Годишње на корупцији губимо милијарде евра

Илустрација (Фото: Новости)

Београд – У земљи као што је наша, отприлике трећина бруто друштвеног производа, тврде у „Транспарентности Србија“, завршава у коруптивним водама. Када је БДП мали, па више од трећине тог малог, уместо у државној каси, нађе своје место у приватним џеповима, држава постаје још сиромашнија и беднија.

Процене су да на корупцији Србија годишње губи милијарде евра, од чега највише нестане у области јавних набавки – чак 800 милиона! Када би се тај новац вратио у легалне токове, из социјалних фондова могло би да се намири дупло више сиромашних, док би болнице имале више средстава за лекове и опрему.

Према рачуници организације „Доктори против корупције“, само здравство, које је по свим рангирањима, одмах после политичких странака, најкорумпиранија грана у земљи, годишње изгуби око пола милијарде евра било кроз ситно мито, било кроз намештене јавне набавке!

Као и све остало, и корупција има свој ценовник. Он није јаван и тешко је доказив, јер они који дају паре о томе не желе да сведоче пошто је код нас и давање мита кривично дело. Тако лечење карцинома плућа, наводно, „кошта“ до 5.000 евра, уградња кука око 3.000, а порођај између 300 и 1.000, у зависности да ли је обичан, с епидуралном анестезијом или с царским резом. Плаћају се анестезиолог, гинеколог, бабица…

На основу пријава грађана органима гоњења и антикоруптивним организацијама, може се закључити да мањи саобраћајни прекршај „кошта“, у динарској противредности, десетак евра на руке полицајцу, да поједини професори за испит узимају од стотинак до 1.500 евра, зависно од испита и факултета, да се цене грађевинских и разних других потврда и дозвола крећу од 1.500 до чак 20.000 евра, да радно место лекара на неодређено време у болници или дому здравља „кошта“ 5.000-8.000 евра, а у школама професорско место око 7.000. Операције су 1.000-3.000, а болнички кревет 300-700 евра. У афери „Индекс“ могло се чути и да је цена факултетске дипломе испод жита 12.000-16.000 евра, а чуло се и да су поједине судије узимале по неколико десетина хиљада евра за одређивање краће затворске казне.

Просветна инспекција у протеклих годину дана добила је око 100 пријава о продаји радних места у школама, а полиција од јесенас испитује наводе о трговини запослењима. Годишње надлежни органи добију између 3.500 и 4.500 пријава за различита коруптивна дела.

Због свега тога, наша земља већ дуго не мрда са средине листе индекса перцепције корупције, коју годишње прави „Транспаренси интернешнал“. Мада се ове године са 86. попела на 80. место (од 176 земаља), било је то искључиво зато што су неке друге државе пале иза нас, а не зато што смо се ми сами поправили. Осамдесето место делимо са Кином, Тринидадом и Тобагом. Наша земља је тако постала најлошије рангирана од свих бивших југословенских република.

„Корупција је тешко ухватљива појава, па чак и у једној Америци само четвртина пријављених дела буде крунисана осуђујућим пресудама“, каже проф. Владимир Гоати, из „Транспарентности Србија“.

„Проблем је најчешће недостатак доказа.“

Он наводи да цена корупције није само сиромашење државе, већ и драстичан пад поверења грађана, али и инвеститора у њене институције. Корупција, како каже, буквално изједа Србију у последње две деценије, а њеном опстанку и код нас, али и у другим слабије развијеним деловима света, потпомогао је став западних демократија да морају мало да подмажу, односно да инвеститори у својим трошковницима морају да предвиде и потплаћивање да би завршили неки посао у неразвијеним економијама. Овај став се сада променио и борба против корупције постала је, тврди професор, глобални феномен:

„Да би се изборила са корупцијом, Србија мора да професионализује јавну управу и да смени партијске послушнике на кључним местима, као и да осамостали лоше реформисано правосуђе.“

Такође, инсистирају у „Транспарентности“ већ четири и по године, мора законски да заштити узбуњиваче, односне „дуваче у пиштаљку“ који пријављују случајеве мита и корупције.

А да њих нема баш превише, показало је овогодишње истраживање Виктимолошког друштва. По њему, чак трећина грађана дала је неком мито у последњих годину дана, али 28 одсто то не сматра митом, већ изразом захвалности. Петина нације не би никад пријавила коруптивно дело због користи коју добија подмићивањем, а 35 одсто пријаве полицији сматра бесмисленим.

Ветар у леђа неповерењу грађана даје и суморна званична статистика. Отприлике половина поднетих пријава бива одбачена, а од оних које су ипак процесуиране, 61 одсто се оконча осуђујућом пресудом, која је у 80 одсто случајева – условна казна затвора!

Анализа је такође показала да отприлике половину пријава за коруптивна дела које стигну у тужилаштва подносе приватна лица или предузећа, и то најчешће оштећени. Другу половину подноси полиција, док је проценат пријава инспекција и дирекција мањи од 0,5 одсто.

Корупција у здравству је, по Драшку Карађиновићу, координатору „Доктора против корупције“, најмонструознији вид ове бољке јер директно угрожава људско здравље и животе:

„Европски парламент је у овогодишњој оцени из маја апострофирао не појединачну, већ системску корупцију у здравству, што би требало да упали све црвене лампице надлежним органима. Дакле, решење није јурити лекаре по паркинзима због 200 евра, већ кренути од главе. Министарство здравља мора да почне да решава афере које дуго стоје по фиокама: трговина листама чекања у Војводини, спрега погребника и Хитне помоћи у Београду, злоупотребе око хемодијализе у Краљеву…“

Карађиновић наводи да лажне ванстандардне услуге у болницама коштају државни буџет око 300 милиона евра годишње, а корупција у јавним набавкама око 250 милиона. Ова организација залаже се и за промену законских одредби које омогућавају државним лекарима да обављају и приватну праксу.

Редослед

Истраживање Виктимолошког друштва показало је да грађани сматрају да највише корупције има у политичким партијама (76,7 одсто испитаника), здравству (73,6 одсто), у правосуђу (69,3 одсто), царини (65), државној управи и скупштини (63,3 одсто)… Отприлике половина испитаника апострофирала је просвету као једну од најкорумпиранијих делатности.

Монополи и овлашћења

„Да би се Србија изборила са корупцијом, она мора да разбије монополе, укине дискрециона овлашћења власти (да је некима дозвољено оно што другима није) и да повећа моралну, политичку и кривично-правну одговорност“, каже проф. Зоран Стојиљковић из Одбора Агенције за борбу против корупције.

„Корупција ће се смањити оног тренутка када трошкови постану већи од добити коју неко њоме стиче, односно када мора да плати а да није сигуран у исход, јер ће на њега упрти прстом конкуренција, грађани, медији…“

Он наглашава да су људи у Србији с економском кризом и немаштином постали осетљивији на ово питање, што је добро, и да је кључни задатак власти да поврати изгубљено поверење у институције.

Годишње на корупцији губимо милијарде евра