Да ли је могућа 'Јединствена Србија'?

Бобан Петровић

Да ли је Једини излаз покрет који би окупио све родољубиве организације и појединце?

“Уједињени опстајемо, подељени нестајемо“ је мото под којим је у грађанском рату опстала садашња Америка. Одавно подељена Србија, некада на партизане и четнике, а данас као ехо тих подела на националисте и ‘интернационалисте’  (уз лажне ‘националисте’ на власти) са давно заборављеном мудрошћу “Само слога Србина спасава” дуго већ опада, губи територије, становништво, економску и сваку другу снагу. У таквим околностима поставља се једноставно питање – “Шта да се ради?”

У ковитлацу прашине са такозваном “платформом“ дефакто издаје владе Орвеловске Србије разједињени преостали Срби али и сви заговорници отпора глобалном поробљавању које нам се одвија пред очима, практично немају одговор на безобзирно кршење устава и закона своје земље од клике на власти која је наставила, онде где је Тадић стао, да урушава и државу и народ. Ниједни избори не дају за право никоме, а камоли коалицији са коца и конопца, каква је коалиција напредњака, лажних социјалиста и банкарских послушника да гази устав Србије, поклања земљу која није њихова, већ српска, и још уз то наставља са економским самоубиством задуживањем и настављањем процеса практично ЕУ дезинтеграција Србије.

Колика је штета коју Србији наноси ова неспособна гомила скупљена са коца и конопца од стране истих оних који су бомбардовали Србе и склопили све власти у задњој деценији, више не вреди ни набрајати. Оно што вреди је међутим запитати се да ли је Србија спремни да ћути до свог политичког економског, па и физичког нестанка што је све нажалост неминовно ако се овако настави?

Без обзира на протесте више хиљада родољуба и свеснијих интелектуалаца и неслагање већине народа које је убедљиво видљиво на свим порталима и дискусијама, ова власт упорно наставља са задацима који су им дани, било због своје несвести, уцена или лакомости или лаковерности. Потпуно је свеједно зашто чине издају али није свеједно да ли ће им она проћи и овај пут као и њиховим претходницима чија су практично само продужена рука.

У овом тренутку масовна спонтана окупљања народа, која би била довољна да уплаши ове мешетаре и њихове стране господаре, нису изгледна јер Србија је богата земља – има још много тога што је народ позлатио да се прода, расточи и уништи док празни стомаци не дозову памет у још празније главе.

У режимској “Политици“ (кад она није била режимска) се појавило пропагандно смеће од ‘анализе’ али веома смишљена и подмукла пропаганда о наводном ‘помирењу’ тзв. ‘националне’ и грађанске Србије. То наводно ‘помирење’ се састоји у спровођењу Тадићеве политике ‘ЕУ или смрт’ од стране наводних ‘националиста’ на власти оличених у Дачићу и Вучићу, највећим демагозима у историји Србије после Тадића и компаније наравно. Колико год ово било бесмислено свима који виде испод покорице лажи којима се служи ова власт са платформом предаје Косова и Метохије и преосталих Срба Тачију и његовим господарима, све је дубоко прорачуната и усмерена пропаганда усмерена на онај део несвесне Србије који још пада на демагогију и лажи које му се потурају преко окупационих медија. Иако се добар део народа освестио, дубока депресија и срамота, коју су све пост-пучистичке власти од злосрећног 5-ог октобра нанеле српској психи – уз подизање граница усред Србије које спроводи Дачић – је довољно дубока да већину народа држи у пасивности и страху да тражи и најнормалније ствари као што је та да сам одлучује о својој  будућности и територијама, а за шта се – супротно уверењу садашње и прошле власти – мандат не добија на изборима већ општенародном референдуму.

Овај покушај потурања “уједињења”, али оног у издаји, још од покушаја Николића да у њега укључи и СПЦ и САНУ, има веома подмукао план искоришћавања привида слоге, али око тотално антисрпских и антидржавних интереса клике на власти и целог разноликог интересног слоја који је подржава почевши од страних невладиних организација, медија у страном власништву или под шапом ове власти па до локалних интереса локалних политичких моћника као што је то треба отворено рећи чувени Палма звани “Бетовен“, који не случајно ових дана у Бечу поручује да Србија мора у ЕУ. Наравно ништа се њих не дотиче што на том вишедеценијском путу већина народа може да цркне од глади уз пар Потемкинових села ‘благостања’ као што је Јагодина или оних пар хиљада ‘срећника’ који раде за цркавицу у  корпорацији званој не случајно “FIAT“ (у преводу са латинског ‘декрет’).

У свом овом мраку појавили су се међутим први знаци повратка правој реалности чекању деценијама у предсобљу ЕУ и код досадашњих припадника елите грађанске Србије што илуструје анализа професора Бориса Беговића који дословце каже –

Srbija treba da napusti put pridruživanja Evropskoj uniji, kojim je krenula, iz nekoliko razloga:

(1) Proširenje EU se, posle prijema Hrvatske, odlaže na neodređeno, svakako dugo vreme. Nova učlanjenja ne treba očekivati pre, recimo, 2023. godine;

(2) Pitanje je kako će EU izgledati za desetak godina, imajući u vidu sve veću političku krizu u koju zapada, pokušavajući da reši pitanje suverenog duga članica i strukturnog prilagođavanja zemlja evrozone. ..

(3) Iz ova dva nalaza sledi da je punopravno članstvo u EU u ovom trenutku „pokretna meta“. Srbija jednostavno ne zna u šta treba da „nišani“;

(4) Naše insistiranje punopravnom članstvu u EU korišćenjem postojećih kanala za pristupanje stvara izvanredne mogućnosti zemljama članicama za političko uslovljavanje Srbije i njenih vlasti, koje ima malo šta zajedničko za kopenhaškim kriterijumima, već se redukuje na insistiranje na dobrosusedskim odnosima, što se sve više svodi na priznavanje, implicitno ili eksplicitno, nezavisnosti Kosova.

Umesto toga, Srbija treba da traži članstvo u Evropskom ekonomskom području (EEP), institucionalnom rešenju koje se zasniva na punoj ekonomskoj integraciji koju ne prati politička. To podrazumeva osnovne četiri slobode koje sada postoje u EU: sloboda protoka dobara, usluga, kapitala i ljudi. Osnova članstva u EEP predstavlja pristupanje jedinstvenom tržištu, zasnovanom na carinskoj uniji i drugim institucionalnim rešenjima koje omogućavaju punu slobodu protoka dobara, usluga i kapitala.

Ова изјава је занимљива као први знак разума, ако не у мрачним мозговима еврофанатика, поготово конвертита на и око власти, а оно придружених им путника интелигенције Србије (а која је досад мора се рећи изневерила први критеријум који дефинише сваког интелектуалца – критичко преиспитивање), а самим тим као први знак потенцијалне пукотине у ЕУрокрему Србије који се топи под сунцем пустиње бриселске чекаонице која предуго траје. Треба је поздравити ако означава “схватање реалности“ за чије “несхватање“ су они својевремено критиковали и поспрдно карактерисали своје противнике а сада и сами увиђају да је реалност ЕУ таква да се од тог хлеба неће скорије најести нико у Србији сем одрођене и поткупљене касте политичких слепаца на врху и њихових најнепосреднијих трабаната.

Они реалнији знају међутим да је бити економски слуга западу исто што бити и политички слуга. Оно што нама треба јесте само сарадња са појединим земљама ЕУ, првенствено оним које нису мешетариле у Србији и то на потпуно равноправним основама. Има смисла међутим краткорочно не забадати прст у око Бриселу тоталним игнорисањем. У том контексту овакве приче имају смисла само ако се у суштини на другој страни РАДИ на томе да се економски и геополитички вежемо за оне који нас хоће као равноправне не говорећи много јавно уопште о томе. Досад смо, треба отворено рећи, имали сасвим супротну – наопаку и штеточинску појаву да су представници власти заваравали народ сусретима са руским званичницима док су радили на оотуђењу српских земаља и поклањању ресурса западу зарад опстанка на власти.

Не верујем да су за овај заокрет и степен храбрости и памети који он захтева спремни лажни ‘националисти’ на власти, који су искрени конвертити Брисела и искрени заступници крупног страног капитала и његове неоколонијалне политике цеђења и смањивања Србије и одано му служе по свему судећи без обзира што наивнима покушавају да пројектују слику да као седе на две столице. Они су свој Рубикон издаје прешли и везали се за брод који тоне. То међутим не обавезује све који хоће да мисле својом главом, чак и када им је на памети само материјална корист које на западној страни има све мање за све мањи број крокодила у све мањој бари.

Зато треба порадити да се и овој наопакој власти, (као што је и претходној која им је углачала пут у пропаст), што пре виде леђа, па макар у тој борби тражили најмањи заједнички именитељ чак и са са оним преосталим патриотским деловима у њеној бази, привученим наивним веровањем у користи политичког шибицарења и делом дојучерашњег проевропског блока који није толико одушевљен идејом да потоне заједно са ЕУтаником или да се распадне чекајући у његовом предсобљу.

Зато остаје питање да ли је могуће да се у овим мрачним временима оно макар и мало преосталих Срба али и свих других свесних грађана Србије у свим организацијама, покретима и странкама које се још нису продале и поклекле удруже у јединствени покрет за спас Србије, назовимо га условно – ЈЕДИНСТВЕНА СРБИЈА. Овај политички покрет за спас српског народа би могао да окупи све покрете и појединце који су показали и зрно патриотизма али и здравог разума у овим тешким временима. То вероватно значи ДСС, Двери, Радикале итд. и појединце који су дигли глас против овакве сулуде политике испуњавања апсолутно сваког погубног страног диктата. Ово укључује чак и оне појединце из такозваног проевропског блока који су се заложили за преиспитивање политике евроинтеграција и њено ограничавање на економско повезивање са ЕУ као професор Беговић нпр. У овим тешким тренуцима за народ и државу, када одрођена политичка каста срља у понор, све интелектуалне и животне снаге једнога народа треба да се окупе да их спрече у томе и промене ову сулуду споља наметнуту политику.

Зато је потребно врло брзо наћи минимум заједничких услова за покретање најширег отпора овој власти и сплету невладиних организација и медија управљаних и финансираних споља а који ће довести до њеног уразумљивања или смене на изборима и општенародног референдуму о ЕУ.

Тај минимум захтева око којих би се окупила већина свесног народа и за који би била спремна да истраје на све начине, све док се они не остваре су у овом тренутку вероватно следећи.

1. Расписивање референдума о наставку прикључивања организацији ЕУ која активно ради на отимању српских земаља са захтевом да прво референдумско питање буде управо овакво какво нам га реалност на коју толико воле да се позивају пружа –
   “ДА ЛИ СТЕ СПРЕМНИ ДА ПОДРЖИТЕ ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ КРАЈЊЕ НЕИЗВЕСНИ ПРОЦЕС ПРИКЉУЧИВАЊА ОРГАНИЗАЦИЈИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ КОЈА ГА УСЛОВЉА ПРАКТИЧНИМ ОДРИЦАЊЕМ ОД ТЕРИТОРИЈА СРБИЈЕ И УСЛОВИМА КОЈИ СЕ СТАЛНО МЕЊАЈУ А ТРЕНУТНО СЕ СВОДЕ НА ОДРИЦАЊЕ ОД КОСОВА И МЕТОХИЈЕ?”

‘Друго референдумско питање може да буде понуђена алтернатива првом (а има смисла да се формулише због оног дела политичког спектра у Србији који види реалност практичног политичког одбијања ЕУ а првенствено Немачке за интеграцију у овај блок али жели да одржи снажне економске везе са њим)

“ДА ЛИ СТЕ УМЕСТО ИНТЕГРАЦИЈА У ЕУ, КОЈЕ РЕАЛНО ТРАЖЕ ОДРИЦАЊЕ ОД ВЕКОВНИХ СРПСКИХ ТЕРИТОРИЈА И ЕКОНОМСКЕ И ПОЛИТИЧКЕ САМОСТАЛНОСТИ, ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ ИСКЉУЧИВО ЕКОНОМСКИХ ВЕЗА СА ЗЕМЉАМА ЕУ НА ПРИНЦИПУ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ МЕЂУСОБНИХ ИНТЕРЕСА?“

1. Захтев за расписивање нових парламентарних али и председничких избора због веома тешке ситуације у држави и народу уз претходно расписивање референдума о промени изборног система којим би народ гласао за ПОЈЕДИНЦЕ по имену и презимену а не странке.

Сам назив и форма и конретна питања су нешто што треба да буде предмет договора, али сам захтев за расписивањем референдума и избора тешко да има алтернативу.

Пре него што власт у Србији настави са самоубиственим срљањем у провалију, ред је да пред народ постави ових пар питања које далеко више задиру у живот и добробит и будућност свих него питања личности на позицијама са наставком исте политике – што се практично десило после задњих избора. Овим захтевима, на које ова и оваква власт вероватно неће пристати у први мах, се она ипак стављају у процеп, јер не постоји демократски принцип по коме имају легитимитет да одбију тражење доброг дела народа да се њихова политика гажења устава стави на референдум. Не треба сумњати да се ови захтеви могу испунити само сталним притиском на власти, али јединственим притиском а не по принципу политичких подела са различитом тактиком и крајњим циљевима и повременим спонтаним окупљањима која сада немају довољну енергију да доведу до промена.

Овај покрет би могао да стекне довољно присталица не само инсистирањем на поштовању устава и закона, већ првенствено нуђењем смислене алтернативе народу у Србији, објашњавањем и активистима на терену јер су медији затворени, да политика слепе предаје територија и задуживања води у понор у коме млади неће имати где да се запосле а стари ће у једном тренутку остати без смислених пензија од којих неће моћи ни да преживе, јер задуживање не може да иде у бескрај. Такође треба објашњавати да циркуска борба против корупције није довољна јер служи да замагли права питања пљачкашких приватизација и даљег препуштања економског простора и ресурса Србије странцима а које је већ резултовао огромним економским губицима који ће се даље само погоршавати. Ово треба нарочито разјаснити људима којима су ствари представљане црно-бело у смислу да је алтернатива слепом робовању страним интересима самоизолација и сиромаштво. Није, већ је напротив слепо потчињавање пут у гарантовано сиромаштво довољно само за пуко преживљавање али оно привремено што демографско економско и свако опадање Србије и доказује. Пут је у уравнотеженој сарадњи са свима а поготово са Русијом и Кином али и другим пријатељским земљама којих има и у Европи, а посебно са земљама којима је могуће успоставити економску сарадњу као што су то биле арапске земље рецимо у прошлости где су српска предузећа зарађивала далеко више него што су икакви фондови које нуди чланство у ЕУ на дугом штапу.

Идеално овакав покрет би ишао на парламентарне изборе као предизборни савез да би макар и опстао краткорочно али остварио дугорочни циљ довођења у ред политичког система који је сада безнадежно корумпиран страначким поделама и људима без интегритета и популистима који имају у виду само свој интерес. Даље реформе би могле да укључују ограничавање улоге оних који политику виде као уносну професију уместо служење народу и заједници, тако да се спречи да људи као Чедомир Јовановић или Дачић и Вучић без дана радног стажа у професији ван политике доспеју на најважније државне функције – а сви видимо са каквим погубним резултатима. То се може нпр. постићи већинским изборним системом и лимитирањем мандата на свим политичким позицијама на два и то у краћем трајању него данас. Да ли је све ово реално и са којим снагама је отворено питање. Постоје ушанчени страначки интереси и сујете који су маргинализовали не мали број покрета, странки и појединаца у прошлости. Да ли ДСС рецимо жели да и даље буде икебана у парламенту који потпуно чине припадници отуђених од народа политичких странки и врхушки које обмањивањем народа раде против интереса свог истог, али зато у свом иако (што не схватају) краткорочном интересу. Ако је циљ само у опстанку на позорници док се зграда позоришта званог држава Србија распада, онда нема много памети у томе ни за кога. Ако ДСС то не види да ли онда остали – и покрети и појединци – схватају да морају да се удруже? То питање им морају и њима и себи поставити сви они који се још нису предали.

Србија нема времена да чека на свог Путина да створи ‘Јединствену Србију’, једино ‘Јединствена Србија’ може изнедрити људе као Путин да је воде у складу са моралом, законима и здравим разумом са пријатељима које имамо а не лажним партнерима и поробљивачима као данас. Све ово можда звучи идеалистички а некима вероватно и нереално али ми заиста другог излаза немамо јер реалност се и ствара а не само слепо прихвата. Једино ако се сви тргну и почну да се договарају можда има неке наде. Колико има свести у преосталим часним људима у Србији да морају да се удруже остаје да се види. Времена нема много, а оно које је преостало, ако не буде разума и храбрости пре свега, као енергије и памети да се истраје у захтеву за промене овог накарадног политичког система и правца и људи који га воде, појешће евроскакавци свих боја на власти и иза ње.

Ако о овоме не размисли традиционално несложни спектар добромислећих људи и родољуба и не покрене се, тешко је да ће бити скоријег излаза из овог мрака пропаганде, популизма и орвеловштине која се – не сумњајте у то – плански спроводи.

Онда остаје само завет за нове генерације, онако како је записано у Јеванђељу –

Родите, дакле, род достојан покајања. 

Да ли је могућа "Јединствена Србија"?