Хашка горчина

Саво Штрбац

„Веритас“ је основан исте године када и Хашки трибунал и за непуних 20 година постојања путеви су им се често испреплитали. Понекад ми се чини да је „Веритас“ и опстајао све ове године управо зато што је смисао свог рада проналазио у веома конструктивној сарадњи са Тужилаштвом Трибунала и у увјерењу да ће правда побједити.

А уопште није било ни једноставно ни безбедно живјети међу Србима и сарађивати, посебно оних ратних година, са „омраженим“ Хашким трибуналом. Наиме, Срби су оснивање Трибунала дочекали „на нож“, сматрајући да је и основан са задатком да, кроз формални судски поступак, верификује, у међународној заједници и јавности на глобалном нивоу, већ формирано мишљење о Србима као агресорима и „лошим момцима“ због чега би га требало бојкотовати на сваки начин.

Ни ја нисам имао боље мишљење о задацима и циљевима Трибунала, али сам сматрао да ће тај суд опстати и радити упркос српског бојкота, па када већ не можемо да спријечимо његов рад, хајде, говорио сам себи и другима, да покушамо изнутра, преко конструктивне сарадње, да мијењамо његову примарну улогу. Па тек кад видимо какав ће његов однос бити према нашим доказима, моћи ће мо дати и валидну оцјену о његовом раду.

Од новембра 1994., када сам у Книну испред „Веритаса“ први пут примио делегацију Хашког тужилаштва, па све до доношења првостепене пресуде у предмету „Олуја“, сарађивао сам, директно или индиректно, са више десетина службеника и функционера Трибунала, укључујући истражиоце, тужиоце и судије, а било их је са свих меридијана.

Са многима сам се спријатељио, са понеким и побратимио. Неки су, попут Непалке Кабите, пролили много суза слушајући и записујући трагичне исказе прогнаних Крајишника. Сусретао сам се и са Главним тужитељкама, Луиз Арбур и Карлом Дел Понте, и са њима договарао стратегију за истраге у којима су Крајишници жртве, те са њиховим замјеником, Аустралцем Блуитом, који ме је охрабривао да наставимо сарадњу која мора довести до правде за крајишке жртве, и њиховом портпаролком Артмановом, која ме је често нападала због мијешања у „њен посао“.

Резултат те сарадње биле су интензивне вишегодишње истраге у предметима: „Госпић ’91.“ ( након завршене истраге предмет предат хрватском правосуђу, а окончан правоснажном осуђујуђом пресудом против тројице од петорице оптужених); „Медачки Џеп“ (након подизања оптужнице против тројице хрватских генерала, предмет уступљен хрватском правосуђу, а окончан осуђујуђом пресудом против једног оптуженика) и „Олуја“ .

Било је и других спорадичних истрага као што су случајеви: Пакрачка пољана, Паулин двор, Осијек, Сисак, Вуковар, Лора, Керестинац, Марино село, Вариводе, Гошић, Грубори, Двор… за која је Хашко тужилаштво прикупљене доказе достављало хрватском правосуђу, на основу којих су неки поступци окончани осуђујућим пресудама, неки су у фазама истраге или оптужења, а неки ће тек бити процесуирани.

Предмет „Олуја“ је једини предмет, а у којем су Крајишници жртве, који је суђен у Хагу. Првостепени поступак је окончан осуђујућом пресудом двојици хрватских генерала за учествовање у „удруженом злочиначком подухвату (УЗП), на челу са Туђманом као предсједником државе, са циљем да се присилно и трајно истјерају Срби са подручја Крајине“, осудивши једнога (Готовину) на 24 а другог (Маркача) на 18 година затвора.

Нас крајишке Србе задовољавала је квалификација из првостепене пресуде, којом је „Олуја окаректерисана као УЗП, јер би нам као таква, да је била и потврђена, пружала реалну шансу да брже и лакше повратимо одузета и ускраћена нам лична, имовинска и политичка права.

И да је Жалбено вијеће потврдило ту првостепену пресуду у дијелу о УЗП, данас би ми крајишки Срби могли Хашком трибуналу, након двадесетгодишњег рада, дати позитивну оцјену, коју би, вјероватно, прихватили и Срби генерално.

Али није било тако. Петерочлано Жалбено вијеће, на челу са судијом Мероном, који је уједно и предсједник Трибунала, прегласавањем 3:2, доноси ослобађајућу пресуду по свим тачкама и свим основама из оптужбе.

Поступак незабиљежен до тада у пракси овога Трибунала. Хрвати ликују у хистеричном заносу цијеле нације. Срби огорчени и по први пут јединствени у оцјени да је ова пресуда дубоко неправедна.

А да је само један судија Жалбеног вијећа промјенио своје мишљење, улоге би биле потпуно измјењене. Србима каква таква утјеха је чињеница да је пет од осм судија из Претресног (3) и Жалбеног (2) вијећа гласало за осуду.

То што смо ми Срби огорчени већинском одлуком Жалбеног вијећа потпуно је разумљиво и могло би се протумачити оном народном „ко губи има право и да се љути“. Али како разумјети незапамћену жестину неслагања судија Жалбеног вијећа? Наиме, судије које су остале у мањини грубо и отворено тврде да су судије у већини погрешно тумачиле и игнорисале налазе Претресног вијећа ( судија Ађијус), резоновање већине називају “гротескним“ и инсинуирају да је такво резоновање имало ванправне мотиве а пресуду описују као „супротну сваком схватању правде“ ( судија Покар“).

Управо из оцјена те двојице, рекло би се, часних судија, произилази и закључак да је углед Хашког трибунала тотално урушен. Главе му је дошао лично његов, надам се и посљедњи, предсједник Теодор Мерон, који му је у свом уводном тексту у ову тему (Политика, 19. 11.о.г.) додијелио много паушалних позитивних, могло би се рећи и нарцисоидних, епитета, од којих се, нажалост, мало шта остварило у ових 20 година његова постојања.

А мени остаје да, са пуно горчине, признам да су моји сународници били у праву када су тврдили, још приликом његовог оснивања, да је Хашки трибунал заиста антисрпски.

Хашка горчина