Почиње, полако а неизбежно, да нестаје окупација српског језика и ћирилице у Србији

Драгољуб Збиљић

Извесни Александар Дикић, већ месецима криво и неодговорно на сајту Српског културног клуба тумачи Члан 10. Устава Србије, месецима на овом сајту, захваљујући широкогрудости Клуба, добија реч да сеје комунистичко читање Устава Србије, посебно Члана 10. који се односи на српски језик и ћириличко писмо. Стога је важно предочити поново исправно и једино могуће тумачење тог јасног члана Устава Србије.

Г. А. Дикић стално чита оно што у Уставу Србије нигде не пише, јер би било наопако када би и писало. А шта не пише? Наравно, не пише, како он месецима стално истиче, да је једино на свету за српски језик предвиђено двописмо: и српска ћирилица и „латиничко писмо српскога језика“. Устав такво писмо не познаје и А. Дикић не може да унесе као појединац, друго писмо за писање српскога језика. Неуставна пракса, као последица комунистичке старе праксе још се одржава, али је то неуставно и почиње и та пракса да се исправља.

А. Дикић стално меша уставна одређења, па меша ставове и меша језике и писма. Он жели да мисли, па то жели да у Уставу и пише да се српски језик Срба, једини на свету, мора и даље писати двама писмима, да би се тако наставило затирање писма ћирилице какво је било наређено од комуниста и српских квазилингвиста сербокроатиста, када сачињаван погубан Новосадски договор (1954) о тзв. српскохрватском језику и писмо, јер је било наређено од комуниста да Срби „постепено“ замене српску ћирилицу хрватском латиницом.

То је замењивање трајало у Југославији и ћирилица је била у језику Срба доведена до одумирања. Сада, захваљујући исправној уставној одредби у Члану 10. Устава Србије из 2006. године, поптуно у складу с европском и светском праксом, враћа се (једно) писмо и у језик Срба јер су два писма (најпре алтернативна, а касније присилно углавном само латиница) само за Србе била насилно уведена.

После шест година одлагања почела је примена у пракси Члана 10. Устава Србије и у Новом Саду: први човек Културног центра Новог сада др Андреј Фајгељ који је, практично, схватио да се Члан 10. Устава Србије односи и на испис Културног центра Новог Сада

Дикић неће да схвати да никакав други став осим првог става из Члана 10. Устава Србије не може да врати оно што у Уставу не пише, тј. не може да врати никакво „латиничко писмо из времена српско-хрватске језичке заједнице“, јер ни таква „заједница“ више не постоји. Она постоји, једино као последица нелустрираних српских сербокроатиста у Матици српској, који су такву (светску) глупост у неуставном решењу питања писма оставили у недавно објављеном новом издању Правописа српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 17), али нико нема права да буде изнад Устава, па ни сербокроатристи у Матици српској и САНУ.

Не може (а нема ни покрића за то и не треба) нико да измени одредбу из првог става Члана 10. Устава Србије, јер се само тај први став односи на српски језик и писмо, јер српски језик и писму нису „други језици и писма” из другог става Члана 10. Устава Србије. Српски језик и српско ћириличко писмо су у Србији државни језик и писмо, тј. неизостављиви. И тако је написано у Члану 10. Устава Србије: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

И ту је тачка што српског језика и писма туче. А други језици и друга писма у вези с тим другим језицима могу, наравно, да буду у службеној употреби, као и свуда у свакој другој држави, само када се стекну услови за то по закону и у складу с међународним прописима, али и у складу с Чланом 10. који за друге језике и друга писма у другом ставу предвиђа: „Службена употреба других језика и (наравно њихових – Д. З.) писама у службеној употреби уређују се законом, на основу Устава.“ Наравно, други став не може да из првог става искључи српски језик и ћириличко писмо. Они су у Србији, разуме се, неискључиви.

Такав Члан 10. Устава Србије принципски је усклађен с целокупном праксом Европе и света у решењу питања писма . Латиница се, наравно, може користити условно, по законским прописима само у мањинским језицима, у мађарском језику, у румунском итд. са њиховим латиницама, али други став Члана 10. који се не односи на српски језик и српско писмо из правилног става не може да поништи први став. Кад би други став могао да поништи први став, онда би нека будала могла да званично, службено пише српски језик и било којим другим писмом (а не српским писмом из Члана 10. Устава Србије. Али, ни било каква будала нема права да крши ничији, па ни српски Устав, јер је он донет већинском вољом грађана Србије на референдуму. И никакв закон не може да буде изнад Уства нигде у свету, па ни у Србији. Поготово због чињенице да је такав члан Устава Србије у принципу потпуно у складу с праском целога света.

Дакле, не може нико да мења писмо српскога језика одређено по првом ставу Члана 10. Устава Србије. Нико то не може да уради, осим већинске воље грађана. Може само се наставља неуставна пракса као последица комунистичког настављања затирања ћирилице, али то ће, брже или спорије, морати да се из праксе избаци је.

Комунистичкој пракси затирања српске ћирилице ће и у Србији морати да одзвони ускоро.

Почело је, на Дикићеву жалост, враћање ћирилице у Србији Србима и српског језику према пропису из Члана 10. Устава Србије. Касни то и споро још иде, али морало је да почне и – почело је.

Сербокроатистичка (и комунистичка) окупација српског језика и писма ћирилице почеће ускоро све брже да нестаје у правној држави Србији. Није, ни окупација Срба и Србије, српског језика и српског писма од комуниста вечна и вечита. Ослобађање ћирилице у Србији је почело. Полако, кад већ још има доста комуниста у гледишту на српско писмо, не може брзо, али – почело је…

Знам да ће зато, Дикић и њему слични, први пући од муке и јада, али ко им је крив што толико мрзе све што је у вези са Србима, па и српско писмо – ћирилицу и српски Устав који је то, принципски на светски практичан начин, решио у Члану 10. преко једноазбучја и за српски језик по вољи већине грађана Србије. Моје саучешће онима што то није латиница, али латиница у српском језику није никада била општесрпско писмо, јер није латиничко писмо изворно сачињавано никада за све Србе.

Српски језик и српско писмо, дакле, заиста у пракси почињу, на нечију велику жалост, да излазе из вишедеценијске комунистичке окупације Србије, српскога народа и српског језика и писма ћирилице. Српски језик и Срби све ће мање да се у свом језику деле и предвајају како су им то предвајање били наменили комунисти и српски квазилингвисти – сербокроатисти који су били толико „мудри“ да наметну Србима светски уникат познат под називом „богатство двоазбучја“ само за Србе, па Срби већ одавно таворе на једном од последњих места у општем и материјалном и духовном сиромаштву.

Почиње, полако а неизбежно, да нестаје окупација српског језика и ћирилице у Србији