"Српска латиница" је српска, колико је српски и усташки знак

Драгољуб Збиљић

Наравно, знаци (слова) у сваком писму могу се анализирати на различите начине. Досадашња наука тумачи да су и ћирилица и латиница изворно пореклом у грчком писму. Међутим, сва писма су сачињавана конкретно за одређен језик. Писмо изван језика не постоји и зато постоји само као састав у оквиру одређених језика.

У оквиру српског језика постоји ћирилица коју су за савремени српски језик реформисали Сава Мркаљ и, у коначном, Вук Караџић. Реч је о ћирилици у данашњем стандардном српском језику и она се назива разним именима, па и српским националним писмом. Такво писмо (у том саставу) не користи ниједан други народ у свом језику, па се зато она назива „српском“.
.
У српском језику свака латиница је неуставна

С данашњом латиницом која се, према члану 10. Устава Србије, користи неуставно у српском језику, и то масовно у Србији, нешто је друкчија прича. Изворно се тумачи да је то такође пореклом из грчког писма и да сви европски језици имају карактеристичан састав за дотичне језике, па се она латиница у енглеском језику зове енглеском, у француском – француском, у немачком језику – немачком латиницом итд.

Латиница која је данас, како рекосмо, противну Члану 10. Устава Србије преплавила Србе, Србију и српски народ неуобичајена је појава у свету и последица је налога комуниста који су наложили српским лингвистима да се после Новосадског договора (1954) замени српска азбука том латиницом. Та латиница је у науци позната под називом „гајица“ или „гајевица“ иако то није пун Гајев састав, јер је у њој и једно Даничићево ђ.

Сматра се и да није Ћирило творац ћирилице, него се њеним творцем сматра његов ученик Климент, али јој је назив дат из поштовања према једном од првих словенских просветитеља.

Ова данашња оштехрватска латиница која је преплавила српски језик и српски народ у српском језику после Новосадског договора (1850) и која је данас неуставна појава у српском језику, најсличнија је писму Срба католика којима је најпре наметнута латиница. И док су српски и хрватски језик лингвистички били различити, та је латиница била само писмо Срба католика (никако не свих Срба, наравно). Стога се она не може никако звати „српском латиницом“ у значењу „општесрпска“, јер то никада није била.

Не постоји српска латиница, јер је нико није сачињавао за све Србе

Ту су, касније, латиницу прихватили и Хрвати (који су имали у 19. веку друкчију латиницу од Срба католика) када су прихватили Вукову (српску) језичку реформу. Како је огроман део Срба католика касније по верској линији асимилован или прикључен хрватском националном корпусу, та латиница је добила назив „хрватска латиница“ (тако ју је и Вук оставио у табели у другом издању свога Српског рјечника (Беч, 1852), јер у том саставу данас је користе сви Хрвати,јер је за њих и сачињавана.

Срби је објективно могу по два основа звати српском: по чињеници да су Хрвати заиста преузели Вуков (српски) језички стандард и по чињеници да је то било најпре писмо Срба католика. Али, то до Новосадског договора (1950) суштински није било писмо већине Срба нити је сачињавано за Србе православце. А с обзиром на чињеницу да је латиница већ хиљаду година наметана насилно Србима, она се српским писмом не може сматрати. А с обзиром на то да су Срби, на пример, у НДХ убијани ако би писали тада забрањеном ћирилицом, просто је огавно данас ту латиницу звати „српском“. Готово да је исто рећи „српска латиница“ као када бисмо рекли да је „усташки знак“ – „српски“ или да је кукасти крст – „српски“. Просто није српска.

Био је недавно познат покушај да се та латиница „произведе“ чак у „српску Вукову латиницу“, али се показало да је то био чист фалсификат. Србима није потребно туђе писмо, јер имају ово савршеније од ове латинице коју у Србији противуставно рекламирамо сваког дана.

„Српска латиница“ је стварносно и смешан и жалостан појам

Зато се мора рећи да је вишеструко и смешно и, истовремено, још више жалосно када се покушава та латиница прозвати „српском“. Звати ту латиницу српском не само сда је неуставно, не само да је ненаучно, не само да је лажно него је и цинично за свакога ко зна како и колико је та латиница у окупацијама и насилно наметана Србима. И свако ко је стварно упућен у српско писмо и наметање латинице насилно Србима у току хиљаду година – „српску латиницу“ може да сматра само циничним називом у чисто спрдање са Србима.

Зато смо и и ових дана имали имали и неуставно и дубоко за Србе, српски језик и српско писмо понижавајуће исписивање презимена наших рукометашица на леђима на Европском првенству у Београду. То је понижавајуће за Србију и таква се појава у Загребу и било ком другом граду ма где у свету не би могла догодити.

Али, због наших сербокроатиста а као последица настављања праксе наметања хрватске абецеде у Југославији и због продужавања сербокроатистике као лажног научног правца у српског стогодушњој лингвистици, ево та нас брука прати и данас. Иако је то и сасвим јасно данас неуставна појава према члану 10. Устава Србије.

Поглавник др Анте Павелић данас би се био сасвим задовољан када би прошао кроз Србију и када би видео да је његова Законска одредба о забрани ћирилице (од 25. травња 1941) дала изврсне ефекте и у целој Србији. То је оно чему он сигурно не би успео да се данас у Србији довољно нарадује. А да неки Срби данас кажу да је та латиница „српска“, Павелићу би остало само да га одликује признањем које је делио у НДХ за заслуге у корист усташке политике према српској ћирилици.

Треба се чувати познатог „српског (сербокроатистичког) посла“

У Србији има чак и стручњака за језик и писмо који нису способни да разликују појмове. Тако и данас многи не разумеју да је сасвим једно питање хиљадугодишње насилно наметање латинице Србима, да је друго питање колико су Срби писама користили за писање свог језика у прошлости, да је треће питање данашње решење питања писма српскога језика, да је сасвим четврто питање могу ли трајно да остану два писма у писању једног језика у једном народу, да је сасвим пето стручно, уставно и практично решење питања писма на светски практичан начин који се решава по практичном и природном правилу: за један језик (народ) – једно писмо, а да је сасвим шесто питање познавање и учење туђих језика и њихових писама.

Ваља знати да су два писма за један језик и један народ непотребна и само су код Срба последица наметнуте замене српске ћирилице хрватском латиницом по договору сербокроатиста и комуниста на Новосадском договору (1950).

Тај налог о замени ћирилице латиницом у Србији је практично завршен до 1968.године и ћирилица се од тада преселила већински само на српска гробља и у музеје, тј. у прошлост.

Сада је време да се то преокрене, па да Срби врате српско писмо с апсолутном сувереношћу у српском језику. То налаже и већинска народна воља садржана у Члану 10. Устава Србије, где јасно пише за српски језик и писмо: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ И то је обавеза за целу Србију. Срби треба да се врате својој културолошкој традицији и својој ћирилици у српском језику, а да, као и сви други народи, уче и знају друге језике и њихова писма. Посебно треба да науче и знају и хрватско писмо због чињенице да у језику Срба и Хрвата још нема таквих разлика да се не би разумели. Стога је посебно добро знати хрватску абецеду, али никако не треба њоме убудуће замењивати своје савршено прилагођено писмо за данашњи српски језик.

"Српска латиница" је српска, колико је српски и усташки знак