(Фото: Б92)
Над обећаном борбом владе Србије против корупције већ су се појавиле озбиљне и забрињавајуће сенке сумње. Доминирају сумње да није реч ни о каквој стварној борби против корупције, тачније њеног системског изворишта, него о још једном пројекту политичког обрачуна и обмане јавности како би се реализовали “прљави послови”, пре свега око издаје Косова и Метохије, које су својим западним менторима обећали неки истакнути чланови актуелне власти у Србији. И, као корисна “колатерална штета”, стварање привида да се Србија бори против корупције и тако испуњава услове Европске уније.
Сумње пре свега буде начин хапшења осумњичених, хапшења без судске процедуре и прописне истраге и селективно, и велика медијска кампања која личи на политичку предизборну кампању, а не на спровођење закона. Утисак је да једну у основи законску кампању предводи потпредседник владе Александар Вучић, значи политичар, а не тужилац чији је то посао. Занимљиво је и да сви медији имају исте текстове што значи да су добијени из истог центра. На основу објављеног, изгледа да медији за оптужнице и за то ко ће и када бити ухапшен знају пре и тужилаштва и полиције. Типичан пример је припрема и хапшење најбогатијег човека у Србији Мирослава Мишковића. Медији данима доносе детаље о наводним оптужницама зачињеним личним блаћењем самог Мишковића. Оптужница изгледа, иако је Мишковић ухапшен, још увек не постоји, настојаће се напабирчити током одређених 30 дана тамничења, па како онда медији знају све и пре Тужилаштва и Суда. Мишковић је, у ствари, већ осуђен и пре подизања оптужнице и пре било каквог суда.
То је “признао” и сам водећи борац против корупције Вучић, када је на мрежи Фејсбук објавио да “Мишковић неће победити”. [1] После те поруке Мишковићу је одређен притвор од 30 дана. Према првом оглашавању тужиоца Миљка Радосављевића није јасно за ста се Мишковић стварно терети, и сам тужилац признаје да тек предстоји сакупљање доказа мада ће то, каже, бити тешко. [2] За сада он наводи финансијске трансакције између Мишковића и, такође ухапшеног, власника Нибенс групе Мила Ђурашковића, на којима је Мишковић зарадио паре. Али то је посао, то је капитализам који је прихватила Србија. Докази, изгледа, постају озбиљан проблем, па лидер борбе против корупције Александар Вучић, оптужујући Мишковића да је плаћао и политичаре, каже да је тешко доказати и препоручује Мишковићу да то сам открије. [3] Не личи ли то на понуду нагодбе како би се све свело на политички обрачун а не борбу против системске корпуције?
Позоришни механизам
Створена је атмосфера хајке и линча и личног обрачуна, и то је оно што, такође, буди сумње. Изгледа да ће писање оптужнице, упркос притисцима, током 30 дана притвора ићи доста тешко, па се онда наједном неко сетио Милке Форцан, бивше потпредседнице Делта групе и дуго година десне Мишковићеве руке. Она би ваљда требало иза затворених врата да обезбеди оно што се жели за оптужницу. Тако је влада Србије, само дан после Мишковићевог хапшења, наједном открила њен таленат и способности у култури и именовала је за члан Управног одбора Народног позоришта у Београду. Милка Форцан има богату биографију у пословима, али није позната та њена склоност ка позоришту и њена стручност у томе. Изузев ако нова влада Србије није пронашла позоришни механизам заштићених сведока.
Очигледно је да јавност не зна шта је стварна оптужба против Мишковића, шта је његов стварни законски грех, и зато највише сумњи побуђује само време целе хајке и посебно хапшења. После разговора у МУП, где је, како је објављено, био као грађанин и без адвоката, уследило је хапшење без судског налога и законом предвиђене процедуре у рану зору. И то дан после пораза Србије у Европској унији и уочи отварања граничног прелаза на Јарињу, што је прво признање Србије да између ње и Косова постоји граница. Очигледно је да се влада или њен део није смео суочити са та два пораза и онда је “убила” ту лошу вест са хапшењем Мишковића. То је једна од лекција са курсева по Западу. Борци против корупције су вероватно имали генерални план да ухапсе Мишковића када то буде њима одговарало али, по свему судећи, одлука о хапшењу је донесена на брзину, у ситне ноћне сате, и у паници.
Кажњавање некога за кога се сумња да је прекршио закон се не може извести кршењем закона онога који кажњава. У убијању лоше вести се донекле успело. Више нико у медијима и не спомиње пораз у ЕУ, напротив доминирају изјаве како је све то добро и како су Србији отворене перспективе као да се није ништа догодило и да због тога Србија мора да настави са испуњењем обавеза. У преводу, са издајом Косова и интереса Србије. И то упркос свакодневним порукама из Европе да су и датум и преговори и проширење ЕУ на дугом штапу и, напротив, све више су мало вероватни. ЕУ је у ствари постала изговор за прљаве послове а обећања су дата у Вашингтону, Брисел је само подизвођач радова и то без икакве обавезе према Србији.
Корупција је, наравно, један од највећих проблема Србије. Али то је системски проблем, а не лични. Извориште корупције је у самом политичком систему Србије, који омогућава манипулације и власт над животом и радом грађана. Свака влада, а посебно у последњих 11 година, сматра да јој припадају револуционарна права да је закон оно шта они кажу, а не само закони што онда инспирише лидере Србије да верују да су они у ствари власници државе, а не да су у служби грађана и државних интереса. Ту је суштина проблема корупције у Србији. У осећању револуционарних права ствара се амбијент да све зависи, све што неко мисли да ради или не ради, од воље министара и политичких лидера, а не од закона и основног права сваког грађанина. А пошто живот мора да иде и мора да се живи онда се људи сналазе на начин који очигледно владајућа револуционара гарнитура једино и разуме – а то је корупција. Корупција, не би се смело заборавити, није само у новцу него и у односима међу људима и у политици. Да ли је на пример корупција верно служење Западу и испуњењу обећања датих без скупштинске или без икакве демократске процедуре у самој Србији?
Ми, на пример, не знамо шта је борац против корупције Александар Вучић радио у Америци и шта је обећао тамо или на неком другом месту. Да ли је можда обећао да неће дирати неке бивше министре штићенике Вашингтона? Ко ће да се бори против те врсте корупције? Или, опет на пример, како објаснити да водећа опозициона а до недавно владајућа партија, Демократска странка има пара да плаћа кућу бившем председнику и да га запосли за стално са платом од скоро 150.000 динара. Одакле тај новац? Готово је исто стање и у свим другим политичким партијама, али то није тема. Коначно и у сада владајућу Српску напредну странку је у последње четири година како постоји упумпано неколико милиона евра. Од чега и чији је то новац? Или, није ли такође корупција установљен принцип фаворизовања партијских кадрова на свим нивоима, од добијања великих послова до запошљавања. Корупција је системска у Србији. То, међутим, нико не спомиње и нема ни намеру да мења. Напротив, све су очигледнији знаци да ће та револуционарна правда бити све више коришћена и усавршавана.
Диктатура трећег
У таквом амбијенту револуционарних права Србија је пре 11 година прихватила капиталистички модел друштва, и то онај најгори, такозвани неолиберални који се темељи на принципу све је дозвољено. То се још звало и транзиција. Доношени су закони по том моделу што је омогућило општу пљачку државе Србије и бесомучну распродају свега што је држава Србија деценијама стварала. И све то по закону. Неолиберализам уграђен у амбијент револуционарних права у Србији, где оно на шта неко има право одређују политички лидери а не закони и судови, је учинио да ни један пословни човек не може остварити своје амбиције и планове без блиске везе са политичким властима. Може човек да има најбољу пословну идеју, способност и искуство и новац, али без блискости са министрима и политичким партијама не може да прође, нема шансу. То је основа корупције у Србији. Системска корпуција. Зато се не би требало љутити на пословне људе, они се понашају у складу са амбијентом.
Не само да се не дирају системски узроци корупције него се развијају нове могућности које могу да имају и озбиљне политичке последице. Борба против корпуције је подигнута на неприкосновени пиједестал и било каква сумња се проглашава издајом и, како је упозорио професор психологије и потпредседник Скупштине Србије Жарко Кораћ, створена је клима која води ка “пузећем политичком насиљу и диктатури једног човека”, [4] онога који води борбу против корупције. Постепено се уводи атмосфера страха и свођења судбине људи на вољу и расположење једног човека а не од права и закона. Медијским обманама се у јавности, подсећа Кораћ, ствара атмосфера линча и подршке Александру Вучићу чиме се замагљује суштина проблема. “Већина грађана не види куда то води”, а они који то виде “не усуђује се да то отворено кажу како би избегли етикету ‘противника борбе против криминала и корупције’”. [5]
То јесте озбиљан проблем и предрасуде према генералној политици Кораћа не би требало да замагле његов значај. У основи, није реч само о могућој диктатури једног човека него и томе што свођење целог процеса на једног човека, и то политичара а не тужиоца или судије, само рађа нове услове за корупције. И ту се затвара тај зачарани круг обмане. Уколико би дошло до таквог развоја догађаја, а, на жалост, има назнака за забринутост, онда би то била нејнеобичнија политичка диктатура у досадашњој политичкој историји. Јер то би била диктатура “трећег”, а не “првог” човека у једној држави. Вучић је формално трећи или чак четврти човек по хијерархији власти у Србији.
Нема никакве дилеме, наравно, да је корупција један од највећих проблема Србије. Али борба против корупције не сме да постане генерални изговор за непоштовање закона – ако закони не ваљају, онда Скупштина треба да их мења, за прикривање других политичких циљева и испуњење жеља Запада које су у директној супротности са државним интересима Србије – не сме, такође, да постане изговор за многе унутрашње проблеме Србије јер нема толико људи за хапшење колико Србија има проблема. Медијско линчовање људи, осуда пре суђења и инспирисање најнижих страсти у обесправљеној и пониженој јавности не само да сведочи о неспремности и несигурности, али и безобзирности бораца против корупције него рађа и нове далеко веће проблеме. Овако како се сада ради нема, утисак је, никакве везе ни са борбом против корупције као системског проблема ни са самим Мишковићем и његовом пословном братијом, него, нажалост, само са даљим урушавањем Србије и разбијањем њеног правног система и оно мало преостале активне привреде.
________________
Напомене:
[1] Преузето са www.tanjug.rs 12. децембра 2012.
[2] Изјава тужиоца Миљка Радосављевића 12. децембра 2012. преузета са www.b92.net
[3] Изјава А. Вучића листу “Политика” у броју од 16. децембра 2012. преузета са www.b92.net
[4] Изјава Жарка Кораћа новосадском листу “Дневник” од 2. децембра 2012. преузета са www.b92.net
[5] Исто.
Револуционарна правда или сенке над борбом против корупције
0 comments:
Post a Comment