, ионако бедне плате у услужним делатностима, морају за санитарну књижицу да плате по 2.000 динара. Има и бизарних намета, попут месечне таксе за коришћење фискалних каса!
Мада је Сремска Митровица скоро мртва, у њој се, као гангрена, шире банке, дословно у свакој улици. Са друге стране, потпуно је девастирано и пољопривредно добро „Пинки“, које је „у златно доба“ било водећи произвођач воћа у Србији, заправо, међу три највећа у бившој Југославији. Оно је већ дуже времена у стечају. „Пинки“ је приватизован је 2004. године, и од тада траје његово разапињање и пљачкање. Саднице воћа годинама нису биле обрађиване, губици су порасли до неслућених висина. Пре две године покренут је и стечајни поступак.
Скоро 400 хектара воћњака на југу Фрушке горе, више од милиона стабала пољопривредног добра „Пинки“, пре непуних две године остало је да пропада, а 650 хектара обрадивих површина нови газда је издао у закуп. Око 600 радника „Пинкија“ је убрзо остало без посла. Радници са економије „Мутаљ“ су исељени из радничких станова, које је нови власник купио код приватизације „Пинкија“. Празне зјапе пословна зграду и хладњача а напуштена су и два вештачка језера за наводњавање воћњака. То је права слика српске транзиције у Срему. Али, ко је и како развлачи имовину „Пинкија“ целу једну деценију, о томе у Сремској Митровици сви ћуте. Једном ће и то стићи до шире јавности, али, за „Пинки“ је већ касно.
Посебна прича у овом граду су стечајни управници. Познат је случај човека који је на тој функцији имао рекордну месечну бруто плату, око 12.000 евра, током три године вођења поступка у бившем државном предузећу! Као директор фирме спремне за банкрот, приходовао је више од менаџера свих најпрофитабилнијих државних предузећа! О бродарству које је некада овде било развијено на обалама Саве, данас нема ни говора. Оно ће можда и испливати некада, али, Митровица неће. Не оваквом државном политиком, и не у овој генерацији…
Али, не пропадају у Срему само предузећа него и културно благо, и то на сваком кораку! Тако, на пример, пропада Сремска кућа у Нештину, важна грађевина из 18. века, која само што није срушила, мада је то један од најстаријих српских споменика у Фрушкогорју и Срему. Нестаје полако и једина бранич-кула у Срему, близу бање Врдник, која је изграђена још за време римског цара Пробуса. Око ње расте коров, уместо да буде на туристичкој мапи, са ознакама на таблама поред ауто-пута.
Зато невероватно звучи податак да је др. Ненад Лемајић, члан и оснивач Покрета „Митровица Европска Регија“, кад је осетио да политички пропада о он и његова коалиција, најавио како иде из политике и сели се у Беч да изучава историју! А у сред Митровице не ради ниједна културна институција, не ради чак ни биоскоп, а кад случајно наиђе нека гостујућа позоришна трупа, карте за представе су прескупе. Живот у овом граду је, једноставно, изгубио сваки смисао и то показују снажне миграције радно способног становништва у правцу Београда и Новог Сада.
Места ближе Београду, попут Инђије, Пећинаца и Шимановци су захваљујући чињеници да су у индустријској зони главног града, нешто и добила, али зато Рума, суседна општина до Митровице, интензивно пропада. И оно што је изграђено у прошлом веку попут спортске хале и Културног Центра (КЦ-а) дословно се распада. Рума нема базен, језеро је прљаво, градске улице су препуне рупа, избочина и падова са којих се вода слива према кућама. А, канализација у овом заборављеном граду не прима довољне количине воде! Рума је, то се споља одмах види, од осталих места у Срему највише заостала. Боље је рећи, брже од осталих нестаје!
Упркос свему томе, овдашње Јавно стамбено комунално предузеће дели плате од 70 хиљада динара и више, а ангажовани пензионери, редовно у алкохолисаном стању, искључују грејање већ после 21 час, мада осиромашени румљани плаћају грејање целе године, и то скупље него у Београду, Новом Саду или Сремској Митровици за исту квадратуру!
На жалост, списак апокалиптичних слика у овом делу Срема, подугачак је, и сваки „кадар“ речито говори о размерама привредне катастрофе овог, некада богатог региона. Тамо даље на западној страни, на граници са Хрватском, лежи мртви Шид, мало веће село које се некада, својом моћном индустријом, кандидовало да буде озбиљна градска средина. Али, то је било у једном другом времену и у другој држави.
Пола Срема, гладује и дрема
0 comments:
Post a Comment