Петер Хандке (Фото: Новости)
Салцбург – Западна страна Европе овог месеца прославља 70. рођендан Петера Хандкеа, романописца, приповедача, песника, драматичара и сценаристе, једног од малобројних индивидуалиста нашег доба. И то на сва звона. Сви важнији медији у Немачкој, Аустрији, Француској, Шпанији… донели су по једну страницу посвећену њему.
Уприличен је и низ скупова, научних и пригодних, отворено је и неколико изложби. Аутор је 6. децембра примио Награду Салцбурга, града у ком је и прославио рођендан, а сутрадан у родном Грифену у Корушкој, проглашен је за почасног грађанина.
„Ништа неочекивано, будући да је Хандке њихов највећи писац“, каже за „Новости“ Жарко Радаковић, пишчев пријатељ и преводилац његових књига на српски језик. “ Рођендан му је обележен далеко гласније и јасније него у Србији, за коју у медијима постоји готово искључиво политички.“
И док се око Хандкеових књига критичари, понети ванестетским разлозима, углавном споре, публика их безрезервно прихвата. Понео је све важније награде за књижевност, осим Нобелове, за коју и његови непријатељи мисле да му је ускраћена из политичких разлога.
После првих успеха са романом „Стршљени“ и драмом „Псовање публике“, плавооки младић у излизаној кожној јакни и дуге косе шокирао је књижевни естаблишмент, стекао славу и постао култни писац бит-генерације. Спајао је Хандке у својим текстовима Ничеову филозофију са стиховима рок бендова. За круте ауторитете био је млад и дрзак, склон провокацији. У својој 24. години, на скупу „Групе 47″ у Принстону, која је окупљала величине као што су Хајнрих Бел и Гинтер Грас, стваралаштво тадашње немачке елите назвао је будаластим, досадним, идиотским, и пребацио му описивачку импотентност.
Тај ексцес претходио је пробоју који је направио са чувеном књигом „Голманов страх од пенала“ из 1970, у којој мајсторски описује очај појединца, његову изгубљеност у савременом свету, депресију и језу хладноратовске Европе и малограђанске аустријске провинције. Књига је ушла у школске лектире, а немачки режисер Вим Вендерс по њој је снимио истоимени филм. Јавна је тајна да је Хандке и створио Вендерса, формирао и усмерио његов филмски геније. Сарадња је крунисана Хандкеовим сценаријом за антологијски филм „Небо над Берлином“.
Писац, чија је мајка словеначког порекла, поново се везао за наше крајеве у аутобиографској повести „Моравска ноћ“, недавно објављеној у Српској књижевној задрузи.
„Вожња је почела трзаво, а требало је то и да остане неко време, посебно током балканске деонице; Балкан и трзање, и то је ишло једно с другим, а готово да му је нешто недостајало, када су, као у данима само на броду на Морави, трзаји изостајали“ – једна је од многобројних упечатљивих слика из књиге.
Хандке је, по мишљењу Милована Данојлића, заклети усамљеник, у спору са духовном и друштвеном климом западног света.
„Нашао је у нашем делу Балкана окружење прикладно њиховом усвојеном оквиру, из перспективе слободне, од друштвених конвенција отргнуте јединке. Са нашом, такође усамљеном, из света искљученом земљом он је утврдио сестринску сродност: разумевајући себе, он схвата и прихвата нас. Из тамне моравске ноћи друкчије се гледа на личну судбину, на виђено и доживљено, као и на свакидашњицу старог континента, исувише сигурног у своја вредносна мерила да би разумео ишта што се у њих не уклапа“, забележио је Данојлић
На тему распада Југославије и демонизовања Србије Хандке је написао пет књига: „Опроштај сањара од девете земље“, „Зимско путовање на реке Дунав, Саву, Мораву и Дрину или Правда за Србију“, „Летњи додатак за зимско путовање“, „Кроз сузе питајући“ и „Око великог трибунала“. Објавио је до данас педесетак књига и превода с енглеског, француског, старогрчког и словеначког језика. Живи, као слободан писац, у Шавилу код Версаја и редовно посећује Србију.
Велики писац немачког језика је, по Данојлићевим речима, у нашем поднебљу нашао подстицајну атмосферу за свођење разнородних животних искустава, да бисмо ми, у његовом писању, препознали пријатеља који је у нама гледао пре свега људе.
За Србију правду поискао
„Хандкеа сам упознао у Бајиној Башти, пре десетак година, када је Миодрагу Павловићу уручивана „Рачанска повеља“. Ове пак године, прве недеље октобра, имао сам част да с Хандкеом „слојевито“ ћутим, после свечаности у манастиру Рача, гледајући разгаканих врана омање јато, с видиковца једног ресторана украј Дрине. Поменуто јато небом се вијаше, не слећући ни тамо ни амо, док сам недоумевао: да ли да великом писцу белу врану поменем, или српску скројеницу о врани која за скелеџију баш и не мари…“
„Одустао сам, разуме се, познавши колико је неумесно да било шта помињем и тумачим ономе ко је довољно познао и протумачио, пре но што је за Србију правду поискао – насупрот српском књижевном шуцкору, чији нотабилитети, бришући знојаве шаке о ногавице „армани“ панталона, овим светом телале како би све Србе у кесу за биолошки отпад ваљало стрпати… Остали смо, дакле, у ћутању, „слојевитом“, дугом, а ваљало је, можебити, управо тад, изговорити Милосава Тешића стихове: „Срам се стиди – стид се срами“, или: „Часно ли је ваздух јести/ поглед пити – пену прести.“ „, каже, присећајући се сусрета са Хандкеом писац Радован Бели Марковић.
Добро је што имамо Хандкеа
Берлински „Тагесцајтунг“ истакао је у тексту поводом 70. рођендана великог писца да његову славу не може ништа да поквари па ни критике из неких кругова да је увек подржавао Србе и да је у јавности бранио Милошевића. „За многе је Петер Хандке свршена ствар – једном заувек. Довољно им је да се помену Србија и руже које је положио на гроб Слободана Милошевића… Али, упркос томе, добро је што имамо Хандкеа. Добро је да постоји неко ко не може тако лако да се уклопи у сезонске дискурсе, већ инсистира на свом поимању ствари“, пренео је овај лист
Одрекао се награде
Осведочени борац за правду, Хандке је своју наклоност према Србима недвосмислено показивао не само у времену распада Југославије, ратова и наше изопштености из света, већ и током НАТО бомбардовања, оштро подижући свој глас против. Његови непријатељи највише му пребацују да се заузео за погрешну страну, истичући посете Радовану Караџићу на Палама, 1996, и гробу Слободана Милошевића у Пожаревцу, 2006. године.
Те године припала му је угледна награда „Хајнрих Хајне“ коју додељује град Диселдорф, али после узбуне коју је та вест направила у немачким књижевним и политичким врховима, Хандке се одрекао награде.
Рођендан Хандкеа: У част заклетог усамљеника
0 comments:
Post a Comment