Са ЕУ никад нисте начисто

Мирко Цветковић (Фото: Е-новине)

Београд – Шта ми, дакле, треба да урадимо да прекинемо губитничку позицију у односу на Косово, пита се на једном месту у својој књизи „Аргументи и предрасуде“ доскорашњи српски премијер Мирко Цветковић, одговарајући да „није тешко закључити да се подела територије намеће као главно дугорочно одрживо решење“.

Цветковић каже да идеја о подели Косова није нова, али да је нико у претходном периоду – кад је он водио владу – није поставио као државну политику. „Морам да признам да то нисам учинио ни ја“, наводи и додаје да се, међутим, овде не ради о недостатку храбрости. Ради се заправо о уставном оквиру који забрањује не само да се на томе ради, већ имплицитно, и да се о томе јавно говори. „Верујем да је управо због тога, ова идеја у континуитету држана наизглед на резервном колосеку, мада сам убеђен да је велики број људи из државног врха делио такве ставове“, закључује бивши премијер.

Тема Косова само је једна међу бројнима које Цветковић разматра у књизи чији су издавачи Гласник и наш лист, и чија је промоција сутра.

Структура књиге „Аргументи и предрасуде“ обликовала се у највећој мери око Цветковићевог премијерског експозеа и његове реализације. Очигледно је да није био спреман да дели једно распрострањено уверење – подстицано и пропагандом актуелне власти – да његова влада није остварила ништа, и врло широким репертоаром чињеница настоји да то уверење обори. Цветковић, међутим, не скрива своје осећање да је битку с јавношћу изгубио, али – држи – пре свега зато што је није ни водио. Овај став илуструје натписом с извесног споменика:

„Они су пали – непобеђени“, држећи да је на неки начин то и његова премијерска судбина.

Следе изводи из „Аргумената и предрасуда“ Мирка Цветковића посвећени дешавањима око саветодавног мишљења Међународног суда правде, лета 2010. године.

У читавом том периоду који је трајао више од годину и по дана, у нашој јавности је било бројних наступа на тему једнострано проглашене независности Косова и Метохије и то како стручних, тако и политичких. Ти наступи су углавном били наклоњени нашим државним ставовима и створена је клима високог позитивног очекивања од мишљења које ће суд дати. Од политичара најактивнији је био Вук Јеремић, који је у небројено много наврата говорио о томе како ће мишљење за нас бити позитивно.

Чак и на свега недељу дана пре формалног изношења мишљења (дана 14. јула 2010. године), имамо следећу информацију: „Министар спољних послова у Влади Републике Србије Вук Јеремић оценио је да ће објављивање саветодавног мишљења Међународног суда правде у Хагу 22. јула бити тренутак истине и опомена албанским представницима привремених институција у Приштини, који су мислили да једностраним актима могу да мењају основне норме међународног права.“

Морам да признам да сам и сам делио таква очекивања. И то не само због Вукове елоквентности и самопоуздања већ и зато што нисам могао да поверујем да правда може бити другачија. Међутим, с дистанце много боље видим да је све то од почетка било нереално. Не зато што ми нисмо у праву, већ зато што сам пошао од претпоставке да је правда увек правда и да је то универзални принцип. То дакле значи, да чак и у односима неравноправних, правда побеђује. Нажалост, моја размишљања су имала логичку грешку.

Морао сам да узмем у обзир не само наша искуства из 1999. већ и: – чињеницу да је код гласања за резолуцију било 74 уздржаних земаља; да ми је један број државника приватно рекао да има другачији лични став о независности Косова и Метохије, али да је званични став много кориснији за његову земљу; да је било очигледно да постоји прећутан договор великих сила о томе шта је за коју значајно и где се једна не меша у интересе друге (сетимо се, на пример, дешавања у Грузији, односно Јужној Осетији), те да – нема примера да је једна мала земља успела да наметне своје ставове, супротне од оних које заступају велике силе, уколико су оне резолутно биле против.

„Међународни суд правде је измишљотина да би мале земље имале чиме да се забављају. За велике силе он је ирелевантан“ – рекао ми је једном приликом један пријатељ. Како је само дубоко био у праву.

Сећам се саопштавања саветодавног мишљења Међународног суда правде које се директно преносило на ТВ. Било је то 22. јула 2010. године. Скоро целокупни државни врх (из редова ДС) састао се у Председништву да заједно гледа и коментарише. Имамо неку благу зебњу јер очекујемо да мишљење буде избалансирано, дакле недовољно позитивно за нас. То је најгоре што смо очекивали. Излазе судије. Сала крцата. Видимо наше представнике у првом реду. Размишљам како ли су они узбуђени, јер ово је круна њиховог рада.

Почиње читање мишљења. Није једногласно, али нисам ни запамтио који и колико судија је издвојило мишљење – важно је да је донето великом већином. Слушам. Одједном шок: декларација која је донета није у супротности са међународним правом. Исказ чист и без икакве ограде – став чак није ни избалансиран. Не могу да верујем оно што чујем. Дубоко разочарање и депресија. Код свих нас. Са тешком муком се концентришем на образложење. Оно, најпростије речено, гласи: група људи која је декларацију донела није група која је формирана на основу међународног права, па било која одлука коју таква група донесе не може ни кршити међународно право, односно слободније речено ирелевантна је за њега.

Каква феноменална интелектуална конструкција да се не би увредили моћни, а приказало као да постоји право и правда. Замислите аналогију: група деце која на пољанчету иза школе игра фудбал, у полувремену, док се освежавају и једу сендвиче, изненада донесе одлуку да је добро да се изврши оружани напад на неку земљу. Јасно је да се реализацијом ове одлуке стварају озбиљне импликације у међународним односима. Суд, међутим, сматра да та одлука свакако не може бити супротна међународном праву, јер ова деца и не представљају групу која је формирана неком међународном резолуцијом или документом сличне правне снаге (уосталом, деца немају ни средства да своју одлуку спроведу у дело, те да тиме угрозе међународни поредак – ово је моја напомена).

Ако важи за одлуку коју су деца донела, онда мора важити и за одлуку било које друге групе која није настала међународним актом. При томе, чињеницу да та друга група не само поседује средства (за разлику од деце), већ и ефективно спроводи своју одлуку која има импликације на међународне односе, суд сматра правно потпуно ирелевантном. Ово је суштина одлуке Међународног суда правде. Драго ми је да нисам студирао право и тиме потпуно избегао могућност да икад постанем судија у неком међународном суду.

Одлука Међународног суда правде имала је веома јак негативан утицај, пре свега на нашу унутрашњу позицију. Стизале су критике типа: „добили сте шта сте тражили“, или „нисте добро дефинисали питање“, итд. На међународном плану, ми смо хитно предузели кораке да убедимо земље које до тада нису признале независност Косова да то и након одлуке суда не учине. То нам је било посебно тешко, јер је мишљење тако формулисано да без остатка износи став да декларацијом није прекршено међународно право.

Тек из образложења се може видети зашто. А то је да суд не тумачи садржај декларације, већ легитимитет групе која ју је донела. Наши контакти на међународном плану нису остали без резултата. Иако је дошло до нових признања, тај талас је био далеко мањи од очекиваног, па чак и данас, (након истека мандата владе) број земаља које су признале Косово је мањи од половине укупног броја чланица УН.

Након саветодавног мишљења Међународног суда правде донетог на основу захтева Генералне скупштине УН, формално је било нужно да Генерална скупштина прими на знање мишљење и о томе формулише политички став кроз усвајање нове резолуције. У том контексту, ми смо припремили текст нове резолуције и 28. јула 2010. предали је Генералној скупштини УН. Текст резолуције коју смо предали захтевао је значајно усаглашавање са свим заинтересованим странама, а посебно са САД и ЕУ. Сећам се сати и сати које смо проводили усаглашавајући текст.

При томе, наш државни врх је био у Београду, а изасланици, с којима смо били на директној телефонској вези, у Бриселу. Током тих преговора сам схватио огромну предност коју САД имају у односу на ЕУ. Док су ставови САД увек били једнозначни, са ЕУ нисте били начисто да ли сте се договорили или не. Тек што помислите да је све у реду, кад се јави нека од земаља чланица (на нашу жалост то су често биле најмоћније земље) и затражи корекције.

Разлог томе је, свакако, устројство ЕУ и права чланица. При томе је Европска комисија имала ограничени мандат и тражила је решења која уважавају све интересе, укључујући и интересе оних земаља које нису признале Косово, али земље чланице су ипак имале последњу реч. Колико смо само труда потрошили око речи „дијалог“ или „преговори“, око дефиниције да ли се разговара само о техничким питањима или о свим питањима (што би укључило и статус).

У таквим околностима је било заиста тешко наћи компромисно решење које би задовољило и нас и све њих. Ипак, успели смо. Договорили смо текст резолуције према коме се прима на знање саветодавно мишљење Међународног суда правде, али без политичког става да је питање независности неспорно и скинуто с дневног реда, као и захтев да Београд и Приштина уђу у дијалог. Мислим да је ово био велики успех, односно максимум који смо могли постићи у датим околностима.

Одломак из књиге Мирка Цветковића „Аргументи и предрасуде“

Експертиза плус мемоари и памфлет

Књига Мирка Цветковића једна је врста економске експертске студије, са мемоарским елементима и, ту и тамо, са памфлетским секвенцама. Не спомиње много имена. Упадљиво је да Динкића апсолутно игнорише, код Ђелића види брзоплетост, код Љајића трчање за славом, Јеремић је понекад претерано ревностан. Занимљиво је да је имао идеју да Савет за борбу против корупције претвори у истражни тим у полицији. У сваком случају, ако је према некоме саркастичан онда су то синдикати, и неки медији. А према популизму, изричит је, осећа „лично гађење“.

Са ЕУ никад нисте начисто