Ђорђе Вукадиновић (Фото: Wikipedia)
Нећу се више правдати због наставка свог „косовског циклуса”. Јер, ма колико се то некоме данас чинило невероватно, ако кроз педесет или сто година буде Срба и државе Србије, па чак и ако их не буде, уколико неки тадашњи историчари, домаћи или страни, буду проучавали ово време и ова збивања, нема никакве сумње да ће се неупоредиво више интересовати за начин на који је у једном тренутку највиталнији, најмоћнији и најперспективнији народ у овом делу Европе проћердао готово све своје историјске кредите и свео се на статус „болесника на Балкану”, него за то да ли је и када је добио статус кандидата или отпочео преговоре о придруживању ЕУ.
Понекад је неопходно направити неку сличну, макар и хипотетичку, „историјску дистанцу”, да би се мало ухватио ваздух и ствари сагледале реалније, мимо притиска разноразних преломних, квазиисторијских датума и сличних „императива тренутака” које нам се свакодневно сервирају медији и политичари.
У том светлу, ма колико да се повремено чини како нам је свима већ помало „мука од Косова” (понекад имам утисак као да је то управо и циљ?!) било би погрешно игнорисати појаву дуго најављиване „Платформе о Косову”, тачније „Платформе за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини” – како се иста, исправно и политички коректно зове.
Али, авај, док се обећана платформа није коначно испилела из политичке лабораторије председника Николића воз српског мирења са косовском независношћу већ је поодавно кренуо из станице, како у суштинском, тако и у симболичком и психолошком смислу.
Па отуд и њено, из српског угла, једино правилно и прецизно именовање ствари данас делује као виц, или, у најбољем случају, као тек реторички повратак на полузаборављену терминологију типа „лажна држава Косово”, „злочиначке санкције” и слично.
Хоћу рећи, представљена платформа заиста делује помало „пасе”, али не толико због свог садржаја (напротив), колико због чињенице да се водећи српски политички, пословни, културни, медијски и остали „чимбеници” већ одавно понашају као да је Косово независно и само је питање када и како то да буде и озваничено.
Платформа, пак, упркос неким двосмисленостима и нејасноћама, од тога не полази и зато је готово са свих страна квалификована као „превазиђена” и „нереалистична”.
Далеко од тога да је платформа идеална или да аутоматски решава наше бриге, проблеме и дилеме у вези са Косовом и Метохијом. Лоше је то што је прилично закаснела, лоше је што је, очито, најпре представљена странцима, па тек онда домаћој јавности, а још горе што је, изгледа, странцима ишла верзија без „патриотског увода”, то јест, државотворне преамбуле намењене домаћој публици.
Али, чак и таква, она би могла – наглашавам ово „могла” – да представља корак напред у овдашњој косовској дебати. Но, кључно питање на које, барем док ово пишем, нема јасног одговора и даље гласи – да ли је ово, заправо, предлог платформе српске аутономије унутар аутономног КиМ – или унутар независног Косова?
И још важније – да ли је овом платформом Томислав Николић желео да да прилог борби за очување српског интереса на Косову или пак само себи да обезбеди патриотски алиби у стилу: ,,Ево, ја сам покушао, а ви видите шта ћете”.
Платформом су се претходних дана бавили готово сви домаћи политички фактори. Али, нажалост, уз свега неколико изузетака, са потпуно погрешним приступом и циљем.
Већину је прича око платформе занимала само у контексту односа унутар владајуће коалиције, односно евентуалних турбуленција и померања у троуглу Николић–Дачић–Вучић и како ће се то одразити на судбину владе.
На другом месту било је питање како ће платформа утицати на наш „европски пут”, то јест, шта су рекли и шта ће рећи „пријатељи” из Брисела, Вашингтона, Берлина и осталих западних престоница. А готово нико није бринуо о томе може ли она и колико помоћи у бици за КиМ, спречавању „пузајуће” косовске независности, или заустављању таласа нових признања који се већ неко време поново интензивира.
Наравно да је редослед требало и морао бити управо обрнут – најпре, како платформа доприноси српској борби за очување Косова, па тек онда, евентуално, како ће одјекнути у Бриселу, како ће утицати на односе у владајућој коалицији итд.
Тако би било и тако би морало бити да је Србија иоле нормална, достојанствена и самостална земља. Али да је Србија таква онда нам ни ова платформа не би деловала „пасе” – а можда нам чак не би била ни потребна.
Платформа за борбу или за алиби
0 comments:
Post a Comment