Ко су наши Окупатори?

Драган Атанацковић Теодор

У свету се формирала једна империјална сила, различита од свих досадашњих.

Мада тендеција ка њеном формирању постоји колико и свет.

Ми се, иначе, налазимо под окупацијом те имепријалне силе, којој је тешко дати одговарајуће име.

Та сила није национална, као што је, својевремено била Немачка, прецизније: нацистичка Немачка.

Та сила није ни државна, као што је својевремено на кратко била Америка, а много дуже Рим, односно Римска Империја.

Та сила није ни војна, односно војничка, као што је својевремено била сила Џингис кана или Османлијско царство.

Та сила није ни партијско-идеолошка као што је својевремено био Совјетски савез и сада, бар у партократском смислу, Кина.

Сили која је (и) нас окупирала и овде нашла своје помагаче сва вера, филозофија,  идеологија и циљ је безобзирно лично богаћење, којем је подредила све: и државе и народе, па и сам биолошки опстанак народа, односно човечанства.

Ово последење се најбоље види кроз богаћење преко хране на бази геноцидних ГМО и преко псеудонаучне  фармакологије, која „смишља“ и болести и вакцине против њих.

Наши окупатори су фанатици личног богаћења, а такви су им и домаћи помагачи.

Није им страно ниједно поступање, нити се либе да га примене, ако оно увећава њихово лично богатство.

У ту сврху су спремни да побију све политичаре, који се заиграју да стварно раде у интересу народа, па да, на пример, спрече увоз и узгој ГМО производа.

Тај „злочин“ према фанатицима личног богаћења су ономад главом платили пољски председник и пољски министар пољопривреде, који су погинули у „авионској несрећи“, а после чијег нестанка су дошли политичари који су флексибилнији у излажењу у сусрет империјалној сили, чија је срж фанатично лично богаћење.

Ко мисли да  је нас окупирала Америка, не види да је и Америка окупирана од стране те фанатичне силе, која Американцима не дозвољава ни да  знају шта једу, која је милионе њих претворила у болеснике.

Ко мисли да нас је окупирала ЕУ, не види да је и ЕУ окупирана , а у њој и њена водећа сила Немачка.

А ко не види ко му је и какав му је окупатор нема ни теоријске шансе да се ослободи од њега.

Та империјална сила, чија срж је фанатично лично богаћење, је обесмислила сваку друштвену делатност: и политику и партије и протесте и било какво друштвено организовање са циљем да се тим организовањем постигну друштвено корисни циљеви, повећање слободе итд.

Та сила је ушла у све поре, она прави владе, прави и опозицију, невладине организације, чак и покрете „против“ ње, као што је случај са „Окупирајмо Волстрит“, па и разне еколошке,тачније: псеудоеколошке  организације…

Тој сили у крај не може стати ништа што је од ње слабије.

Њу може начети, па и савладати само нека већа сила, какву је из садашње перспективе тешко и замислити.

Тој сили, али само кад је добро препознате, се можете одупирати, што се ту и тамо и догађа, а, верујем , да ће и код нас.

Одупрети јој се, не значи и побеђивати је, а камоли је победити.

То одупирање, као борба за сваковрсни, од културолошког или духовног до биолошког опстанка, може бар да сачува неко језгро, које ће у одређеном момемнту, када та сила уђе у „самоубилачку фазу“, а и то ће се догодити, представљати окосницу за опоравак од свих облика деструкција, које та сила собом логично доноси.

Један од начина одупирања њеној владавини је стварање и ширење мреже  сигурне исхране.

Има, наравно, још начина одупирања.

Веровали или не, тој сили се можемо одупрети и писањем ћирилицом, писмом које је она код доброг дела Срба успела да претвори у нешто „немодерно“, „непрактично“ и слично.

Одупрећемо јој  се и ако признамо да нас је окупирала  и према њој се тако и односимо, не наседајући ниједног тренутка на причу, која ту опкупацију не признаје, скрива или релативизује.

Како ствaри сада стоје, кад је у питању политичка сцена наше окупиране земље: на власти су се налазиле, а и сада се налазе они који служе окупатору, а у опозицији (не мислим на ДС, која се ту само затекла и која  не опонира овој власти, јер имају исти програм) су они који још нису ни разумели да смо и у каквој смо окупацији, па самим тим немају адекватне начине ни за одупирање, а камоли за ослобађање од окупатора.

Навешћу само једну илустрацију: колико је опозициони ДСС уопште разумео ствари,  кад је пружао подршку окупаторском службенику Николићу у изборној трци против окупаторског службеника Тадића?

И не само ДСС.

Ово се доноси на море патриотско-опозиоционих организација и појединаца у Србији који су добрано насели патриотском имиџу „нове власти“.

Ко су наши Окупатори?