Историја српског народа (I део)

(Фото: Српска књижевна задруга)

Од академика, проф. др Владимира Ћоровића.

Имамо у рукама Историју српског народа, у издању Светигоре, Октоиха и Јумедијамонт-а, Подгорица 2009, а под уредништвом Протојереја Радомира Никчевића. Издање је извршено у четири књиге (прва 369, друга 400, трећа 359 и четврта 387 страница, што значи свега 1.515 страница). И поред тога, о аутору нема ни најкраћа белешка, па и на књизи се не бележи које је издање.

Владимир Ћоровић је наш познати научни радник, историчар, па и друштвено-политичка личност. Рођен је 27. октобра 1885. године у Мостару, где завршава гимназију, у једно време кад се ту разбуктао српски национализам, док је граду и читавој Херцеговини давала тон и надахњивала родољубиви дух једна добра група истакнутих књижевника, међу којима је био и његов брат Светозар.

Године 1904. Владимир полази за Беч, на чијем универзитету студира словенску филологију, археологију и историју, а код чувених слависта Ватрослава Јагића, Константина Јиречека и Милана Решетара. Као студент он се ангажује у тамошњем Српском академском друштву. Био је и врло активан. Већ 1905. објављује једну књижицу, а 1908. је докторирао тезом о Лукијану Мушицком. За специјализирање прелази у Минхену код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Затим једно време борави у Паризу и у Болоњи, где истражује старе словенске рукописе.

Од 1909. године Ћоровић живи у Сарајеву као кустос, а затим и као управник Библиотеке Земаљског музеја, где снажно развија свој књижевни и научни рад. Био је сарадник многих органа штампе, посебно Босанске виле, Српског књижевног гласника и Летописа Матице Српске. Био је и секретар Српског просветног и културног друштва „Просвјета“ у Сарајеву.

После атентата Гаврила Принципа, Ћоровића су ухапсили аустријске окупационе власти, осудиле и казниле на пет година затвора, док му Врховни суд повисује казну на осам година.

После ПСР настањује се у Загребу, где уређује часопис Књижевни југ, са познатим ауторима Ником Бартуловићем, Ивом Андрићем и Бранком Машићем, који агитују за ствар југословенства. Тада, 1. децембра 1918. године, Ћоровић присуствује у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Из Београда се више не враћа у Загреб. Изабран за професора на Филозофском факултету, он сад непрестано живи у Београду, где се, после постигнутих изванредних научних резултата изабира за члана Српске краљевске академије, па и за ректора Београдског универзитета. После напада Немачке на Југославију, кренуо је у емиграцију авионом, који је оборен 12. априла 1941. године изнад Грчке. У тој је несрећи погинуо.

Владимир Ћоровић је заступљен у књизи Сто најзначајнијих срба, Београд-Нови Сад, 1993. Његов стваралачки опус чине бројне књиге, чланци и текстови расути по разним листовима и часописима. Међу најзначајнија дела убрајају му се: Црна књига. Патње Срба Босне и Херцеговине, Београд 1924; Велика Србија, Бгд 1927; Босна и Херцеговина, Бгд 1927; Историја Југославије, Бгд 1933; Историја Босне, Бгд 1940; Историја српског народа, Бгд 1989 – прво постхумно издање, друго издање Подгорица 2009, и друга.

Ово његово последње дело, обимом својим, а и посебном грађом, обухваћеним и третираним догађајима и проблемима из историје српског народа, представља једно грандиозно дело, које уз то има и значај од прве руке за народ и домовину српску, посебно у овим данима свакаквих денигрирања и растројства.

Кад имамо овај преглед, не можемо да пређемо ћутке преко чињенице што до данас не видимо нигде о овом делу не стручну анализу, већ ни најкраћи напис, извештај да је ово дело објављено. Писати о издању збирки песама од 100 страница, па и о најобичнијим романима од 200 страница, и ћутати о овом издању од преко 1.500 страница, није само неозбиљна ствар, већ и злочин.

Злочин пре свега према самом аутору, који је сигурно уложио у то дело сав свој живот, а злочин и према народу, коме се ни најмање не скреће пажња на ово тако значајно и грандиозно дело. Да можда нису изумрли сви српски историчари ?! Или су их можда похапсили ?! Да их можда нису ушкопили?!

Треба знати да ово није прва написана историја српског народа. Писали су ову историју пре њега и многи други аутори, страни и домаћи, посебно поједина поглавља ове историје, поједине догађаје, који су и детаљно третирани, свестрано дискутирани, па су били и предмет научних тема и дисертација. Све је то издашно и марљиво искористио Владимир Ћоровић од првих страница до посљедњих.

Управо зато, читајући књигу, пада нам у очи да аутор има један јако-јако широк хоризонт знања из историје српског народа. Па и дубок, врло дубок. Он познаје догађаје и личности од лишћа, гранчица и грана до корена и коренчића. Преко свега, он влада и смелошћу и способношћу, вештином да то изнесе и прикаже на тај начин да га и најобичнији читалац разуме. Изгледа да му је ово и био циљ, јер је управо тој једноставности, простоти, блискости и тесној комуникацији са најобичнијим читаоцем учинио много на уштрб научног приказивања и нивоа научног третмана. Он нам је оставио књигу и без библиографије, и без фуснота.

Стил В. Ћоровића обилује цитатима (Без фуснота! Често и без наводника!), народним изрекама, а и личним сјајним упоређењима. Колико за пример наводимо: „Немачка је пут на исток хтела да обезбеди преко Аустрије, не увиђајући да је пут из Европе у Азију водио преко једног великог моста, чији су стубови били одавно иструлели“. Или: „При подели Турске, Аустрија није наследила ништа друго него њену судбину“.

Пада у очи да је ово његова прва рецепција. Изгледа да није стигао да је прочита ни један једини пут. Књига је недотерана стилски, па ни исправљена правописно и граматички. Неретко се срећемо са свакаквим грешкама, поготово техничким, за што кривицу треба да сноси редактор и лектор, који овој књизи недостају. Као да су се и издавачи журили да је што пре одштампају и пласирају на тржишту. Ни да им је то и био циљ.

Иако је аутор настојао да се изрази што једноставније, књига обилују свакојаким страним и непознатим речима, архаичним, двосмисленим, па и од самог аутора неодређеним, несхватљивим, или и погрешно схваћеним. Колико за пример, наводимо неке: емпориј, петрефакат, назлобрзост, дипломатисао, синодални, слошки, изопштење, клир, сесије, протествовали, констернација, јарамаз, палијативе, мурдарлук, нимбус, депеширати, дотешчао, перпетуирање, интамбулација, анимозност, конфинирања, доведендем…

Уочљива су честа интервенирања аутора својим, личним расуђивањима и личним погледима на ствари и догађаје. У покојем случају он се и ограничава, наглашавајући да је ствар још неразјашњена.

Иако на први поглед оставља утисак конструктивног грађанина, он је и под јаким утицајем буржуазије и буржуаских стремљења, па и оних најреакционарнијих. Стога не једанпут манифестира свакакве контрадикције, удаљујући се овако од објективног приказивања и постојаног става историчара и научника. Ипак, на више места, он нас запањује његовим строго објективним третирањем историјских докумената и чињеница, чиме изазива пажњу читалаца, привлачи их и побуђује дивљење.

Дужност издавача је била да изврши редактирање и лекторисање текста. Уместо да учини то, издавач је, чини ми се, убацивао ту и тамо по коју своју реч, која сигурно не постоји у тесту аутора, па је и анахронична.

Колико за пример цитирам израз „страховлада партизанског режима“ (IV/стр. 43), коју В. Ћоровић није стигао да упозна, јер је – како рекосмо – преминуо почетком 1941. Сем тога, како се јасно види са стр. 347 (књига IV), он није био против савремених социјалних реформи. Само што их је желео „путем еволуције“, а не насиљем. Он и завршава ово дело са убеђењем: „Једина је нада да ће тешке поуке из најновије светске кризе отворити очи свима малим народима да виде, да њихови интереси нису у цепању и издвајању, него у прибирању свих сродних и заједничким потребама повезаних народа. И друго, развој друштвених односа ставља пред све народе много крупније, сложеније и теже проблеме, него што су ситничарске зађевице око плотова, који једног дана, ако не будемо свесни, могу постати ни наши ни њихови“.

Читајући ове књиге његове историје српског народа направили смо многе белешке, од којих објављујемо само неке, за које мислимо да су мање-више значајне и да ће послужити не само читаоцима да боље разумеју ово дело, већ и историчарима, који ће се у будуће бавити проблемима ове историје, посебно академицима, који ће сигурно предузети једно њено академско издање.

1. Академик, проф. др Владимир Ћоровић, на стр. 18 прве књиге, претендира да је словенско име, због њихове зависности од завојевачких народа, поглавито од Хуна, од западних писаца доведено у етимолошку везу са латинским називом робова: Slovninú - Sclavanus – Sclavus. Мислимо да је први Константин Порфирогенит довео име Сербин у вези са Servus – „слуга, роб“, што се јако свидело албанским буржујима, посебно енверовском „марксисти-лењинисти“ Исмаилу Кадареу, па је то, међу Албанцима и где год је стигао, а у име „пролетерског“ интернационализма, рекламирао као несумњиву истину, штовише „откривену“ од њега, а не од Порфирогенита!

Како исправно наводи Академик Ћоровић, име Словена означава људе који живе поред река, а не роба. Ћоровић, на стр. 97 претендира: „име сер, сер-би има да означава човека и људе“. На стр. 98 наставља: „Етимологија имена Србин још није несумњиво утврђена“. По мојим истраживањима, име Срба долази од имена бога Сербон (или Сораб), коме су се ови клањали, као што и код имена Дарданци имамо име бога Дарданос, коме су се ови клањали, појава ова позната и код имена многих других племена и народа.

2. На стр. 34 Владимир Ћоровић спомиње продор Словена 578. године у Византију, док заузимање Durrhachium-а (Драча-Durres-a) 548. године од ових Словена не спомиње нигде, иако је сигурно знао да је ово било много значајније у свим аспектима, како од поменутог каснијег продора, тако и од многих других, који се спомињу од њега.

Кад су прадедови Срба заузели Durrhachium и назвали га Драч, не само тамо, у Durrhachium-у, што нису нашли живе душе албанске, већ ни широм територије данашње Албаније, ни широм Балкана, што овим Албанцима дан-данас не смета да ударају у бубњеве њихове „аутохтоније“. Свака част изузецима, који нам се најзад освестише и ето – признају да нису аутохтони не на Космету, већ ни у самој Албанији.

3. На стр. 73 и другде Ћоровић спомиње неку „стару Илирску државу“, а пошто је на стр. 70 писао да „илирски краљеви кују новце са грчким натписима“. Имамо посла са фалсификованом историјом илирских племена, колико од стране албанских фалсификатора, који Илире сматрају својим прецима, или од њихових кларкова и западно-европских буржуја, који би хтели да Албанце (као Илире!) употребе за своје паклене циљеве, па и за топовско месо.

Пре свега, нека од ових илирских племена нису била ни најмање илирска: Илири proprie dicti! Напротив, нека од њих била су и словенска. Са друге стране, илирска племена, била она стварно илирска или словенска почетка нове ере, нису никада доспели да организују своју државу, понајмање да кују и свој новац. Она су била јако заостала, живела су у првобитној друштвеној заједници и нису познавала ни писмо, камоли државу и ковање новца. Они што се по хроникама времена називају илирским краљевима, истакнути су Илири, који су се отцепили од својих племена, ушли по градовима и живели као грчки грађани, па су се преко грчке културе афирмирали у тој средини, предводили су и војске против Римљана, могуће састављене и од мобилизираних Илира. Тако они никада нису претстављали неку илирску државу, што нам доказује и њихов новац, кован грчким писмом и на грчком језику. Или су представљали Албанце и албанску државу турске паше и везири албанског националног порекла?! Да можда није претстављао Албанце и албанску државу и председник СФР Југославије Синан Хасани?!

Не само у овом случају, већ и у пуно других, Владимир Ћоровић манифестира своје индоктринирање фалсификованом историјом албанског народа, што ће од њега и њему сличних наследити не само њему слични српски историчари, нови нараштај, већ и они који су се бусали у прса за југословенство и конструктивност, за најсавременија научна открића и достигнућа.

4. На стр. 77 Ћоровић пише да се Јустинијана Прима, све до наших дана одржала као: „Скопиние, арнаутски Шкуп, турски Ускуп и Ушћуп“. А македонски?! А српски?! Треба знати да је турски назин Ускуп-Ушкуп потекао од македонског Скопје, уобичајеним турским префиксом за градове У- или -, уобичајеним обртом С:Ш и метатезом О:У. Албанци су име овог града узели од Турака, а пошто су од Срба узели глас Ш. Чињеница што Турци узимају име овог града од Македонаца и што га Албанци узимају од Турака, доказ је да су ту, у време турске окупације, живели у множини Македонци и да су Албанци стигли у Скопље после турске окупације.

5. На стр. 92 Ћоровић изједначава Албанце са Илирима: „Илири-Албанци“ пише он. Истовремено, 15 страница даље (на стр. 107) видимо да он зна за Хермана Хирта. Је ли могуће да није прочитао његово откриће да Албанци нису и не могу бити генеалошки следбеници Илира?! Па управо Х. Хирт је научно образложио аргуменат КЕНТУМ-САТЕМ, argumentum crucis за доказивање да Албанци нити су Илири и нити имају било што заједничког са Илирима!!! За опширније о овоме видите моје дело Ко су албанци?, Женева 2007, стр. 54-94, посебно стр. 63, поглавље Аргуменат кентум-сатем.

Од овог изједначавања Албанаца са Илирима потичу многи погрешни ставови Владимира Ћоровића у овом његовом делу, као и свих других историчара, за које су непознате моје тзв. албанолошке тезе.

6. На стр. 83 он каже за арнаутски језик (подразумева албански!) да је „у знатној половини романског порекла“. Истина је да се арнаутски-албански језик за длаку спасио романизирања, али он није „у знатној половини романског порекла“. Има пуно романских речи, али ипак није романски језик. Наука је од времена констатирала да је то један индоевропски САТЕМ језик, много ближи са словенским језицима, посебно са балтичко-словенским литванским језиком, неголи са било којим романским, који су Кентум групе. На стр. 91 видимо да Ћоровић зна ово сасвим добро.

Пошто је илирски језик Кентум групе, албански језик (који је Сатем групе!) не може да потиче од једног КЕНТУМ језика без промене субстрата. А како то признају и сами албански филолози (Академик, проф. др Eqrem Çabej!), албански језик није променио субстрат! Албански фалсификатори историје хтели би пошто-пото да учине Албанце потомцима Илира: зато ту и тамо претендирају да је и њихов језик романизиран (као илирски!), или да има Илира (тобоже то су Албанци!) који нису романизирани.

Непознавањем научне истине о Албанцима, Ћоровић је склизнуо у антинаучне ставове управо на оним страницама његовог дела, које су од посебне важности за српски народ, па и тако актуелне да се са њима суочавамо свакодневно.

(Наставиће се)

Историја српског народа (I део)