Џозеф Стиглиц: Крај америчког сна

(Фото: classwarfareexists.com)

Пре четири године многи Американци су се надали да је могуће преокренути двадесетпетогодишњи негативни тренд. Уместо тога, ситуација се погоршала. Данас је од ове наде, без обзира на реизбор Барака Обаме, остало мало тога.

У марту 2012. око 25 милиона Американаца покушавало је да нађе посао са пуним радним временом.[1] Милиони људи су избачени из својих кућа. На једној страни имамо празне куће, а на другој бескућнике. Свакако да је ово једна од последица огромне и још увек присутне финансијске кризе, али и пре кризе 2008. која је започела колапсом Lehman Brothersa, америчка економија није успевала да испуни обећања која је сама давала. Иако је БДП растао, грађани су морали да прихвате пад животног стандарда. И пре почетка рецесије, зараде већине америчких породица, уколико се одузму прилагођавања инфлацији, постале су ниже него пре десет година. Америка је створила задивљујућу економску машину, која је очигледно функционисала само за оне који се налазе на врху пирамиде прихода.

Зато је неопходно утврдити шта се догодило у САД, како смо постали друштво велике неједнакости и све мање социјалне мобилности, и које су последице овог стања. Слика је мрачна. Тек сада почињемо да меримо колико се наша земља удаљила од својих циљева. Током финансијске кризе 2007/2008. и накнадне велике рецесије, када се насукала ова све дисфункционалнија форма капитализма, многи Американци су доживели правни бродолом. Пет година касније, сваки пети Американац на може да нађе посао са пуним радним временом, око 8 милиона породица је изгубило своје куће, док многи очекују да ће им у не тако далекој будућности стићи решење о исељењу.[2] Још више њих је беспомоћно посматрало како им се неповратно топе животне уштеђевине.

Чак и ако би први знаци побољшања, које оптимисти увек виде, заиста били наговештај правог опоравка, економија би се тек у 2018. вратила на стање пуне запослености. Али током 2012. многи су изгубили наду. Млади, којима после дипломирања остају огромни дугови, уопште не могу да нађу посао. Људи који су се после избијања кризе сместили код својих рођака и пријатеља у међувремену су постали бескућници. Куће које су купљене током бума тржишта некретнинама, продају се још увек испод куповне цене или су просто празне. На овај начин разобличен је крхки темељ финансијског бума протеклих деценија.

Једна од најмрачнијих страна тржишне економије која је овом приликом изашла на видело је велика и растућа неједнакост. Њој припада највећа заслуга за распад социјалног ткива и угрожавање економске будућности ове земље. Богати су све богатији, док други морају да се одричу најосновнијих потреба, што се некада сматрало неспојивим са америчким сном. Чињеница да у Америци постоје богати и сиромашни свима је позната. Иако ова неједнакост није последица кризе субприме кредита (хипотекарни кредити непоузданим дужницима) и накнадне рецесије, већ пре свега 30-огодишњег тренда, може се рећи да ју је финансијска криза додатно погоршала. Средњи слој је под све већим притиском, патња социјално слабих постала је опипљива када смо схватили да су социјалне мреже веома порозне, а јавни програми подршке доведени на ивицу банкрота. Једном проценту на врху пошло је за руком да задржи велики део националног дохотка, иако су супербогати имали одређене губитке у неким инвестицијама.[3]

Без обзира који део скале дохотка посматрамо, приметићемо пораст неједнакости. Чак и унутар горњег једног процента постоји 0,1% оних који добијају највећи део колача. Већ у 2007, пре кризе, горњих 0,1% америчких домаћинстава располагало је дохотком 220 пута већим од просечног дохотка доњих 90% домаћинстава.[4] Кад је реч о расподели имовине ту примећујемо још већу неједнакост, јер најимућнијем проценту припада две трећине укупне националне имовине.[5] Тачно је да подаци о расподели дохотка представљају само тренутно стање у некој економији. Баш то податке о расподели имовине чини поузданијима и веома забрињавајућима, јер ова неједнакост не укључује варијације годишњег дохотка. Уз то, имовина пружа поуздане податке о неједнаком приступу ресурсима.

У Америци је у протеклој деценији дошло до све бржег раслојавања различитих социо-економских група. У првим годинама (2002-2007) после рецесије на почетку миленијума, горњи 1% домаћинстава приграбио је 65% пораста националног дохотка.[6] Овом проценту је ишло сјајно, док је већини Американаца бивало све горе.[7]

Када би богати постајали све богатији, а од тога истовремено и они у средини и они на дну имали неке користи, славили бисмо успехе добростојећих и били бисмо им захвални за њихов допринос. Али то није оно што се догодило. Припадници америчког средњег слоја већ дуже време имају утисак да им је све горе – и у праву су. Доходак типичног мушкарца запосленог на пуно радно време заиста стагнира у последњих тридесет година.[8]

Криза је вишеструко увећала ове неједнакости, не само кроз пораст незапослености, губитак куће или стагнирајуће зараде. Богатима додуше прете већи губици при трговини акцијама, али се тржишта акција опорављају релативно брзо.[9] Заиста су највећу корист током опоравка од рецесије извукли најбогатији Американци. На горњи један проценат отпада 93% додатног дохотка оствареног у САД током 2010. у поређењу са 2009.[10] Целокупна имовина доњег и средњег слоја претежно се налази у њиховим некретнинама. Будући да су у периоду између другог квартала 2006. и краја 2011. цене некретнина пале у просеку за једну трећину,[11] то је за већину Американаца, а посебно оних који су узели велике хипотекарне кредите, значило велики губитак вредности имовине. Са друге стране, топ-менаџери су били веома успешни у заштити својих великих примања. Након благог пада током 2008. већ у 2010. однос између просечног годишњег дохотка менаџера и обичног радника вратио на предкризни ниво од 243:1.[12]

Широм света постоје застрашујући примери о томе шта се дешава са друштвима када достигну ниво неједнакости коме се Америка тренутно приближава. Примери нису нимало пријатни. То су земље у којима богати живе у ограђеним насељима, где их служе армије слабо плаћених радника. То су земље са нестабилним политичким системима, у којима популисти масама обећавају бољи живот, само да би их касније разочарали. Међутим, највећи проблем у овим друштвима је недостатак наде. Они без средстава знају да су њихове шансе да побегну из сиромаштва, да не говоримо о успону на врх, занемарљиво мале. Не би требало да тежимо овоме. Велики степен неједнакости и недостатак шанси, карактеристичних ових дана за САД, нити су неизбежни, нити је њихов последњи нагли пораст, како се често тврди, само производ немилосрдних тржишних сила.

Иако су САД одувек биле капиталистичка земља, наша неједнакост је, макар у њеним садашњим пропорцијама, нови феномен. Пре отприлике 30 година, горњи један проценат домаћинстава добијао је само 12% националног дохотка.[13] И то је било неприхватљиво, али је од тада диспаритет у драстичном порасту,[14] тако да је 2007. просечни годишњи доходак горњег процента после пореза износио 1,3 милиона долара, док се за доњих 20% процената домаћинстава ова цифра кретала око 17.800 долара.[15] Горњи један проценат зарађивао је у једној недељи 40% више од целокупног годишњег дохотка доње петине домаћинстава, а највишем 0,1% је био потребан само један дан да заради оно што доњих 90% становништва заради за целу годину. Доходак најбогатијих 20% после пореза је једнак целокупном дохотку доњих 80%.[16] После Другог светског рата Америка је заједно расла 30 година, доходак је растао у свим сегментима, али више на нижим деловима лествице дохотка него на врху. Ратно искуство изнедрило је Ми-осећај, тако да су политичке мере попут ГИ-закона[17] додатно приближиле људе.

Међутим, током последњих 30 година поделе у нашем друштву су се продубиле. Не само да је доходак на врху експоненцијално растао, већ је истовремено за ниже слојеве чак и падао. (То није био универзални образац, јер је током деведестих нижим и средњим слојевима ишло релативно боље, али отприлике од 2000. неједнакост је почела драстично да се повећава.)

Нешто слично данашњем забрињавајућем степену неједнаке расподеле видели смо током светске економске кризе 30-их година прошлог века. Економска нестабилност била је тада, као и данас, у блиској вези са растућом неједнакошћу. Значајно приближавање разлика у дохоцима између 1950. и 1970. може се делимично приписати развоју на тржиштима, али су ипак одлучујући допринос дале политичке мере, као што су олакшан приступ високом образовању преко војног закона или високо прогресивни порески систем, уведен током Другог светског рата.

Насупрот овоме, у годинама после „Реганове револуције“ дошло је до продубљивања јаза између доходака, уз истовремено демонтирање државних иницијатива уведених би се ублажили неправедни ефекти тржишта, смањивање највиших пореских стопа на доходак и резање социјалних програма.

Опште је познато да тржишта законом понуде и потражње имају одређени утицај на степен економске неједнакости. Али ове силе делују и у другим индустријским земљама, у којима у последњој деценији ипак није дошло до таквог раста неједнакости какав смо видели у САД. Овде пре свега мислим на европске земље, али и на Канаду и Аустралију.

Трендови неједнакости могу се преокренути. У неким земљама се то и догодило. Бразил је једна од земаља типичних за драстичне неједнакости, али током 90-их бразилска влада препознаје ове опасности и њихову везу са социјалном и политичком поларизацијом и економским растом. У Бразилу се ствара широки друштвено-политички консензус да се нешто поводом овога мора урадити. Под председником Енрикеом Кардозом долази до повећања државних улагања у образовање, који су обухватили и најсиромашније слојеве становништва, а под председником Лула да Силвом уводе се социјални програми за борбу против глади и сиромаштва.[18] Неједнакост се смањила, раст повећао,[19] а друштво постало стабилније. Степен неједнакости у Бразилу још увек премашује онај у САД, али док се Бразил жестоко бори како би смањио сиромаштво и јаз између богатих и сиромашних, Америка је допустила да се повећају обе ове категорије. Најгоре је то што је политика у томе имала велики удео. Данас је Америка економски најдубље подељена развијена индустријска земља. Уколико желимо да нешто урадимо поводом овога, морамо прво поништити политичке мере које су овоме допринеле, уз истовремено доношење иницијатива како би ублажили диспаритете који су последица тржишних сила.

Велики утицај на повећање неједнакости имале су осим тржишних сила и политике и опште друштвене промене, које су се тицале и норми и институција. Оне су обликовале политику, а она њих. Најупадљивија друштвена промена је слом синдиката. Док је 1980. 20,1% радника био синдикално организован, тај број је до 2010. пао готово за половину, на 11,9%.[20] Последице су биле губитак економског утицаја и политички вакуум. Без заштите синдиката радницима је ишло све лошије. Тржишне силе су ограничиле утицај преосталих синдиката. Претња пребацивањем производње у иностранство додатно је еродирала моћ синдиката. Како је током администрације Френклина Д. Рузвелта подстицано синдикално организовање, тако су републикански политичари на савезном и државном ниво у име флексибилизације тржишта рада радили на слабљењу синдиката. Почетак овог процеса означава Реганово гушење штрајка контролора лета 1981.[21]

Према популарном економском учењу, флексибилна тржишта рада подстичу економски раст. Ја тврдим да снажна заштита радничких права коригује постојећи неравноправни економски положај. Таква заштита позитивно утиче на лојалност радника својој фирми, на њихову посвећеност и мотивацију. Осим тога, јача се друштвена кохезија и побољшава атмосфера на радном месту. Чињеница да је развој на америчком тржишту рада током Велике рецесије био тако незадовољавајући и да се положај америчких радника у последњих 30 година константно погоршава, требало би да побуди сумњу у митске предности флексибилног тржишта рада. У САД синдикати се још увек сматрају упориштем статичности, а отуда и узроком неефикасности тржишта рада, што дугорочно штети њиховој репутацији.[22]

До средине 70-их постојао је широки друштвени консензус: менаџерски кадрови су били добро плаћени, али не баснословно; приходи су равноправно дељени између лојалних радника и менаџмента. Акционари нису имали пуно утицаја. Амерички закон о привредним друштвима погодује менаџерима. Акционарима је врло тешко да доведу у питање менаџерске одлуке, или да спрече преузимање компаније, или пак да повећају своје право гласа у компанији. Менаџери су током година научили да се забарикадирају и да штите своје интересе. Ово се ради на више начина: заогртањем инвестиција у непрозирни вео, чиме се вредност компаније чини нетранспарентном, а борба око преузимања рискантнијом; „отровним пилулама“ којима се вредност компанија смањује у случају преузимања; „златним падобранима“ којима менаџери себи обезбеђују безбрижан живот у случају преузимања фирме.

Током 80-их и 90-их, топ-менаџери постепено схватају да им мере за одбрану од спољног преузимања заједно са слабљењем синдиката омогућавају некажњено богаћење. Чак је и неколико водећих финансијских капиталиста признало „да је начин одређивања зарада менаџера у нашем крајње мањкавом систему корпоративног управљања довео до ненормалних зарада извршних директора и чланова управних одбора“.[23]

Променило се и схватање тога шта се сматра „неправедним“. Менаџери не оклевају да присвоје велики део компанијског колача и тиме прибаве позамашне суме новца, док истовремено тврде како морају да отпусте раднике и да смање плате не би ли фирма преживела.

У многим круговима ова шизофрена представа о „праведности“ је тако добоко усађена да је један од чланова Обамине владе на почетку велике рецесије без трунке стида могао да каже да због неповредивости уговора осигуравајућа кућа АИГ мора да исплати бонусе чак и оним менаџерима који су компанију довели на руб пропасти, те је држава морала да помогне са 130 милијарди долара. Само пар минута касније, исти човек је упозорио раднике у аутоиндустрији да морају да прихвате измене уговора о раду које укључују велико смањење зарада. Другачији закони о корпоративном управљању или само незнатне модификације, на пример веће присуство акционара у управном одбору, можда би укротили разуздану жељу за богаћењем топ-менаџера, али горњи 1% не жели ове реформе, чак иако би њиховим увођењем економија постала ефикаснија. Они користе свој политички утицај тако да никада не дође до ових реформи.

Слабљење синдиката и друштвене кохезије, заједно са законима о корпоративном управљању, није довело само до пада удела зарада у укупном националном дохотку, већ је промењен и начин како наша економија реагује на рецесију. Раније су током рецесије послодавци настојали да задрже раднике и тиме осигурају њихову лојалност и стручност. Последица је била пад продуктивности, док је удео зарада у националном дохотку растао. Добит је сносила највећи терет економског успоравања. По изласку из рецесије удео зарада се смањивао. Али у овој и претходној рецесији (2001) образац се променио: удео зарада је падао и у рецесији и током следећих неколико година. Са друге стране, компаније су се хвалисале својом безобзирношћу: отпуштале су раднике да би продуктивност расла. Парадоксално је то што су пореске олакшице за богате донете у истом тренутку када су тржишне силе почеле да повећавају неједнакост. Највиши порез на доходак Реган је са 70% смањио на 28%, да би га Клинтонова администрација повећала на 39,5%, али га је Буш поново смањио на 35%,[24] што је требало да доведе до повећања штедње и отварања нових радних места. Међутим, то се није догодило.

Реган је чак тврдио да ће благотворни ефекти смањења пореза за последицу имати пораст државних прихода. Али једино што је порасло био је дефицит. Исте ефекте произвела су и пореска умањења Бушове администрације. Повећање штедње је изостало, штедња приватних домаћинстава била је рекордно мала. Међутим, највећи пореско-политички скандал било је смањење пореза на капиталну добит. Овај процес започео је Клинтон, да би се он још великодушније наставио под Бушем, доводећи на крају до тога да је порез на дугорочну капиталну добит сада само 15%. Овај потез је највише погодовао супербогатима, јер велики део њиховог дохотка чине управо приходи од капиталне добити. Прави је апсурд то што се више опорезују радници него инвеститори, а поготово шпекуланти. Штавише, капитална добит се опорезује тек онда када се реализује (када се отуђи вредносни папир). Ово одлагање наплате пореза има велике предности, нарочито када су камате високе. Уколико се вредносни папири наслеђују, капитална добит остварена за живота преминулог наслеђује се без плаћања пореза.

Пореске олакшице на капиталну добит и на приходе од дивиденди су у ствари само пореске олакшице за богате. Доњим 90% домаћинстава припада мање од 10% свих прихода од капиталне добити.[25] Мање од 7% домаћинстава са годишњим дохотком мањим од 100.000 долара остварује капиталну добит или приходе од дивиденди.[26] Када је реч о богаташима зараде чине само 8,8% њиховог дохотка, али зато капитална добит са 57% и приходи од дивиденди са 16% учествују у њиховом укупном дохотку. То значи да се 73% њиховог дохотка опорезује по нижим пореским стопама. У САД 400 пореских обвезника остварује 5% укупног прихода од дивиденди,[27] за шта су у 2008. платили 153,7 милона долара пореза на капиталну добити у износу од 61,5 милијарди долара. Смањивање пореза на капиталну добит са уобичајених 35% на 15% представљало је за сваког од ових пореских обвезника поклон од око 30 милиона долара у 2008, што је за државу значило губитак од 12 милиона долара пореских прихода.[28] Ово је довело до тога да богати просечно плаћају мање пореске стопе, а то је имало за последицу да се њихова имовина брзо увећавала. Просечна пореска стопа у 2007. за 400 најбогатијих износила је 16,6%, што је значајно мање од 20,4% за остале пореске обвезнике. (У 2008, последњој години за коју имамо податке, ова стопа је благо порасла на 18,1%.)

Док је просечна пореска стопа од 1979. незнатно смањена, са 22,2% на 20,4%, за горњи 1% домаћинстава пала је за готово једну трећину, са 37% на 29,5%.[29]

Многе земље су увеле порез на наслеђе не само да би повећале своје приходе, већ да би спречиле настанак наследних династија. Када једна генерација преноси своју несмањену имовину на другу генерацију, тиме угрожава једнакост шанси у целом друштву. Када богати избегавају порез (што се све чешће дешава) и када се истовремено смањује порез на наслеђе (што се догодило за време председника Буша, који је практично укинуо овај порез, иако само на једну годину), онда расте значај наслеђене имовине. У оваквим околностима и уз све већу концентрацију имовине код горњих 1% (или горњих 0,1%), постоји опасност да се напослетку САД претворе у наследну олигархију.

Богати и супербогати често употребљавају акционарска друштва да би заштитили своју имовину од фискуса и учинили све у њиховој моћи не би ли задржали што нижим порез на корпорације и унели што више рупа у пореске законе. Нека акционарска друштва тако вешто користе маневарски простор унутар законских одредби да уопште не плаћају порез.[30]

Иако је порез на корпорације у САД наводно већи него у многим другим земљама, законска стопа износи 35%, стварно пореско оптерећење је исто као и у другим земљама са нижим порезом. У ствари, порез од корпорација чини далеко мањи део БДП-а него што је то случај у другим развијеним индустријским земљама. Рупама у закону и посебним одредбама овај порез је до те мере обесмишљен да данас чини само 9% савезних пореских прихода; средином 50-их удео овог пореза износио је 30% савезних пореских прихода.[31] Када нека америчка компанија инвестира у иностранству преко своје иностране ћерке фирме, тада се добит опорезује тек када се новац пренесе у САД. Док је то за компаније фантастична опција (када се на пример инвестира у земљи са ниским порезима попут Ирске), подстицање реинвестирања у иностранство производи перверзну последицу, јер се радна места отварају ван, а не у САД.

На нивоу савезних држава стање је још горе. Многе од њих чак ни декларативно не заговарају опорезивање грађана према економској моћи, дакле прогресивно, већ користе порез на промет као највећи извор прихода, а пошто сиромашни највећи део свог дохотка издвајају за потрошњу овај порез је често регресиван.

Док пореска политика може или да допусти богатима да се још више богате или да управља прерасподелом, дотле далеко важнији економски ефекат имају државни расходи, а посебно кад је реч о томе како заштити сиромашне од даљег осиромашења. Један од успешних програма за борбу против сиромаштва био је државно пензијско осигурање. Нова истраживања су показала колико су велики ови ефекти: само је порески кредит на зараде, којим је највише увећан доходак сиромашних породица, допринео смањивању сиромаштва за 2%. Улога новца за становање, бонова за храну и бесплатних школских оброка такође је веома значајна у борби против сиромаштва.[32] Од здравственог осигурања за сиромашну децу могу да профитирају милиони, јер он умањује ризик да ће ова деца услед неке болести или неког здравственог проблема сносити последице читавог живота, што стоји у јасном контрасту са субвенцијама компанија, које далеко више коштају и од којих далеко мање људи има користи. Међутим, САД су издвојиле више новца за спасавање банака, како би оне наставиле да исплаћују бонусе својим менаџерима, него за помоћ онима који су остали без посла током ове рецесије, коју су проузроковале банке. Коначан резултат политике задњих 25 година је тај да смо за банке (и остале концерне, као што је АИГ) створили далеко отпорнију сигурносну мрежу, него што смо то учинили за друге Американце. То је слика САД-а у 2012.

Плаћамо високу цену за нашу велику и још увек растућу неједнакост, а пошто ће се овај тренд вероватно наставити, уколико ништа не предузмемо, цена коју плаћамо ће вероватно расти. Људи у средњим, а посебно нижним групама дохотка биће најтеже погођени, мада ће и наша земља у целини, наше друштво и наша демократија платити високу цену. Друштва са великим неједнакостима нису ефикасна, њихове економије су нестабилне и дугорочно неодрживе. Када једна интересна група стекне превише моћи, она почиње да прилагођава политику својим интересима, тако да више не служи општем интересу. Уколико богати користе своју политичку моћ да би својим компанијама обезбедили огромне предности, тада преко потребна средства одлазе у руке малобројних, уместо да од њих сви имају користи.

Упркос увреженом мишљењу да Американци имају далеко веће шансе за успех од Европљана, Америка већ дуго није земља неограничених могућности. Тачно је да се нешто слично догодило и у другим земљама. Међутим, ово ни у ком случају није неизбежно, што показују примери друштава у којима је неједнакост била далеко већа него у САД, а која су успела да смање јаз између богатих и сиромашних, помогну сиромашнима и учине образовање доступнијим ширим друштвеним слојевима. Дакле, другачији свет је заиста могућ.

Уколико желимо да очувамо систем у коме сваки грађанин, а не сваки долар, има право гласа, неизбежна је реформа нашег политичког система. Стварање фер и отвореног политичког система ће бити тешко изводиво унутар економског система са тако великим јазом између богатих и сиромашних. Недавно смо видели да наш политички систем престаје да функционише уколико у друштву изостаје осећај заједништва. Али како створити овај осећај када је земља дубоко подељена? Имајући у виду растући јаз у нашој економији можемо само да поставимо питање: Шта вама значи будућност наше политике?

Два сценарија за наредних 50 година. Према једном, јаз између сиромашних и богатих је већи него икада. САД су земља у којој богати живе у ограђеним насељима, њихова деца похађају скупе приватне школе и имају приступ првокласној медицинској заштити. Остали живе у несигурности, у најбољем случају имају лоше образовање и надају се да се неће теже разболети, јер имају де фацто ограничену здравствену зашититу. На самом дну су милиони младих који се осећају изопштенима из друштва и који су изгубили сваку наду.

Ово сам већ имао прилике да видим у земљама у развоју. Економисти су овом феномену дали назив „дуална економија“, где два друштва живе једно поред другог, али не знају ништа једно о другом и не могу ни да замисле како изгледа живот у оном другом. Да ли ћемо заиста тако ниско пасти као неке друге земље, где зидови постају све виши, а социјални сукоби све интензивнији? То стварно не знам, али ни у ком случају не смемо да искључимо овај застрашујући сценарио.

Према другом сценарију, реч је о друштву у коме се смањио јаз између богатих и сиромашних, у коме влада осећање да сви делимо исту судбину, у коме чинимо заједнички напор за стварањем једнаких животних прилика, у коме речи „слобода и правда за све“ описују стварно стање, у коме се поштује Универзална декларација о људским правима која гарантује не само грађанска и политичка права и право власништва, већ и економска права обичних грађана.

У овој визији имамо жив политички систем, који се суштински разликује од оног у коме 80% младих не излази на изборе јер су фрустрирани политиком. Верујем да је само овај други сценарио у складу са нашим историјским наслеђем. Још увек није касно за промену курса и повратак основним принципима праведности и једнакости шанси на којима је ова земља изграђена. Али немамо још пуно времена.

Uputnice:

1. Многи од њих се не појављују у „званичној“ статистици о незапослености, према којој је незапосленост око 8%.

2. Између јануара 2007. и децембра 2011. донето је 8 милиона решења о исељењу, од којих је 4 милиона извршено (RealtyTrac, 2012 Foreclosure Market Outlook, 13.2.2012).

3. Emmanuel Saez und Thomas Piketty, Income Inequality in the United States, 1913-1998, in: Anthony B. Atkinson and Thomas Piketty (Hg.), Top Incomes over the Twentieth Century: A Contrast between Continental European and English-Speaking Countries, New York 2007; Jon Bakija, Adam Cole and Bradley T. Heim, Jobs and Income Growth of Top Earners and the Causes of Changing Income Inequality: Evidence from U.S. Tax Return Data, Williams College Working paper, Januar 2012; grundlegende Quellen für länderübergreifende Vergleiche unter: OECD, Divided We Stand: Why Inequality Keeps Rising, 5.12.2011.

4. Laurence Mishel and Josh Bivens, Occupy Wall Streeters Are Right about Skewed Economic Rewards in the United States, EPI Briefing Paper 331, 26.11.2011.

5. Arthur B. Kennickell, What’s the Difference? Evidence on the Distribution of Wealth, Health, Life Expectancy and Health Insurance Coverage, Referat auf dem 11. Biennial CDC/AT SDR Symposium, 23.9.2007.

6. Погледај Saez/Piketty.

7. Погледа:ј Saez/Piketty и Josh Biven, Three-Fifths of all income growth from 1979-2007 went to the top 1 %, Economic Policy Institute, 27.10.2011.

8. Очишћен за стопу инфлације медијански доходак радника у 2008. износио је 32.137 долара годишње, а 1968. 32.844 долара.

9. До априла 2010. берзански курсеви (С&П), који су у периоду између највишег нивоа из октобра 2007. и најнижег марта 2009. изгубили 56% своје вредности, порасли су у односу на најнижи ниво за око 78%.

10. Погледај Saez/Piketty.

11. Цене некретнина су у фебруару 2012. још увек око 33% испод свог највишег нивоа, а у појединим савезним државама (на пример на Флориди) цене су и до 50% ниже.

12. Погледа:ј Lawrence Mishel and Josh Bivens.

13. Подаци су из 1983. Погледај: Саез/Пикеттy. Статистика каже да су они који су у прошлој деценији највише зарађивали уједно прибавили далеко већи проценат националног колача од оних који су заузимали менаџерске позиције пре десет или двадесет година.

14. Погледај CBO, Trends in the Distribution of Household Income.

15. Узмимо на пример да радна година садржи 2.000 радних сати; у том случају за годишњи доходак од 1,3 милиона долара, сат рада износи 650 долара, што је 80-оструко више од минималне зараде.

16. Погледај CBO, Average Federal Tax Rates.

17. Године 1944. донет је закон о подстицању професионалне интеграције бивших војника.

18. Сиромаштво је смањено за 40%. Мерено према националном стандарду сиромаштва, проценат оних који живе у сиромаштву смањио се са 36% у 2003. на 21% у 2009. У периоду између 2001. и 2009. смањен је и удео у националном дохотку горњих 10% домаћинстава са 46,7% на 42,5%.

19. Између 2004. и 2010. бразилска економија је расла просечно 4,4% годишње, а ако изузмемо глобалну рецесију из 2009, просечни раст је износио чак 5,3%, што је далеко више него у периоду 1985-1994.

20. Погледај: www.bls.gov/news.release/union2.nr0.htm.

21. За детаље погледај Joseph A. McCartin, Collision Course: Ronald Reagan, the Air Traffic Controllers, and the Strike That Changed America, New York 2011.

22. О околностима под којима синдикално организовање подиже продуктивност погледај Richard B. Freeman und James L. Medoff, Trade Unions and Productivity: Some New Evidence on an Old Issue, in: „Annals of the American Academy of Political and Social Science“, 1984, S. 149-164.

23. Погледај чланак Henry Tosi у: „Administrative Science Quarterly“, 9/2005, S. 483-487.

24. Погледај: Tax Policy Center, Urban Institute und Brookings Institution. Од смањивања пореза под Бушом највише су профитирали они на врху пирамиде дохотка. Две трећине олакшица погодовало је горњој петини, а једна трећина горњем 1%.

25. CBO, Trends in the Distribution of Household Income between 1979 and 2007, 10/2011. Podaci su iz 2007.

26. Ови подаци се односе на опорезиву капиталну добит и приходе од дивиденди. Погледај: Joel Friedman und Katherine Richards, Capital Gains and Dividend Tax Cuts: Data Make Clear That High-Income Households Benefit the Most, Center on Budget and Policy Priorities, 30.1.2006.

27. Погледај: James B. Steward, Working All Day for the IRS, in: New York Times, 17.2.2012.

28. Погледај: Richest 400 Took Record Share of Capital Gains during Market Meltdown Year, in: Forbes, 11.5.2011.

29. Погледај: Ethan Pollack und Rebecca Thiess (basierend auf Daten des Congressional Budget Office und des Internal Revenue Service), Taxes on the Wealthy Have Gone Down Dramatically, Economic Policy Institute, 14.4.2011.

30. А некима, попут General Electrica, држава враћа новац. Погледај: David Kocieniewski, G.E.’s Strategies Let It Avoid Taxes Altogether, in: New York Times, 24.3.2011.

31. Године 1954. приходи од пореза на доходак чинили су 30% укупних државних прихода, а 2010. само 9%.

32. Новац за становање је смањио сиромаштво за 0,9%, бонови за храну за 1,7%, а бесплатни школски оброци за 0,4%. Погледај: US-Federal Statistical Office, The Research Supplemental Poverty Measure, 2010, 11/2011.

Џозеф Стиглиц: Крај америчког сна