(Фото: kamatica.com)
Србија, најбоље место за минирање Немачке
Новоустановљени државни празник назван „Дан помирења“ који почиње да се обележава од 11. новембра 2012. године и у Србији, многе је изненадио, посебно што се не зна ни ко га је предложио, ни зашто је тај дан значајан за Србију. А до јуче није био. Уствари, значајан је до сада био за Велику Британију и слави се у свим земљама Британског Комонвелта. То су државе које су са својим обичним грађанима (робовима) припојене Империји и њима се административно управља из Лондона (не Лондона обичних грађана, већ језгра Лондона у коме је већ вековима финансијско и политичко седиште данас најмоћније Властеле). Градоначелник овог језгра Лондона (Цитy оф Лондон) је тренутно Дејвид Вутон. Обичан градоначелник Лондона за обичне грађане (цоммонс) је Борис Џонсон.
Немачко повезивање са Турском преко пруге Берлин – Багдад је имало и додатну димензију у виду војног споразум, који је одрадио немачки генерал Лиман фон Сандерс, члано немачког врховног ратног савета. Са личним одобрењем кајзера Вилхелма, он је отишао у Константинопољ како би тамо организовао обуку турске војске.
На извиђачким пословима откривања нафтних лежишта, радио је Барон Макс фон Опенхајм, који је течно говорио арапски, један број дипломата и археолози. Истраживања су вршена још од 1899. Закључак екипе је био недвосмислен- читав регион је био пун нафте! Није познато да ли је немачким истраживачима тада било познато да се и у Србији у региону Топлица налазе богата лежишта нафтом, што се и до данас игнорише. Тако је и пруга нацртана да иде тачно овом нафтном трасом. Британци су Опенхајма видели као опасног шпијуна и пажљиво су пратили његова кретања, посебно што је он био веома загрижени немачки империјалиста. Опенхајм је био и аутор немачке стратегије охрабривања Турске у вођењу Џихада или Светих ратова против колонијалних сила Британије, Француске и Русије.
Како наводи Вилијам Енгдал, пред само избијање рата 1914-те, Опенхајм је известио кајзера Вилхелма: „Када Турци окупирају Египат, а у Индији се распламса револт, тек тада ће Енглези почети да гунђају. Енглеска је у ствари најрањивија у својим колонијама“. Из овога се види да Опенхајм тада није рачунао да ће Британија прва распалити ватру и то у срцу Европе, у Босни. А управо сазнање да је Немачка обезбедила сигурне концесије великом делу Средњег и Блиског истока и те како је узнемирило Лондон.
Зато су се, поред тога што су потегли све своје агенте и дипломатске везе, као и бројне пословне смицалице на Блиском и Средњем истоку, како би се и они дочепали концесија у истом региону, Британци веома студиозно дали на оркестрирање ратног сукоба на Балкану. Циљ им је био мировни споразум којим ће прекројити читав спорни регион.
Да је део пруге који пролази кроз Балкан стратешки истог значаја као и део на нафтним пољима, закључио је и британски мајор Лафан, о чему је након рата и записао:
„Да је пројекат Берлин-Багдад остварен, огроман блок територија које стварају сваку врсту економског богатства и које су несавладиве са мора, биле би сједињене са Немачком“ . И то би за Британију била велика копнена баријера.
„Русија би овом баријером била одсечена од својих западних пријатеља , Велике Британије и Француске“, сматрао је Лафан. (Наравно, у случају да им веза са „пријатељима“ у Русији буде персечана, Лондон не би могао да изврши октобарску револуцију 1917. и забије нож у леђа тада једном од најмоћнијих царева, Николају ИИ, који се такође спремао на велику индустријску револуцију са нафтом као главним енергентом.)
„Немачка и Турска војска би у оквиру тога лако удариле у наше египатске интересе, а од Персијског залива читав индијски део наше империје би био угрожен. Лука у Александрији и контрола Дарданела би ускоро дале Немачкој огромну поморску снагу у Средоземном мору“.
А Средоземно море је било вековима за венецијанску властелу главни трговачки пут, веза између Европе, Азије и Африке. Ко је контролисао Средоземље тај је контролисао читав свет.
„Само поглед на мапу света показује како се ланац држава протеже од Берлина до Багдада: Немачка империја, Аустроугарска, Бугарска, Турска. Само један мали појас територије блокирао би пут и спречио два краја у ланцу да буду повезана. Тај мали појас је била Србија. Србија је стајала мала, али пркосна између Немачке и великих лука Константинопоља и Солуна, држечи капију Истока. Србија је била заиста прва линија одбране нашег источног империјалног поседа . Да је била сломљена и намамљена у систем „Берлин-Багдад“ тада би наша огромна, али слабо брањена империја ускоро осетила тежак удар од немачког источног напада“, записао је британски мајор Р.Г.Д. Лафан.
Запалити Балкан
И зато је активност британских агената у Србији била највећа уочи самог избијања Првог светског рата. Масонерија је контролисала војску и интелигенцију. Н е заборавимо да је Живојин Мишић био масон, а мајор Лафан је тада био виши војни саветник у српској војсци која је полако припремана за предстојећи велики „осободилачки“ рат против Аустроугарске и Турске – британских непријатеља.
Наравно, оваква обука и припрема српске војске вероватно не би била могућа да брутално нису ликвидирани последњи Обреновићи заједно са преко 200 виђенијих и утицајних Срба „мајским превратом“ 1903. Тако обезглављеном народу је постављана црнокоса династија Карађорђевић ( или, Карагеоргију, како их неки називају везујући их за Румунију). У сваком случају били су подређени Лондону. Без њихове сервилности Балкански ратови као пробили балон за дестабилизацију прилика на Балкану не би били могући. Ови ратови још више су распирили вековну верску и етничку мржњу на балканском простору, што је било управо оно што је одговарало древној ватиканској стратегији – дивиде ет импера и у чему је Ватикан и водио главну реч преко својих језуитских одреда.
„Српска војска би била спремна да преузме напад и испровоцира устанак и у Србији, Хрватској и Словенији и тако уздрма аустријску империју. Свако смањење аустријских снага које би биле натеране да интервенишу натерало би Немце да повуку велики број трупа са других ратних попришта“, резоновао је Лафан.
Младотурски покрет
Младо турски покрет имао је за циљ да изнутра уздрма власт турског султана Абдула Хамида ИИ као и да распири опште незадовољство у свим деловима турске империје укључујући и Балкан. Они су настали као продужена рука турске опозиције која је свој први оснивачки конгрес одржала у Паризу 1902. Младотурци су били исто што је данас интернационалистичка Сорошева организација Отпор и исто што су неколико година касније били бољшевици и комунисти.
Њихов утицај је због велике младалачке енергије одјекивао и на читавом Балкану- и по Босни и Србији. И тајна српска организација „Црна рука“ којој је припадао Гаврило Принцип била је симпатизер младотурског покрета. Њиховом политичком странком Уједињења и напретка руководио је комитет чији су сви чланови били обучени и образовани на западноевропским универзитетима, посебно у Паризу које је инструирала масонерија преко неколико ложа.
Франкофилија је тако постала модерна и у Србији, па су и многи српски учитељи преко којих је највише вршена пропаганда о важности отпора аустроугарској и турском султанату, одвођени на студије Француску. С обзиром да је већина становништва у Србији као и у Босни била неписмена, учитељи су постали главни агенти утицаја антиаустријског и антинемачког расположења. Српски народ је убеђиван да је дошло време да с е ослободи турског зулума, али и да ослободи своју браћу Хрвате и Босанце од аустријског ропства. Онда им је сревирана по истом принципу жарка жеља да се са својом браћом у Хрватској и Словенији уједине у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца под династичком круном Карађорђевића.
Логично, јер једина светска сила чији би интерес био да спречи пропадање Турске и аустроугарске империје и њене контроле на балканским територијама на почетку рата је била Немачка. Дакле, идентичан образац у распиривању етничких сукоба који је примењиван на простору бивше СФРЈ у периоду 1990 у сукобима у Крајини, у Лици, Босни, и на Космету 1999. примењен је и 1914. и 1915.
Неидентификовани кољачи, убице и врло добро обучени стручњаци за масакре (данас се зову терористима јер користе софистициране бомбе) починили су тада злочине над српским становништвом, посебно у Мачви. И сви ти злочини су недвосмислено приписивани аустријским војницима.
О овоме се глас у Србији веома брзо преносио захваљујући медијима и учитељима. Али, у познатом роману Данка Поповића „Књига о Милутину“, која је у време издавања изазвала веома оштру полемику јер је изнела пред јавност и другачију слику о Првом светском рату јасно се уочава ова вешта пропаганда.
На пример када један јунак пита неку бабу из Мачве:
„Је ли баба, јесу ли опасне Швабе?“
„Нису све швабе опасне, синко. Опасне су швабе које говоре нашки“, одговара му баба.
„Ко су ти људи који говоре нашки?“ пита се један јунак. Да ли су то Јужни Словени о којима им стално причају официри (читај масонске слуге) и у иностранству учена интелигенција?
На затечене призоре масакрираних и обешених жена и сељака јунак поставља питање:
„Јел то швабе тако поступају са срспким живљем?
Ма какве швабе, радићевци и франковци. У Босни још горе. Србе расељавају, у логоре трпају, имовину и куће им отимају“.
И прогањају се тако Срби по Аустрији, а све због наводног атентата на аустријског надвојводу Фердинанда који је извео извесни Гаврило Принцип у име српског народа зарад његовог „ослобођења“.
Аустроугарска демантује злочине
Аустроугарска је настојала да ове приписане јој злочине демантује. Тако је аустроугарски амбасадор у САД, др Константин Теодор Думба примио је од своје владе званичан одговор на оптужбе британских и француских медија да је аустроугарска војска крива за бојне злочине приликом окупације Србије. Овај деманти је објављен у једном омањем ступцу у Њујорк Тајмсу 27. марта 1915.
У демантију се оптужује званична Србија како настоји да свали сву кривицу за злочине на Аустрију и да „не оклева да лаже како и приличи њеној политици“.
Ево шта о тој српској политици (иза које стоји западноевропска масонерија) каже аустроугарски амбасадор.
„Потпуно свесна да ће се у њене изјаве мало веровати, она (Србија) је осигурала услуге једног аутсајдера , тј. личности за коју она мисли да ће иазазвати више поверења у овакве лажљиве извештаје. Марионета за тај посао је нађена у личности професора Арчибалда Рајса из Лозане, који би требало да буде не само непристрасан, већ и да има знање о читавој ситуацији, а позван је у Србију у намери да он буде сведок наводних злочина које су извршили аустро-угарски војници и да проследи приказе свога истраживања по читавом свету , посебно неутралној штампи“.
За професора Рајса др Думба каже да је „мајстор за све“ , јер је неко време био запослен у Црвеном крсту, а једно време професор Политичке јурисдикције на универзитету у Лозани. Такође наводи да је он Немац само по рођењу, јер је постао натурализовани Француз.
„Он је позван да истражи догађање у Србији уз асистенцију два висока српска званичника“.
Рајс је описао аустријска зверства из Првог светског рата и то објавио у свом извештају на 192 стране. Занимљиво је да су се као највећи доказ зверстава аустријских војника сматрале фотографије на којима су се јасно видели аустроугарски војници (односно људи у аустроугарским униформама) који су се сликали са својим жртвама. Зашто би неко остављао тако доказе о својим злочинима?
На чувеној фотографији из 1912. начињеној у Мачви виде се обешене сељанке у народној ношњи онако како су изведене из својих кућа. Думба тврди да су ове фотографије у ствари начињене у балканским ратовима, да су онда ретуширане и дотеране јер су њихови негативи задржани у Србији како би с е даље могли користити.
„Позната је чињеница да су Срби за време Балканских ратова облачили своје осакаћене жртве у српске униформе да би онда ово овековечили фотографијама . Вероватно је да су истој превари прибегли за свога наивчину из Лозане и да су осакаћени војници у ствари били масакрирани аустријски и мађарски војници изложени српској бруталности. Ово изгледа вероватније тим пре од када су неки званични војни извештаји прослеђени Бечу предочили да се аустријске униформе злоупотребљавају као и команде и сигнали које користи аустријска војска“, тврдио је Думба.
У свом есеју „Чујте Срби“ швајцарац (и француски држављанин), Арчибалд Рајс, поручује Србима да се добро чувају Немачке па чак и пророчки предвиђа шта ће се Србији десити у будућности ако настави да сарађује са Немачком, уместо са британским савезницима. И то се заиста и десило.
Занимљиво је, међутим што је Рајс у свом извештају недвосмислено нагласио да злочини које су починили над српским ненаоружаним цивилима Аустријанци су у ствари починили аустријски војници Хрвати и Муслимани ангажовани у аустроугарској војсци. И баш они су били веома брутални према Србима. Дакле, колико је међу њима било језуита, фрањеваца и других агената и плаћеника?
Српска политика: уједињење са кољачима
У ствари, зверства оваквог типа нису ни била до тада позната, па су у Првом светском рату српски савезници очито били срећни да их користе како би показали свету колико су Аустро-угари бездушни и сурови. Дакле, ако је то било тако, српска влада је то морала знати. Зашто је онда инсистирано на уједињењу са кољачима јер званичан став српског парламента је у то време био: „Ослобађање наше западне поробљене браће“. И то је био главни циљ „српске ослободилачке борбе“. Јер, о томе је сањао „српски краљ“ у уме читавог српског народа који није ту да сања већ да следи снове свога краља кога су му, додуше, на трон поставили Британци.
Уствари, многи обично сељаци уопште нису знали шта се у овом рату стварно догађа и зашто се шаљу на фронт.
Зато српски официри (које инструира масонерија) тако мобилисане сељаке који не знају ни да пливају терају преко Саве у Аустрију и Мађарску да тамо ослобађају „браћу“ Хрвате и да“бране кости наших владара“ . И преко реке они вуку стоку и волове који су им незамењиви у орању земље. Огроман број стоке је уништен, трећина мушког живља побијена у овом оркестрираном „ослободилачком“ рату који се и данас у школама тако назива. Зато је и српски краљ (како тврде неки историчари) настојао да овај Рајсов извештај заташка.
Амбасадор Думба је такође тврдио да су оптужбе да Аустријанци користе експлозивне метке су апсолутно нетачне“. Он чак извештава да се поједини српски сељаци (односно обучени као сељаци) константно баве ометањем војника, користећи разне смицалице. Наводи и да је приликом хватања једне групе српских хусара која је прешла мађарску границу, један од заробљених успео да побегне, те да је његово име било Мајнхарт Чажар, што очито није српско име.
Банкарске смицалице и концесије у Месопотамији
Након младотурске револуције 1908-те у Турску је уставом уведена парламентарна монархија. Константинопољ је дошао под управу секуларног Комитета младотурске странке Уједињења и напретка, а англо-турски односи су постали веома добри. И британски амбасадор у Турској је је овај покрет, наравно, подржао.
Концесије на нафту које је турски султан већ дао Немачкој је ова нова влада одмах видела као тешку корупцију султана и угрожавање турских националних ресурса.
Зато је већ 1909. основана такозвана Национална Банка Турске, а да би била што боље установљана (у складу са британским интересима) енглески краљ Едвард је тамо послао утицајног лондонског банкара, сер Ернеста Кејсела. Њему се на путу у Турску придружио тада тајновити и богати отомански бизнисмен, јерменског порекла, Калоуст Гулбенкиан (иначе образован на краљевском колеџу у Лондону).
Његова породица је такође ушла у нафтни бизнис. Такозвана Национална Банка Турске у ствари није имала ни једног представника отоманског порекла у сом Управном одбору. У њему су седели искључиво британски племићи: Уго Беринг из Лондон банк, гроф Кромер и барони из Ешбартона, Нортбрука Ривелстоуна.
У то време гроф Кромер је био гувернер Банк оф Енгланд. Овај елитни британски племићки ентитет је у Константинопољу онда створио нови ентитет назван Туркисх Петролеум Цомпанy, у коме је Гулбенкиан имао удео од 40 одсто. Циљ је био да од Султана добију нафтну концесију у Месопотамији што је био циљ и немачког племства. Истовремено, друго предузеће које су контролисали Британци, грофови и барони, било је Anglo-Persian Company.
Ова компанија је такође настојала да прошири своје већ постојеће концесије на искоришћавање нафте у Персији према Месопотамији. Тиме су несугласице са Немачком још више заоштрене. Трећи играч и једини с а већ уговореним правима на коришћење нафте у Месопотамији је била компанија Багхдад Раилwаy Цомпанy иза које је стајала Деутсцхе Банка. И Британци су грозничаво настојали да то промене.
Како даље пише В. Енгдал, комбиновани британски напори терали су немачку групу у компромис. Тако је 1912-те и поново ране 1914- те уочи рата уз подршку британске и немачке владе Туркисх Петролеум Цомпанy (којом је управљало искључиво британско племство) била реорганизована, а њено капитално учешће је удвостручено. Педесет посто капитала убачено је у Англо-Персиан Оил Цомпанy, коју је тајно поседовала британска влада. Од другог дела 25 посто капитала је држала Anglo-Dutch Royal Dutch Shell група. И коначних 25 посто је задржала Deutsche Bank група, једина која је до тада имала права да експлоатише нафтна изворишта са обе стране багдадаске пруге.
Коначно, Shell и Anglo-Persian Company су се сложиле да Гулбенкиану дају 2,5 посто свог удела. Гулбенкиан, који је касније постао и енглески држављанин, иначе је био познат по надимку „мистер пет посто“.
Тако је коначно 28. јуна, 1914-те такозвана Turkish Petroleum Company добила од Султана концесију на нафту. Каква иронија: добили су као национална компанија турске концесију од сопствене владе на сопственој територији. Овакве пословне смицалице су управо биле врхунска специјалнот банкара из лондонског пословног картела. (И у Србији и Хрватској и сл. данас сви „домаћи“ највећи тајкуни послују с а капиталом који је власништво некога из ове банкарске елите.)
Ипак, Први светски рат им је био неопходан како би Версајским договором коначно осигурали право на читава нафтна поља у Меспотамији , а што су постигли стварањем протектората названог Ирак. Немачка виш није могла ништа да добије као губитница.
Британски агенти иза стварања Албаније
Британски дипломатски и обавештајни оперативци такође су играли улогу и у стварању независне Албаније на Балкану. Кључна, а фигура британске агентуе у то време је био Обри Херберт, члан парламанта и обавештајац. Обри је био син Хенрија Херберта, четвртог грофа од Карнвона, богатог земљопоседника, британског министра и племићког поручника у Ирској. Обри Херберт је подстицао албанску независност од Турске 1907., а због свог племићког порекла нуђена му је два пута и круна Албаније (као британског поседа, што је она и данас када слави 100 година постојања), али га је од тога одговорио његов пријатељ премијер Асквит.
Стварни разлог избијања Првог светског рата (II део)
0 comments:
Post a Comment