Још увек се не назире крај разарајућег процеса на Блиском Истоку познатог и као “Арапско пролеће”, али се већ сада назиру његови губитници. Међу највећим губитницима би, ма колико изгледало апсурдно, могао бити и Израел који је до “пролећа” био кључни амерички савезник у региону. Израел, по свему судећи, полако губи статус кључног америчког савезника, и то место на Блиском Истоку постепено преузимају покрети екстремних исламиста, они против којих се Израел борио и бори а који су сада кључни извршиоци америчких радова у разарању Блиског Истока. У том новом необичном савезништву Вашингтона и исламиста Израел је стварни губитник.
Први озбиљан и самим тим поуздан знак губитка повлашћеног статуса Израела у америчкој политици је недавни у много чему неразуман вишедневни напад Израела на Газу. Напад је окончан примирјем које су између палеистинског Хамаса, који је власт у Гази, и Израела аранжирали Америка и Египат. Упркос медијском паковању није се могао избећи утисак да су две стране земље аутори примирја и то тако што су и Хамас и Израел стављени у исту раван, и Израел, као држава, и Хамас, као покрет и локална власт, су изједначени у том примирју. Америка је дакле дала исти статус и Израелу и Хамасу. То је по први пут директно понижење Израела од Америке и поуздан наговештај промене савезничке политике Вашингтона. Губитак статуса код “Великог брата” се већ осећа у свакодневном животу Израела, од економије, којом доминирају нестабилност и несигурност, до личног осећања грађана да је све мање перспективе. Према недавном истраживању израелског листа „Харец“, чак 40 одсто Израелаца жели да напусти Израел, и чак размишља да то и учини. Исељавање из Израела је додуше евидентно и последњих десетак година. Највише одлазе или се враћају у Америку, Немачку, Аустрију и Русију. Али у основи то су ипак била спорадична исељавања и никада до сада није било чак 40 одсто Израелаца који желе и размишљају да напусте Израел и Свету земљу.
Хамас савезник САД
У новим околностима које је донело “Арапско пролеће” кључни непријатељи Израела на Блиском Истоку постају и десна рука америчке политике. Пре свега, Палестинци и њихова исламистичка организација Хамас. На неки начин Хамас и његова мајка организација Муслиманско братство су главни савезници Америке у операцији “Арапско пролеће”, од Туниса, преко Либије до Сирије и вероватно ускоро Јордана. Исламисти су моторна снага америчког пројекта “Арапског пролећа”, рушења режима у арапским земљама, а велики, веома важан део тих фанатика и бораца у оружаним побунама су управо Палестинци, исламисти везани са Хамас и посредно Муслиманско братство. О савезништву Хамаса и Америке најбоље сведочи ситуација у Сирији где су Палестинци водећи борци против режима Башира ал-Асада. Хамас је међу првима демонстрацијама у Гази подржао америчку побуну против власти у Сирији и први је издао Дамаск. Сиријски режим је деценијама пружао заштиту Хамасу и његовом руководству а онда су они издали Сирију и одселили се одмах после избијања оружане побуне у Египат. Потом је лидер Хамаса по први пут после 24 године посетио родну Газу, и то пред очима Израела. То су докази да је Хамас нови савезник Америке. Да ли је могуће за Израел да и он остане савезник, па да и Израел и Хамас имају истог газду, показаће време, мада историја упозорава да је то тешко изводљиво.
Створено је за Израел изузетно неповољно окружење, којим доминирају исламистички покрети – сада савезници Америке – а исконски непријатељи и Израела и Јевреја. У Египту је срушена секуларна влада, која је у основи била најпоузданији гарант Израела и на власт су дошли исламисти који су кроз примирје у Гази легитимизовали не само свој утицај него и преко Хамаса као дела Муслиманског братства де фацто власт у том делу палестинских територија. У Сирији је још неизвесно, али чињеница је да су устаници против ал-Асада у највећој мери исламисти. Сирија је, упркос званичним непријатељствима, у тајности имала добре и стабилне односе са Израелом и као таква била је међу гарантима постојања израелске државе.
Нестабилно је и у другом најближем окружењу – Јордану. Иако западни медији прећуткује извештаје о вишемесечним немирима у тој земљи, које режим брутално покушава да разбије, и даље је веома нестабилно и реално је да би режим Хашемитске краљевине могао доћи у питање. Немире у тој земљи предводе Палестинци који иначе чине преко две трећине становништва Јордана. У ширем окружењу је за Израел слична ситуација. Због Америке Израел је одржавао тајне али интензивне везе са Саудијском Арабијом и земљама Залива а јавно са Турском. И то је сада темељно промењено. Све те земље, на челу са Турском и Саудијском Арабијом су извођачи америчких радова у “Арапском пролећу” и на страни исламиста који су непријатељи Израела.
Ту је посебно занимљив случај са Турском. Турска је, као држава клијент Америке, моћна земља, али ипак клијент, била најближи израелски савезник у региону. Промена у односима двеју земаља, коју је предводила Турска, од пре неколико година је први знак да Америка мења своју политику према Израелу. Непосредан повод је било убацивање Турске у истраживање и планирано експлоатисање налазишта гаса у мору код обале Газе. на шта је Израел узвратио својим уплитањем у гасно налазиште у водама код Кипра. То је заједнички пројекат Израела, Кипра и Грчке. Турска се противи томе и тврди да те воде припадају њој. То је озбиљан сукоб који је тренутно у сенци “арапског пролећа”, али није нестао, напротив постаје све озбиљнији. Све стране у том гасном сукобу се надају подршци Америке и од ње очекују да буде баш на њиховој страни, а време показује ко је ближи америчким интересима.
У таквом окружењу и политичком распореду Израелу заиста предстоје тешки дани. Иако је промена америчке политике према Израелу очигледна и већ се десила, председник Барак Обама, на пример, није посетио Јерусалим током првог четворогодишњег мандата, што се већ деценијама није десило једном америчком председнику, тај процес у конкретној реалности ће вероватно ићи доста споро. Америка ће настојати, као и Израел, да се сачува привид да се ништа не мења. Али то је само привид. Медијски ће разлике и промене бити свођене на лични нивоу, као проблем личних односа лидера а не политички. Процес ће отежавати и чињеница да Израел, према америчком закону, добија годишње око девет милијарди долара помоћи. То је утолико већи проблем што најмање шест милијарди те помоћи заврши у ствари у Америци, па је Израел за америчке пословне центре пре свега велики посао.
Савез са Асадом
Многи хроничари истовремено упозоравају на моћ израелских лобија у Америци. Одавно је створен мит о тој моћи и заборавља се да су лобији ипак само лобији и да њихова моћ зависи од тога колико су у функцији политике америчке владе, а не обрнуто, па макар то били и јеврејски лобији. Промена америчке политике се већ десила упркос лобијима.
У времену које долази Израел би могао доспети у потпуно апсурдну ситуацију да му савезници постану они на које никада није рачунао. У ствари, тај апсурд је већ реалност. У том апсурду, на пример, једини регионални а невољни савезник Израела је председник Сирије Башир ал-Асад, који се бори против оних који су и против Израела. Опстанак његове владе и секуларне власти у тој земљи је суштински интерес Израела. Међу савезницима је палестински покрет Ал-Фатах, који влада Западном обалом. Америка је одбацила тај покрет, који је деценијама представљао Палестинце, и определила се за Хамас. Кључни савезник би, међутим, могла бити Русија, што је вероватни развој догађаја. То, додуше, не би било први пут. Совјетски Савез је био прва земља која је признала државу Израел а Москва је имала кључну улогу и у пресудним тренуцима рата са Арапима 1948. године. Москва је тада била једина која је оружјем преко Чехословачке помогла Израелу, што је било пресудно за исход рата и опстанак нове државе. Касније су се времена променила и од 1967. године односи су били готово замрзнути. У Израелу је данас преко 20 одсто грађана пореклом из Русије и премијер Бенџамин Нетанијаху је недавно, што је посебно занимљиво, званично изразио захвалност “Русима”, како руске јевреје досељенике зову у Израелу, оценом да су они “спасили земљу”. [1]
Такво је тренутно стање у политичкој игри на Блиском Истоку а како ће се на дужи рок развијати пре свега зависи од још увек непредвидивог даљег развоја “Арапског пролећа”. Од тога ће зависити не само судбина Израела.
_____________
Напомене:
[1] У Израелу, према званичним проценама из 2012. године, живи 7.956.000 људи од којих је 5.995.700 Јевреја.
Израел и "арапско пролеће"
0 comments:
Post a Comment