На данашњи дан 1807. године, ослобођен Београд од Турака

(Фото: СНП Наши)

Београд – На данашњи дан 1807. године у Првом српском устанку Срби су избацили Турке из Калемегданске тврђаве и Београд је, после 380 година, поново постао престоница српске државе. Претходно су устаници 12. децембра 1806. ослободили београдску варош и потисли Турке у Калемегданску тврђаву, а турски командант Алија Гушанац је крајем децембра утекао из тврђаве, увидевши да је њена одбрана безнадежна. Новом команданту Сулејман-паши потом је преостало једино да се са својим снагама преда устаницима под Карађорђевим вођством.

Када су ослободиоци 1807. године ушли у Београд, затекли су мање-више напуштено и крајње запуштено и руинирано насеље. Већи део Турака је побегао док су се преостали сакрили у „мишију рупу“, заплашени од могуће освете Срба. Град је тада имао око 10.000 становника, а према аустријским изворима, око 4.000 људи било је способно да носи оружје.

Нова власт сместила се по турским богатијим кућама и некадашњим сарајима. Зграде су преправљане и ускоро удомиле Правитељствујушчи совјет, Богословију, Општину, Велику школу итд. Званична резиденција српског Вожда била је Пашин сарај, у Горњем граду. Међутим, Карађорђе се настанио у вароши, у конаку дахије Муле Јусуфа. У стварности, Вожд је највише боравио у свом дому у Тополи. У конаку дахије Аганлије, сместили су се војводе Сима Марковић и Павле Поповић, док је први српски командант града, Младен Миловановић, заузео конак Фочић Мехмед аге. Траг који је у Београду оставио овај, иначе способан војвода, одисао је отимачином, пљачком и непоштењем.

Понашање појединих ослободилаца Београда било је за сваку осуду. У обесности су достизали дахије, пљачкајући београдске трговце, од којих су многи, због јеврејског, грчког или цинцарског порекла, пребегли преко реке у Аустрију или Угарску. Калемегдан је остала пуста, у коров обрасла пољана, а данашње Теразије баруштина и пустара. Занимљиво је да Срби нису рушили џамије, којих је тада било много у граду. Доминирала је Батал џамија, на плацу на којем је данас палата Народне скупштине.

Импозантан Делијски конак угостио је прву српску владу – Правитељствујушчи совјет, основан на народној скупштини у селу Бораку, две године раније. Након манастира Вољевча и Боговађа, у којима је Совјет заседао током борби по Србији, „устаничка влада“ дошла је у главни град, у палату коју су чували кавази – Вожду одани, пиштољима и дугим ножевима наоружани момци. У близини се налазио „Магистрат“, или суд, чији је главни судија био Карађорђев саборац Радич Петровић. Председник суда био је Петар Ичко (1807-1808).

Једна од најзначајнијих, али не и најрепрезентативнијих зграда ондашњег Београда, била је тополивница у близини куле Небојше. Ту су оправљани заплењени турски топови, али и почело је са ливењем нових. Успостављање тополивнице је овековечио Сима Милутиновић Сарајлија у својој „Србијанки“. Најчувенији тополивац био је Милосав Петровић, који је сазидао пећ за топљење гвожђа, ископао јаму за ливење топова и начинио ковачницу и алатницу за градњу точкова и лафета.

На падини према кули Небојши, у 16. веку се налазила омања црква коју су Турци претворили у барутану. Када су Срби освојили Београд у Првом српском устанку, магацин је преуређен у цркву посвећену Пресветој Богородици. Овај скромни храм, народ је назвао „Ружица“ према народној песми „Деоба Јакшића“, у којој се говори о некој цркви истог имена у београдској тврђави.

На калемегданској пустолини, између тврђаве и вароши, сваког дана је егзерцирала војска под командом Милоја Петровића. Вождовом наредбом, 14. фебруара 1809. године, је уведена регуларна војска, одвојена од грађанске управе. „Војни обвезници“ постали су сви мушкарци од 12 до 70 година старости. Наредне године, у Београду је формиран први „Српски коњички пук“, одевен у беле панталоне и блузе са високим оковратником попут руске коњице. Тада се појавио и први „Воени устав“.

На данашњи дан 1807. године, ослобођен Београд од Турака