Одговор Бранку Павловићу о аутономији Војводине!

Бошко Обрадовић

Бранко Павловић, адвокат и један од иницијатора окупљања под називом „Никад граница“, које су Двери подржале, напао је, уз проблематичну аргументацију, наш Покрет, у свом тексту о аутономији Војводине („Војводина, али озбиљно“), објављеном на сајту Нови стандард. Преносимо одговор Бошка Обрадовића, такође прво објављен на поменутом сајту.

Ових дана сведоци смо занимљиве појаве низа разнородних интелектуалаца и политичара, до оних са највишим државним функцијама, којима је заједничко то да су се сви снажно ставили у службу одбране аутономије Војводине. Од разумљивих реакција Пајтића и лигаша, преко нејасне улоге председника Томислава Николића, до више покрајинских политичара и интелектуалаца са тзв. националне сцене који под изговором заштите Устава и неподгревања сепаратизма одлучно бране аутономију Војводине (Б. Радун, Б. Павловић…). Интересантно је да нико од њих не помиње зашто је наједанпут толико битно заштитити „свету краву” Војводину од антиаутономашких захтева?

Да пођемо редом: постоји ли у Србији данас уопште политички захтев за укидање аутономне покрајине Војводине?

Изузев Двери нити једна друга политичка организација у Србији не стоји на овој позицији, а Двери су већ месецима у кампањи са јасним захтевом за укидање политички сувишне и економски штетне аутономије Војводине. Како је онда могуће код свих поменутих коментатора помињати одбрану аутономије, а не поменути од кога је то она угрожена, тј. од кога је браните? Разуме се да у овом случају непомињање Двери, које једине имају овај политички захтев и читаву кампању која га прати, значи жељу да се избегне рекламирање нове политичке снаге која се прва после непуних 70 година усудила да јавно покрене оно што сањају генерације родољуба у северној Србији и Српству у целини – укидање једног од последњих антисрпских реликта титоизма на нашим просторима.

Дубоко сам уверен и стојим иза овога што ћу рећи: захтев за укидањем АП Војводине је један од најзначајнијих политичких и државотворних планова у новијој српској историји, а успех ове иницијативе после формирања Републике Српске и војничке одбране Косова и Метохије може бити и једна од највећих победа српског народа и државе у последњих много деценија уназад.

Окупљање око Броза или око српских националних интереса

Не знамо зашто и како се г. Бранко Павловић појавио као бранитељ аутономије Војводине. Он на то, наравно, има право, али би било поштено да своју позицију до краја искаже: да ли наступа као убеђени левичар, некадашњи члан КПЈ, потпредседник Социјалдемократске уније Жарка Кораћа и политичар који се залагао за сарадњу са Хашким трибуналом и изручење оптужених Срба овом суду, или је у питању Бранко Павловић који се залаже за окупљање свих националних снага око идеје одбране Косова и Метохије у саставу Србије и прекида придруживања Србије ЕУ, што је иначе преузета позиција на којој Двери стоје годинама уназад?

Ако је то онај стари Бранко Павловић, онда је јасно зашто као комуниста брани титоистичку антисрпску творевину, а ако је то нови Бранко Павловић, који је раскрстио са титоизмом, Хагом и Жарком Кораћем, не би смео себи да дозволи да у национално „Окупљање” уноси реликте титоизма, са директно темпираним антисрпским бомбама у себи. Јер коме после 20 година распада бивше Југославије није јасно шта се спрема у Војводини, тај никако не сме да води државну политику у Србији.

То што постојећи Устав на добар начин штити Косово и Метохију у саставу Србије не значи да је добро решио статус аутономне покрајине Војводине, напротив. Устав оставља ту катастрофалну могућност даљег преношења надлежности са Републике на Покрајину, сталних притисака и уцена од стране аутономашких политичара, као и ту посебну небулозу о процентима који из републичког буџета треба да иду у Војводину као државу у држави. Коме то не смета, коме није јасно какав је то простор за даље великоаутономашке и сепаратистичке захтеве, тај неће приметити ни кад се Бојан Пајтић једно јутро пробуди са референдумском жељом да постане Мило Ђукановић, а сви западни амбасадори то подрже као и увек до сада.

Дакле, не треба да постоји никаквих седам одсто за покрајинску бирократију и финансирање сепаратистичких политичара у Новом Саду, већ треба да обезбедимо веће издвајање из буџета државе Србије за локалне самоуправе у северној Србији. Покрајинска бирократија, скупштина и влада са више хиљада чиновника једе око осам милијарди динара годишње, што износи колико и издвајање за пољопривреду, културу и здравство заједно у Војводини (ето средстава за повећање издвајања за пољопривреду ако се укине сувишна покрајинска администрација), а за те паре је могуће направити по један вртић у свих 47 градова и општина у северној Србији – годишње.

Ту се слажемо са Бранком Павловићем: оваква економска интервенција државе Србије значајно би утицала на смањење вештачки изазваних тензија између Београда и Новог Сада. Проблем Београда, да се разумемо, нема само Војводина већ и многи други крајеви Србије, али ту није проблем у Београду, већ у корумпираној београдској елити која граби све за себе. Не смемо дозволити да се то претвори у мржњу свих крајева Српства према Београду као престоници, јер држава мора да има престоницу и матицу која брине о свим крајевима Српства. За такав Београд се Двери залажу и такав Београд је могућ, али најпре морамо поразити лажну београдску елиту која је антисрпска и представља најамнички део колонијалне управе над Србијом.

А што се тиче продаје пољопривредног земљишта странцима, то омогућава Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ, тако да је крајње неозбиљна теза по којој ће Немци узети војвођанске оранице ако укинемо аутономију Војводине. Они ће се тога докопати управо ако се Војводина осамостали и тако постане лак плен, док ће многе наше, а не само војвођанске оранице, отићи у власништво странаца ако не зауставимо овај погубни пут у ЕУ по сваку националну цену. А уценама ЕУ нема краја – следеће је на реду условљавање по питању проширивања уставних надлежности Војводине.

Војводина не може имати никакву посебност унутар Србије јер то немају ни други крајеви Србије. Војводина историјски никада није постојала – Краљевини Србији су се 1918. присајединили Срем, Банат, Бачка и Барања (која је Србији отета и припојена НДХрватској од стране исте КПЈ, која је направила и Војводину као аутономну покрајину једино у Србији и нити у једној другој бившој југословенској републици). Сваки изгубљени сат у овој борби против наметнутог војвођанског идентитета и парадржавности значи једног Србина мање који под покрајинским политичким притисцима и манипулацијама постаје Војвођанин, а држава Србија губи једну по једну надлежност (примера ради, просветни програми и школски распусти одавно су различити у Војводини у односу на остатак Србије).

Наравно да постоји војвођанска завичајност, која би се пре могла назвати завичајношћу Срема, Баната и Бачке, као што постоје друге српске географије и завичаји попут Шумадије, Тимочке крајине, Босне, Црне Горе, Херцеговине, Крајине, Славоније, Далмације, Поморавља, Жупе, Драгачева… То, међутим, нема никакве везе са идентитетом, а посебно не територијалном аутономијом или државношћу. Дозволити даље одржавање ове комунистичке измишљотине и директно антисрпске творевине са циљем додатног разбијања и дељења српског народа и државе и стварања нове националности и парадржавности, крајње је антидржавно деловање и врхунска политичка неозбиљност.

Шта је циљ ове кампање Двери?

Циљ кампање Двери за укидање аутономије Војводине је веома једноставан: то је на првом месту кампања буђења јавне свести, националног и државотворног освешћивања, најпре Срба у северној Србији од којих ће се једино правити Војвођани (Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати, Русини… задржаће свој идентитет). Двери су покренуле историјску мисију међу Србима: идентитетско самоосвешћивање, које ће уродити најважнијим плодом – да ниједан Србин ујутру кад се пробуди и погледа у огледалу нема дилему да ли је Војвођанин или Србин. То је суштина и пресудна битка ове наше кампање, а када у томе успемо у наредним месецима и годинама аутономију ћемо укинути рутински после првих следећих избора. Коме буде потребна његова војвођанска завичајност нико му је неће дирати, као што такав доживљај нико не брани ни Шумадинцу, али цепање и рушење државе кроз аутономије и регионализацију неће бити дозвољено, ако се Двери буду питале у Србији.

Док се на другом крају државе боримо за очување Косова и Метохије у саставу Србије, не значи да смемо да прелазимо преко тога да се у северној Србији већ 10 година прави држава у држави, која већ има своју Владу, премијера, Развојну банку, Академију наука и уметности, Представништо у Бриселу, националност на попису, а тражи полицију, извршну, судску и законодавну власт.

То што Двери, по први пут у новијој политичкој историји, делују превентивно, проактивно, не чекајући да се толико пута проверени сценарио до краја спроведе, што на време палимо светло у мраку војвођанског сепаратизма, освешћујући Србе да је у току процес њиховог превођења у Војвођане, и што – коначно на српској политичкој сцени – захтевамо укидање наказне титоистичке творевине, требало би да буде подржано од српских интелектуалаца и националних политичких странака као ствар од изузетног националног значаја, али то још увек није – част изузецима. Ако ништа друго и више од тога – ова кампања зауставиће даље ширење постојеће аутономије, а и то неће бити мала њена заслуга.

Ако је све ово тачно и исправно постављено подржите нас. Нека у нашем националном окупљању поред одбране Косова и Метохије, прекида преговора са ЕУ и било какве сарадње са Хагом, нађе се место и за веома битан превентивни политички захтев за укидање аутономије Војводине. Ако смета што су то Двери покренуле, што није неко други, ако је циљ да се Двери елиминишу са политичке сцене као у случају изборне крађе на ђурђевданским изборима – реците! Али немојте се крити иза одбране Косова и Метохије, у чему и Двери несумњиво учествују са свим својим снагама већ 14 година, нити иза анти-ЕУ приче, за коју смо се први на српској политичкој сцени заложили пре више од пет година, а не јуче.

Посебно нам немојте говорити да нашим антиаутономашким активностима подгревамо сепаратизам и да, кад бисмо ми ућутали и одустали од ове кампање, аутономаши би одмах престали са својим сепаратистичким захтевима. Толико наивни нисмо, а нећемо више ни да дозволимо да Србију по ко зна који пут предводи до те мере наивна или издајничка елита.

Пошто сте се јавно изјаснили против захтева за укидање аутономије Војводине, а једино Двери су изашле са тим захтевом, јасно је да сте мислили на Двери. Посебно је приметно да сте на један увијен начин нашу кампању довели у контекст нечасних намера и страног плаћеништва, што сте – надамо се – непромишљено учинили у жару полемике. За крај остаје једино да се позовемо на Црњанског, који – признаћете – најбоље познаје оно о чему причамо: „Нек будем данас једини али сам уверен да ће нас скоро бити милијонима који ће рећи: све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса” („Идеје“, Београд, 15. јун 1935).

Одговор Бранку Павловићу о аутономији Војводине!