Дно које смо дотакли: незапосленост у Србији достигла је свој историјски максимум.
Србија је досегла историјски минимум броја запослених, али ће армија незапослених и идуће године да се повећа. Да би се очувао број запослених потребан је раст производње од бар шест одсто, а ове године он у Србији износи око нула одсто. Ни плате које су на афричком нивоу нису помогле да се повећа број легално запослених, али су високи намети довели до пораста броја радника којима послодавци не уплаћују доприносе.
Најмање 100.000 радника уопште не прима плату, још најмање пола милиона њих плату прима са закашњењем од најмање три месеца, али овдашњи синдикати и даље ћуте чувајући фотеље својим функционерима.
Социјализам је прелазни период из капитализма у капитализам, гласи позната пошалица са почетка деведесетих година прошлог века, али како изгледа и капитализам је прелазни период из једног облика социјализма у други.
Да би се изборила са незапосленошћу, посебно снажно израженом међу младима, Европска комисија је предложила давање државних гаранција млађима од 25 година да ће у року од четири месеца по завршетку школовања или губитка радног места добити нови посао или плаћену преквалификацију.
Законом загарантовано право на рад као једно од основних људских права, указују стручњаци, била је једна од најважнијих тековина реалног социјализма несталим под рушевинама Берлинског зида. Долазак неолиберализма, који је у свом најпримитивнијем и најбезобзирнијем облику запљуснуо Источну Европу, посебно просторе бивше СФРЈ, изазвао је у историји незабележену стопу незапослености.
Нико не верује у запослење „регуларним“ путем
Незапосленост је у Србији досегла историјски максимум од 23,7 одсто, са тенденцијом раста, мада у синдикатима тврде да је већ сада 28,3 одсто радно способног становништва без посла, што представља пораст од пет одсто у односу на претходну годину. У републичкој влади, која нам обећава излазак из рецесије већ колико идуће године, сматрају да ће за годину дана број запослених још више да се смањи, тачније да ће опасти за 3.500 људи на само 1,721 милион. То би значило да тек једна петина становника Србије ради, мада то не мора нужно да значи и да исти толики број људи нешто и зарађује.
По сазнањима синдиката, најмање 100.000 људи у Србији формално има радно место, али нема никаква примања, док још најмање пола милиона запослених има нередовне плате које касне и по више од три месеца, или нема уплаћене доприносе за пензионо и здравствено осигурање. Коначно, изнад црте остају махом запослени у државним службама који ништа не приходују већ се издржавају из буџета.
Према резултатима истраживања које је спровела професорка др Мирјана Радовић-Марковић из Института економских наука у Београду 70 одсто младих у узрасту од 20 до 25 година има склоност ка самозапошљавању.
То значи да више од две трећине припадника новог нараштаја или уопште не верује или слабо верује у могућност да ће посао моћи да нађе на такозваном тржишту рада.
Да трендови нису ни најмање охрабрујући, потврђују и подаци Завода за статистику, по којима је у 2001. години Србија имала 2.101.668 запослених. У синдикатима кажу да је само за последњих пет година приватизација без посла оставила чак 375.000 радника.
У последње три године, у Србији је чак око 260.000 радника остало без посла. Највећи број радних места угашен је у Крагујевцу, Крушевцу, Краљеву и Алексинцу. У реду чека и Смедерево са упропашћеном железаром. Земља је измучена стечајима и ниским извозом, па синдикални лидери најављују да ће до краја године без посла можда остати и додатних 150.000 људи.
Најгоре су прошли запослени у приватном предузетништу, јер је са 401.016 радника број оних који раде пао на само 234.459. Највећи број радних места угашен је у Златиборском округу, а иза њега су на црној листи одмах Јабланички, Пчињски, Моравички и Мачвански.
У Београду је почетком деведесетих у индустрији радило око 220.000 људи, а данас их је ту упослено тек око 22.000. Слично је, на пример, и у индустријски развијеној Суботици, где се број запослених у привреди, у протеклих двадесетак година, такође десетероструко умањио.
Председник нишког Градског већа Савеза самосталног синдиката Миодраг Ранђеловић процењује да од некадашњих 70.000 радника у индустрији, колико је било запослено пре 30 година, данас ради мање од 5.000 радника и да град не чини ништа да помогне да се реши тешко стање у привреди. Он сматра да је Ниш одавно постао град сиромашних и да ће бити све више радника у реду за народне кухиње.
Држава против преквалификације
Последица сумануте приватизације је и да велики број фирми у Јагодини више уопште не постоји. Од 16.608 радника, колико их је било 2000. године, остало је само 2.982, што је поражавајуће за овај мали град.
Док се Европска унија враћа социјализму и државним гаранцијама за запошљавање, Србија све крупнијим корацима све дубље улази у глиб назван „слободним тржиштем“.
Као излаз из ове ситуације високе незапослености и малих изгледа за повећањем броја радних места у наредне две године, неки предлажу још веће лабављење законских стега за послодавца. За почетак, треба променити Закон о раду тако да запошљавање буде флексибилније, сматрају привредници, али и размислити о смањењу намета на зараде јер данас сваки послодавац који радника плаћа поштено, на 100 динара плате држави даје још 68 динара кроз порезе и доприносе. „Флексибилно“ запошљавање је шифра иза које се крије „лакше отпуштање запослених“.
Синдикати се, по обичају, још не оглашавају, јер они првенствено штите фотеље својих функционера, а не интересе обичних чланова.
Државни подстицај за самозапошљавање износи 160.000 динара, што је по садашњем курсу мање од 1.500 евра, и представља смешно ниску своту у односу на 4.000 евра колико се, примера ради, плаћа у Словенији, односно 10.000 евра колико су од министарства економије по налогу Млађана Динкића добијали белосветски хохштаплери, попут јужнокорејске Јуре, да би у Србији отворили једно радно место.
Управо у сектору малих и средњих предузећа Србија би могла да направи помак који би смањио број незапослених. Искуства из иностранства нас баш томе уче.
Најсрећнији људи у ЕУ, по испитивању јавног мњења, јесу становници Данске. Ова мала држава на полуострву на северу Европе позната је по – ничему. Нико живи не може са сигурношћу да се сети некаквог бренда из Данске, а прва асоцијација која се јавља на помен имена ове државице су еротски филмови из седамдесетих година прошлог века и фарме крава.
Данска, међутим, ни данас готово да не познаје право значење речи „незапосленост“. Окосницу данске привреде чине мала и средња предузећа, док индустријских гиганата готово да ни нема. Чак и у Немачкој, земљи познатој по концернима као што су Сименс, Круп, Мерцедес и тако даље, мање од 10 одсто бруто друштвеног производа долази из сектора крупног капитала. У Данској је тај проценат скоро занемарљив. Тамо највише приходују мала предузећа, која су у раду и производњи флексибилна, лако и брзо се прилагођавају новонасталим ситуацијама и далеко су отпорнија на ударе криза. Да би то постигли, Данци су изванредно добро развили систем школовања, који се брзо и лако прилагођава потребама привреде и не производи академске грађане без перспективе запошљавања, као што је то случај у Србији, већ квалификовану радну снагу која брзо и лако налази посао.
Српска власт, како ова садашња тако исто и она недавно упокојена, нису ни на тренутак помислиле да младима без посла понуде бесплатну преквалификацију.
Од укупног броја незапослених на евиденцији Националне службе за запошљавање (НСЗ) млади чине 27,2 одсто, односно око 205.000 – највише их је са завршеном средњом школом, а њих око 26.000 има факултетску диплома. Око 42.000 младих на бироу рада, међутим, нема стручну спрему, нема завршену никакву школу, те самим тим нема никакву реалну шансу да се запосли. Велики број младих на посао чека дуже од годину дана, јер има стручне квалификације које се слабо или нимало не траже.
Држава би, дакле, требала да инвестира на првом месту у доквалификацију и преквалификацију младих који траже посао. Управо је то поента онога што предлаже контроверзни план Европске комисије, а не запошљавање на измишљеним радним местима, како се против незапослености боре наши властодршци.
Српски политичари и козја глава
Долазећи државним ударом на власт 5. октобра 2000. самозване демократе су народ училе како је сво зло привредне кризе настањено у великим индустријским комбинатима насталим у ери самоуправног социјализма, који попут мамута једноставно нису у стању да се прилагоде променама на тржишту. Због тога су ти диносауруси старих времена, који су упошљавали стотине хиљада радника, распродати по багателним ценама.
Данас нас чудом преживели лидери петооктобарског пуча убеђују како је спас за српску привреду у довођењу иностраних мамута на ове просторе, односно отварању индустријских гиганата страних имена, којима се из домаћег буџета годишње додељује на десетине милиона евра такозваних субвенција. Ако су индустријски комбинати добри, зашто смо својевремено наше погасили?
У стара времена у Србији је постојала народна прича о једном сеоском мудрацу кога су сељани питали шта да раде, јер је једна коза завукла главу у ћуп, па сада не може да је извади. „Мудрац“ им је одговорио да кози требају да одсеку главу. Учинивши то, сељани „мудрацу“ рекоше да је козја глава и даље у ћупу, а он их посаветова да сада разбију ћуп. Сељаци и то урадише, па после славише памет свог „мудраца“, не схватајући да су остали и без козе и без ћупа.
Српски политичари, сви до једног, личе на поменутог „мудраца“ из приче. Све што су могли они су унуштили за ових дванаест година, а данас славе своју сопствену „памет“ на разноразним „бизнис форумима“ где кусају најскупље специјалитете светске и домаће кухиње.
Истовремено према незваничним статистикама, округло милион људи у Србији нема сталан извор прихода. Од готово 30.000 корисника народних кухиња, свако треће је дете. Број оних којима је бесплатан оброк потребан, нажалост, много је већи.
За нешто више од годину дана у Нишу се удвостручила армија гладних, па је на списку за месечне пакете хране у Народној кухињи 10.800 људи. Иако у градској управи за социјалну заштиту кажу да „није све тако црно“ јер је у новембру подигнуто „само“ 7.400 пакета, поражавајућа је чињеница да сваки 26. Нишлија испуњава услове за исхрану на казану.
Разбацивање пара кроз такозване инвестиционе подстицаје, где смо масној гуски мазали реп, није донело никаквих резултата. Смањење права радника, сведених на статус античког роба, такође није резултирало повећањем ни производње, нити запослености у Србији. У овој земљи највећи број послодаваца нема развијену социјалну свест, већ једино жељу да се још више обогати. Смањење плата радника није довело до веће запослености, већ до већег богаћења власника предузећа. Због тога је потребно престати са таквом сулудом политиком.
Уместо што Јурама, Горењима, Фијатима и осталим робовласницима исплаћује милионске субвенције, држава би тај новац требала да усмери у мала, породична предузећа и да тако повећа број запослених који имају приходе. Само да подсетимо: да би се одржао постојећи ниво запослености потребан је годишњи раст производње од шест одсто. Ове године Србија је забележила исти волумен производње као и прошле године, раст је дакле износио нула одсто. Време је да се сви озбиљно замислимо.
Од „доласка демократије“, милион људи је остало без посла
Према подацима Анкете о радној снази, стопа незапослености у Србији старијих од 15 година на крају новембра 2011. године износила је 23,7 одсто док је на крају 2008, када је избила светска економска криза, износила 14,7 одсто. Од 2000. године до данас, без посла је остало око 900.000 људи, тврди професор на Економском факултету у Београду Михаил Арандаренко.
Од избијања кризе у јесен 2008. број запослених старости од 15 до 64 године смањен је до краја прошле године за око пола милиона, са 2,65 милиона на 2,14 милиона запослених.
Национални координатор Међународне организације рада у Србији Јован Протић оценио је да „алармантна незапосленост“ није искључиво карактеристика Србије, већ и других земаља у окружењу.
На жалост, нема пуно индикатора који показују да би незапосленост могла да опадне у скоријем периоду и то је тренд и у другим земљама у региону. Хрватска је пробила стопу од 20 одсто. Нећу да кажем да се приближава нама, али то је доста висока стопа незапослености“, рекао је он.
Демократским променама враћени пола века уназад!
До јуна 2014. предузећа која су данас у статусу реструктуирања мораће или да поново почну са радом, или да оду у банкрот. За већину је реалнија ова друга могућност, тако да ће се још неких 60.000 радника, колико их је данас запослено у тим фирмама, придружити армији незапослених.
У Нишу 4.300 радника из седам предузећа у реструктурирању потражује чак 93.000 минималца од укупно две милијарде динара.
Влада очекује да се наставе отпуштања у приватном сектору и током следеће године, будући да у јавном сектору није предвиђено отпуштање док траје криза. Према владиној стратегији, само током ове године је без посла остало 19.000 људи, следеће ће нови посао морати да потражи додатно њих 3.600, док би тек 2014. број запослених требало да достигне прошлогодишњи ниво од 1,74 милиона запослених.
Тек 2015. влада очекује нагли скок броја људи који ће наћи посао и требало би да их буде око 40.000. Тим темпом, да бисмо достигли запосленост коју смо имали пре „демократских промена“ требаће нам најмање пола века.
Једно је теорија а друго пракса
Наводећи да према подацима Националне службе за запошљавање (НСЗ), само 35 одсто младих има неко радно искуство, портпарол НСЗ-а Срђан Андријанић је оценио да у току школовања више пажње треба посветити практичним вештинама и раду.
Андријанић је подсетио на позитивно искуство Немачке у којој се и до 80 одсто образовања у појединим делатностима базира на пракси.
У Министарству просвете, науке и технолошког развоја истичу да је питање праксе апострофирано у новој стратегији развоја образовања.
„Треба рећи и да не постоји, по правилу, разумевање у привреди за пријем људи на праксу и врло је тешко организовати праксу“, навео је државни секретар Радивоје Митровић.
Сваки други млади европљанин без посла
Незапосленост у еврозони достигла је нови рекорд у октобру, када је забележена стопа незапослености од 11,7 одсто. То је највиша стопа од када је формирана зона јединствене валуте 1999. Према подацима које је објавио Еуростат, служба за статистику Европске уније, укупан број незапослених у еврозони износи готово 19 милиона а стопа незапослености је посебно висока међу младима.
Највишу стопу незапослености у еврозони имају Шпанија и Грчка – обе преко 25 одсто – док се стопа незапослености младих у тим земљама креће ка 60 одсто. То је цифра која би могла да има дугорочне економске и политичке последице.
Србија беднија и од Албаније
Просечна плата у Србији и земљама региона износила је прошле године, по званичним подацима: Србија 333 евра, Албанија 380 евра, Македонија 380 евра, Бугарска 390 евра, БИХ 450 евра, Румунија 480 евра, Црна Гора 530 евра, Хрватска 800 евра, Словенија 1.000 евра.
Народ на улици, газде у кабинетима
0 comments:
Post a Comment