Љубав према рукописима

Анатолиј Аркадјевич Турилов (Фото: Политика)

Београд – Пријатељство краља Драгутина и извесног руског кнеза Василија (по свој прилици, кнеза Владимира Васиљковича), спомиње се у краљевом житију

Анатолиј Аркадјевич Турилов (1951), рођен је у Јарослављу (Русија). Студирао је на Историјском факултету Московског државног универзитета (Катедра за проучавање извора за историју СССР-а), а потом је био на постдипломским студијама, на Институту за славистику и балканистику Академије наука СССР-а.

Тема његовог магистарског рада је била: „Бугарски и српски извори за средњовековну историју Балкана у руској писмености од краја XIV до прве четвртине XVI века”. Радио је у Рукописном одељењу Државне библиотеке СССР-а „В. И. Лењин” (сада Руска државна библиотека), сарадник је Института за славистику Руске академије наука, члан Археографске комисије.

Године 1983. учествовао је у совјетској научноистраживачкој експедицији на Свету Гору. Главни је уредник „Сводног каталога словенско-руских рукописних књига XIV века”, које се чувају у Русији, и неким другим земљама.

Анатолиј Аркадјевич Турилов je недавно изабран за иностраног члана САНУ. „Чигоја штампа” из Београда објавиће ускоро његову књигу есеја о српско-руским књижевним везама и друго, допуњено издање „Инвентара словенских рукописа светогорских ризница”, који је урадио заједно с Људмилом Мошковом.

Питамо га колико му значи пријем у САНУ?

„За мене лично избор за иностраног члана САНУ је изузетна част, али и велико изненађење. Добити признање од колега, чије радове изузетно ценим, посебно је пријатно. Али то је и признање које обавезује. Оно је значајно и за Институт славистике Руске академије наука, у којем радим“, каже Анатолиј Аркадјевич Турилов.

Бави се руско-јужнословенским везама. Током студија на Историјском факултету Московског универзитета није слутио да ће се бавити јужнословенском тематиком. После извесних колебања одабрао је Катедру за проучавање извора за историју СССР-а, чији су предавачи сматрали да је њихов задатак да науче студенте да воле историјске изворе, и да умеју да их анализирају, независно од времена њиховог настанка и порекла.

После курса палеографије, који је предавала, и вежбе држала, недавно преминула Љубов Михајловна Костјухина, за цео живот се заљубио у рукописну књигу, најпре стару руску.

У склопу руско-јужнословенских односа посебно се издвајају српско-руски. Руско-српске културне везе имају вишевековну историју, сежу чак у период средњег века. Турилов се бавио, и наставља да се бави, обрађивањем тема у вези са том повезаношћу на материјалу од краја XII до XVI века.

У том временском периоду њихов карактер се често мењао. Пре свега, треба рећи да су до краја XV века (то јест током три столећа) непосредна историјска указивања (у виду докумената и сведочанстава у летописима) о српско-руским везама, ако их има, посведочена јако малим бројем примера.

Друга одлика српско-руских средњовековних културних веза је њихов индиректни, посредни карактер (што је, узгред, типично и за друге везе словенско-византијског света, у знатној мери чак и за српско-бугарске).

Стара Русија, објашњава Турилов, није се граничила са српским земљама, међу владарима тих двеју држава није било дипломатских веза. Извесну улогу, у посредовању, могла је имати Угарска краљевина, на чијим је земљама још у XIII веку био читав низ православних манастира, али никаквих конкретних података о томе нема.

Средином XIII века, после татарске најезде, у суседству Србије, у својству вазала угарске круне, владала су два кнеза руског порекла (Ростислав Михајлович у Мачви и деспот Јаков-Свјатослав у северозападној Бугарској), али до тог времена, по свему судећи, српски књижевници и писари су већ били у пуној мери усвојили стара руска дела и преводе.

Исто се може рећи и о „пријатељству” Драгутина и неког руског кнеза Василија (по свој прилици, кнеза Владимира Васиљковича), које се спомиње у краљевом житију.

При том, познато је да се већина веза међу државама и народима који улазе у „Византијски комонвелт” (термин енглеског византолога руског порекла Дмитрија Дмитријевича Оболенског) остваривала, или преко царске престонице, или преко њених „манастирских филијала”, међу којима је главну улогу имала Света Гора.

У Цариграду је од 1110. године постојала руска црква Светих мученика, кнежева Бориса и Глеба, где се већ Стефан Немања током византијског ропства могао упознати са поштовањем руских светих, али главни пут је светогорски.

Љубав према рукописима