Утопија Европија

(Фото: ФоНет)

Европски министри спољних послова ових дана ће се састати да би разговарали о земљама које теже да се прикључе Европској унији. Највише приче ће бити, како они кажу, о државама “Западног Балкана”. А тај Западни Балкан за њих су Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора. Словенија и Хрватска као да нису на западном делу Балканског полуострва. Па добро, рећи ће неко, Словенци и Хрвати су се одувек стидели Балкана и желели су да их “цивилизовани” свет не убраја у тај део проказаног европског континента. Сада када су део Европске уније (Словенија с обе ноге, а Хрватска једном) ред да их њихови нови “другари” не сврставају међу Балканце, што је на Западу синоним за варваре, дивљаке; то јесте, простор у који цивилизација још није успела да продре.

Заправо, ако се погледа карта Балканског полуострва, од обала Црног Мора па све до Трста – који више није наш, као ни Љубљана и Загреб – видећемо да се Србија налази више у централном делу тог “неприпитомљеног” европског тла, а да су земље Западног Балкана постављене западно од ње. Али, однекуда, они који су успели да се дочепају Запада, заједно са тим истим Западом, гурају балкански Запад источно од запада. Класични Западнобалканци или класична Западнобалканија (Словенија и Хрватска) налазе се толико западно да су постали најисточнији Запад, ако не рачунамо Источнобалканију (Румунија, Бугарска), која се као страно тело углавила тамо где јој није место.

Мењамо кућу за избеглички центар

Зашто Србија пристаје да буде на Западном Балкану? Можда зато што јој је Запад недосањани сан? Па, ако баш не могу да буду Западна Европа, онда макар да буду Западни Балкан. Ех, Западни Балкан, како то гордо звучи. Много лепше него Централни, а још лепше него Источни. Коначно, да не заборавимо и Југобалканију, чији је један део “пребачен” на Запад (Грчка) и који је данас “кост у грлу” западноевропске Европе, док други (Македонија) већ седам година чека “датум” за отпочињање преговора с Унијом. Јужнобалканци су посвађани исто као и бриселски Западнобалканци. Не могу очима да се виде, а радо би да живе једни с другима у истој (туђој) кући.

Македонци би се, кажу, одавно “трансферисали” ван Балкана да су хтели да промене име. На пример, да се назову Скопље или пре Пола Скопља. Македонија је име резервисано за Грке, иако њима самима не пада на памет да се тако зову. Док Грци не дају ни име, Срби дају и “кућу” и име. И док Македонцима не пада на памет да “своје” име трампе за чланство у Европској унији, Срби су спремни да поделе своју кућу комшијама, да би потом живели на некој “осунчаној” европској пољани као бескућници. Дакле, Срби би пристали да живе и у неком Центру (избегличком, на пример), само ако се тај Центар налази на Западу.

Просјак пред вратима ЕУ

Србима је Запад синоним за лагодан и сигуран живот. Европска унија је некаква земља Евро-Дембелија, у коју треба стићи, па да ништа не радиш. Само лежиш и уживаш. Отуда никакво чудо није да нам “врховници” кукавно запомажу из свег гласа: Без Дембелије не можемо да преживимо! А они који живе у тој “Дембелији” никако не могу да се начуде народу, који лежећи и не радећи ништа, сањари о нечему чега нигде на свету нема, осим у бајкама. Побогу, коме још пада на памет да просјаке доводи у своју кућу? А Србија се свела на тог одрпанца, који се босоног опружио по евроатлантском тротоару и који је молећиво испружио помодрелу и дрхтаву руку, у нади да ће тиме изазвати нечије сажаљење.

Једина могућност да са таквим просјаком, каква је Србија, Запад данас пристане да о било чему “преговара”, јесте да се Србија, за почетак имплицитно, одрекне Космета. То подразумева да Србија успостави међудржавну границу с Косовом (што је већ урађено), потом да уклони “паралелне структуре” власти; тј. да Србија у потпуности напусти простор на северу своје окупиране покрајине и препусти га Шиптарима. Поред тога, Србија ће морати да допусти тој НАТО парадржави (насилно формираној на њеној територији) да уђе у различите међународне институције, укључујућу и Уједињене нације. Размењивање “официра за везу”, које је српски премијер ових дана “договорио” у Бриселу, управо је почетак таквог процеса у коме Србија неповратно губи део властите земље.

Стрпите се још четврт века

У ствари, Србија је однекуд спремна да свој народ лиши и последње мрвице људског достојанства у замену за “мачку у џаку” или за магловита обећана иза којих се скрива једно велико НИШТА. Свакоме ко мало пажљивије прати оно што се догађа на европском тлу сасвим је јасно да Србија никада неће бити чланица Европске уније. А зашто неће бити? Па зато што то, као прво, Европска унија (или пре Евроатлантидија) не жели да Србију инкорпорира у западноевропску цивилизацију. Сетимо се Вилија Вимера (некада посланик ЦДУ у немачком Бундестагу) и његове тврдње из 2000. године, да је НАТО алијанса на састанку у Братислави утврдила да Србија “трајно мора да буде искључена из европског развоја“.

Исто то је потврдио и покојни немачки амбасадор Андреас Цобел, који је 2007. године “открио” западне планове, да Србију сасвим рашчлане на “саставне” делове: Косово, Рашка, Прешевска долина, Војводина…Свему томе саркастично је додао да је “уместо инсистирања на томе да границе Косова буду део границе Србије, боље радити на томе да и Србија и Косово буду за 20 до 25 година у Европској унији“. Срби као да не умеју да читају ни јасно упућене поруке, а камоли да су у стању да нешто прокљуве између редова. Прошло је већ пет година откако је Цобел “прорекао” судбину Србије и тешко се отети утиску да је он тада рекао сушту истину. У најбољем случају, Србија би могла да постане чланица ЕУ после 2030. године. И то не као целина, него у деловима. А 2030. године, велико је питање да ли ће Европске уније уопште бити. Видимо да и Велика Британија озбиљно размишља да би за њу било најбоље да из такве “комуне” што пре иступи.

Тужни, јадни и уцењени

Јасно је да је немогуће да све то људи у врху српске власти не примећују. А ако примећују, поставља се питање, шта их тера да и даље тако безочно лажу и понижавају своју земљу? За такво њихово понашање тешко је наћи друго објашњење, осим да су ти људи на неки начин уцењени из Вашингтона и Брисела. А чиме би могли бити уцењени? Није искључено да су им запретили Хашким трибуналом? Сетимо се да је Наташа Кандић својевремено оптужила Томислава Николића за некаква “убиства цивила” у славонском селу Антин. Наравно, јасно је да је таква оптужба била лажна и наручена, али проблем је у томе што је такву лаж наручио неко ко је јако моћан.

Заправо, таква оптужба Кандићеве и данас је актуелна, односно, пуних седам година (од 2005) Николић се налази под “сумњом” да је починио “ратни злочин”. Недавно (почетком ове јесени), Наташа Кандић се поново огласила, тврдећи да “Николић може јаку регионалну и међународну подршку да добије ако у контексту РЕКОМ-а помене Антин и каже да је њему лично веома важно да грађане Хрватске увери да ништа лоше није направио док је као добровољац боравио у Антину“. Да ли то не звучи као опомена председнику Србије: ако не буде играо како му се налаже, могао би на крају да заврши као и његов кум – у Хашкој тамници? А тамо, зна се како се суди и колику могућност има оптужени да се одбрани од оптужби.

Националисти по мери Запада

Западни Левијатан се наднео над Србијом. Тешко му је да је прогута одједном, тако у комаду. Зато је најпре мора искидати. Евроатлантска неман је све прецизно испланирала. На десетине и десетине година унапред. Чини се да су Николића западне службе обрађивале од те 2005, да би овај три године касније био принуђен да пристане на све њихове услове. Било би добро да то није истина, али све указује на то да је стварање Српске напредне странке било програмирано с циљем да на власт дођу “српски националисти”. Србе је требало сасвим забунити и у томе се очигледно успело. Док се народ снађе и схвати шта му се дешава, ствар ће бити готова. Независност Косова биће утврђена, а шиптарска амбасада отворена у Београду.

Утопија Европија