Одговор Бошку Обрадовићу или гордост и предрасуде

Бранко Павловић (Фото: Блиц)

Ви то можете називати „борбом против аутономаша“, али је то објективно допринос „аутономашима“.

Непријатно ми је, али мотив за писање свог текста о Војводини данас нашао сам у тексту г. Трифковића. Уопште нисам ни помислио на Двери.

Како је Вама очигледно изузетно стало до екслузивности политичког наступа Двери, ја ћу за потребе ове расправе прихватити да су Двери прве и непоновљиве и у борби за укидање аутономије Војводини и у борби против ЕУ (изван ове расправе мислим да је у погледу ЕУ г. Шешељ исправно видео најраније и најдаље да то није добар пут за Србију, а свакако далеко боље од мене).

Како сте по сопственом казивању религиозни, морали бисте да уложите знатно више труда у сузбијању гордости. Сви ми који се бавимо политиком смо по природи ствари више склони сујети од осталих људи. Верујемо да баш ми треба нешто важно да урадимо и објаснимо. То нас обавезује да дневно преиспитујемо своја поступања у нади да ћемо открити где нас је сујета завела тог дана како бисмо сопствену гордост држали макар у прихватљивим границама.

Чини се да се Ви доста дуго нисте тиме бавили.

А сада да пређемо на политички терен.

Двери, да будем доследан, ексклузивно, греше у свом политичком залагању за укидањем аутономије Војводине.

Ако се жели победа и освајање већине у републичком парламенту – на који начин се једино може постићи прекид пута ка придруживању ЕУ и одатле одбрана територијлане недељивости Србије – онда се никако читаво поље значаја аутономије за бираче не може препустити ДС, СНС и СПС. Пораз у том случају је потпуно известан.

Ви такође живите у озбиљној заблуди да нешто што постоји 67 година као аутономија Војводине нема своје утемељење самим трајањем због тога што су ти разлози били погрешни пре 67 година. Огромна већина млађих од 70 година оних који живе у Војводини (да не кажем практично сви) њу сматрају својом (у мањој или већој мери, оштро незадовољни Новим Садом или Београдом или помирљиви према властима итд.) и спремни су да се боре да им аутономију неко не узме.

Од свих недаћа, само нам још то фали.

Став Двери има своју унутрашњу логику само и искључиво уколико су се посветили покушају достизања пет одсто гласова у Војводини, не водећи уопште рачуна о политичким последицама заговарања таквог става за укупан резултат избора у Србији и укупне политичке ломове и последице које би такав став произвео (када би грешком он био шире подржан).

И даље. Захтев за укидањем аутономије нужно значи захтев за променом Устава (видео сам неке коментаре како ја не разумем да уопште није потребна промена Устава, али је то испод нивоа могуће правничке аргумнетације, па нисам могао да одговорим на њих).

Ексклузивно неодговоран потез

Наравно да Устав има читав низ правно-техничких недостатака, али ниједан није таквог карактера да правилним тумачењем може довести до блокаде функционисања институција или немогућности развоја друштва.

Насупрот томе, Устав има снажне гаранције недељивости државе.

Промена устава у оваквим политичким, економским, социјалним, медијским и безбедносним условима, без било какве стварне потребе, је ексклузивно неодговоран потез.

И, ево нека буде 5,78 одсто гласова је недовољно, уверен сам чак и за бирача Двери, да подрже такав известан распад Србије у случају отварања процеса промене Устава.

Око тога да ће САД-ЕУ извршити одлучујући притисак да се покрене процес промене Устава у 2013. години се, колико видим, не изјашњавате. Вашем истанчаном политичком увиду је ова чињеница на неки чудан начин промакла.

А баш је то важно, зато што је придруживање том притиску за промену устава из ма којих мотива политички погрешно.

Пластично, да би Вам исти мој став из претходног текста овога пута био јасан – прелиставамо штампу у 2013. и наслов у „Куриру“ преко целе стране гласиће: „И Двери траже промену Устава“.

Двери, по вашој тврдњи, верују да је нарочито добра кампања она која говори о томе да се читаво поље бриге за новац „Војвођана“ препусти ДС и ЛСДВ (не треба Војводина да добија седам одсто), а да се покрене кампања регинализације Србије, где би се од злог Београда узело за регионе Србије. Зар вам није чудно што би прво са одушевљењем подржао Пајтић, а друго Динкић? Како је могуће да не видите коме такви ставови, када би од опозиције били прихваћени као исправни, иду у корист? Ви то можете називати „борбом против аутономаша“, али је то објективно допринос „аутономашима“.

Ви, као и многи други, имате бројне предрасуде када су у питању Југославија и комунистички период. Мени лично то уопште не смета под условом да се усредсредимо на потезе које нам ваља чинити данас.

Ја мислим да се српски национални интерес најбоље остварио у Југославији и да су све последице распада Југославије по Србе и Србију биле предвидиве још 1986. године, а најкасније 1989. И на жалост све до једне су се обистиниле. Тадашњи и садашњи противници Југославије доказују како ове страшне последице по српски национални интерес нису биле нужне. Слажем се, али су биле веома могуће и то се и догодило тачно онако како смо им говорили.

Ви припадате оном мишљењу које сматра да су Југославија, а нарочито комунистички период, били изразито лоши за српски национални интерес. Та разлика данас, када Југославије више нема, нема никаквог значаја.

Оно што би било добро да размете је да је потпуно природно да неко буде социјалдемократа и патриота (комунисти су схватали значај тржишта и тиме су суштински били далеко ближи социјладемократама, а најближи ономе што су комунисти данас у Кини).

Срби и Југославија

Оно што Двери не разумеју, али овог пута, и поред добре воље, морам да кажем и многи други међу онима који негативно гледају на Југославију јесте да се таквим негативним ставом, и то увек исказаном у једном тону надменог презира, у старту одбијају читаве легије бирача. А то је недопустиво ако се жели победа на изборима и сасвим непотребо када се пажња усмери на проблеме са којима се Србија данас сусреће и који прете да је униште. Такав став законито доводи до сужавање подршке грађана за изградњу националне државе способне за одрживи развој. Предсрасуде су увек штетне, али је ова нарочито штетна.

Када говорим о томе да ће Немци узети земљиште у Војводини ако се не уозбиљимо и не удружимо у борби за националну државу, ја прећутно, наравно, мислим на Споразум о сукцесији, али не разумем шта вам је ту спорно? Мислите ли Ви да ће то узети неко други? Ни говора. Па то је стратешка ствар за Немце, и то, понављам ако их не спречимо, неће дати никоме другом, баш као ни обале Дунава. Корак који томе претходи је промена Устава, која има за циљ да знатно прошири државне ингеренције Војводине. А оно што би они само могли пожелети је, између осталог, залагање за укидање аутономије зато што би то био „крунски доказ“ да „овако више не може и да се Војводина мора извући из канџи централизације“ итд., итд.

За ову расправу Хаг нема значаја, али, да не испадне како неку тему прећуткујем, укратко да изнесем свој став (није се мењао – може се видети из тв дуела који сам имао са г. Шешељем):

а) Изручење наших грађана Хагу је међународна обавеза Србије по Дејтонском споразуму, на основу Милошевићевог потписа;

б) Изручење Милошевића је било уставно, легитимно (грађани су баш гласали против Милошевића, а не за ДОС), али није било легално (повређене су биле одредбе кривичног поступка и републичка Влада је ушла у ингеренције савезне Владе);

в) Не ради се о томе да сам се ја радовао било каквом изручењу (да сам одлучивао ја, генерала Лазаревића никад не бих изручио) нити се већина у ДОС томе радовала. И данас мислим да није било никаквих могућности да Милошевић не буде изручен, пре или касније.

Наук је сасвим супротан ономе што Ви мислите: када мала земља сама себи створи међународну обавезу, она нема куд него да је спроводи.

Баш зато је спровођење тзв. Тадић-Боркових договора толико опасно. Једно је да се граница постави фактички, силом. А сасвим друго да Србија у томе активно учествује. Што се фактички постави, фактички се и склања. То врло добро знају они из САД-ЕУ. Зато и врше притисак.

Укратко, за сарадњу са Хагом суштински је – трагично, наравно – крив сам Милошевић (мада објективно, када су ствари стигле до Дејтона, ни он тамо није имао велики маневарски простор).

Различитост ставова је предуслов окупљања. Нама је окупљање потребно баш зато што смо различити. Отуда и платформа мора бити оно што је међу нама неспорно: борба за развој националне државе, а не улазак у ЕУ и одбрана Устава, суверенитета, територијалног инегритета и недељивости Србије – оно што зовемо „Никад граница“.

То, међутим, увек подразумева анализу односа средстава која се користе и прокламованог циља. Залагање за укидање аутономије Војводине је средство супртно циљу и ја га зато критикујем, сасвим начелно.

Наравно, ако вас то вређа и уколико инсистирате на свом првородству, онда је моја критика ексклузивно усмерена према Дверима, али и тада само зато што греше у одабиру средстава. Веома греше. Пођите од ове претпоставке и онда поново размислите зашто немате ширу подршку.

Прихватам унапред да Ви, уколико желите, завршите ову нашу расправу. Ја ћу се уздржати од било каквог даљег расправљања на ову тему.

Одговор Бошку Обрадовићу или гордост и предрасуде