Био једном један Душан Радовић

Душко Радовић (Фото: Новости)

Београд – Навршило се, 29. новембра, деведесет година од рођења Душана Радовића (1922), безмало један век, а прошло је више од четврт века од његове смрти (1984). Из данашње перспективе гледано, живео је веома давно. Писац из прошлог века.

Није промењен само век. Измењене су друштвене околности. Радовић је живео у Југославији, а Југославије више нема, ни монархије у којој се родио, ни републике у којој је умро. Све што је написао, написао је у социјализму, а данас је капитализам, ни налик не само на социјализам, него ни на онај старински капитализам у ком се Радовић родио.
Друкчије су и околности у којима живи књижевност. Мада се чини да су главни узрок тих промена технолошке иновације, које књигу, као медиј, све више потискују, пресуднија је промена духовног видика човечанства. Тај видик мења глобална тржишна трка за профитом, све бржа и са све мање смисла, и на њему се књижевност све слабије види, као да ишчезава.

Међутим, дело Душана Радовића не ишчезава са српског читалачког видика. Његове књиге се и даље објављују, и читају. Мало-мало па неко употреби неку његову реченицу, ни не знајући чија је. Многе његове ствари, писане у одређеном тренутку и у локалним околностима, као да су написане данас, у потпуно различитим околностима. Мада је био сав у свом времену, Радовић је писац за сва времена.

За живота, јавност га је доживљавала као писца за децу и забављача, а књижевна критика и историја су га узимале у обзир као писца за децу, и ту му признавале велике реформаторске заслуге. Али после Радовићеве смрти, нарочито у последњих десетак година, неколико књига и текстова упутило је на чињеницу да је он, и хронолошки и суштински, један од утемељивача модерне српске поезије, и књижевности, у целини, а не само оне писане за децу. Ако, рецимо, читамо рану Радовићеву и рану поезију Васка Попе не можемо се отети утиску да би, са малим изменама, Попине песме могле да буду за децу а Радовићеве за одрасле; из истог мотива, Душан је отишао у песму за децу, а Васко би отишао у песму за одрасле. Обојица су у истом модернистичком регистру. Био једном један зев и био једном један лав. У некој идеалној перспективи духа, где нема поделе на децу и одрасле, те две поезије се спајају. Тако да ће, убудуће, књижевна историја морати да смести и Радовића у тај корпус, штавише, његовим уласком, прича о српском послератном модернизму биће обогаћена новом нијансом.

Радовићево дело посредно поставља тешко питање смисла и улоге књижевности. Он је, у свом раду, постигао невероватно: извео је модернистичку револуцију у књижевности а онда је, са њеним алатима, спајајући песника-реформатора са новинаром, направио дело које му је донело изузетну популарност међу онима који иначе беже на помен модерне поезије. Показао је да модернизам није измишљотина, исисана из малог прста, него стварна потреба и могућност духа. Био је елитни писац кога су обожавале масе, а прилично игнорисала елита, или онај њен део који је био склон исисавању из малог прста. Затим, радио је нешто што песници не воле: писао је по наруџбини, односно различитим спољним захтевима (готово сви његови списи настали су тако што је унапред потписао уговор, или му је неко нешто тражио, или је морао, по редакцијском задатку, да нечим попуни емисију или рубрику, и слично). Сам је, о себи, говорио да је „шнајдерка која шије по кућама“. Исказе о заумној, божанској природи књижевности негирао је тврдњом да је она занат, који се може користити за писање различитих ствари, а притом је остварио дело без ког српска књижевност, било заумна, било занатска, не може. Та контроверза, наизглед теоријске природе, у ствари је радовићевско тражење смисла властитог и стварања уопште, страх да тог смисла нема – што је присутно код сваког аутентичног писца који није упао у рутину самозадовољства.

Још једна димензија Радовићеве уметности је важна. Он је први српски писац који је схватао и прихватао нове медије. Није био писац чије се дело прилагођава, рецимо, за телевизију, него је писао као телевизијски човек. Не: писац за телевизију, него: телевизијски писац. Умео је да у књижевности мисли главом медија. И по томе је био реформатор и, као сваки реформатор, човек будућности. Одушевљени присталица медија, а критичар књиге. Али у тој будућности није, својим делом, доводио у питање књижевност него медије. Шта су они без креативности и одговорности уметности? Примена ауторског принципа у медијима важнија је од примене политичких идеја и налога или технолошких достигнућа – тим ставом, Радовић будућности се мири са Радовићем прошлости, обојица се налазе на оној тачки где почиње уметност и где се налази сваки прави уметник, што је он несумњиво био.

А какав је био човек Душан Радовић? Његов најбољи пријатељ (Радовићева изјава) Матија Бећковић (узгред, и њему је 29. новембра био рођендан, али са далеко већом бројком испред од оне до које је стигао Душан) описао га је овако: „Нико није мање личио на дете а више имао душу детета. Од превелике осећајности и племенитости бранио се хумором.“ Додајмо: није могао да оћути неправду. Онако натмуреног лица, али благог и наизглед незаинтересованог понашања, реаговао је одмах, као муња, на сваки, макар и небитни знак неправде или нечијег неправедног поступка. Колико је ту било наглости, али и принципијелности из неке више сфере правде, нека илуструје следећи податак. У Радовићевој рукописној оставштини налази се и решење дисциплинске комисије Радио-Београда, из педесетих година прошлог века, када је тамо радио, о одбијању извесног процента од плате током три месеца. Зашто? Зато што је ошамарио једну колегиницу. Зашто ју је ошамарио? Јер се недолично понашала према колеги Стевану Раичковићу. (О Радовићу доста говори и то што је Раичковић за овај случај сазнао тек педесетак година касније, мада су били не само колеге него и добри пријатељи до краја Душковог живота.)
Радио-емисија „Београде, добро јутро“ више пута је била на тапету власти. И више пута је прекидано њено емитовање. У једној од тих прилика, Радовић је написао такво оштро писмо Градском комитету СК Београда какво никада не би ни сањали они који га третирају као опортунисту због једног непотписаног (а доброг) песмуљка о Титу, написаног у младости по редакцијском задатку. А кад је, касније, опет приређена политичка ујдурма, и кад је Радовић дефинитивно престао да ради ту емисију, па су политичари организовали неки полузванични разговор да би забашурили јавни скандал и покушали да га врате у емисију и програм Студија Б, Душан Радовић је изговорио реченицу, сачувану у усменом предању али и записану у једном интервјуу: „Ја нисам апарат који се укључује на дугме.“

И није чудо што, омиљен у народу, није био много омиљен код оних који одлучују у име народа. Највишу српску, Седмојулску награду добио је – као утеху, или последицу гриже савести – неколико недеља пред смрт, кад готово није могао да говори. Највишу београдску – никад. А био је прави Београђанин (односно, то је постао, јер је рођен у Нишу, одрастао у том граду, Чачку и Суботици, да би се у шеснаестој години настанио у Београду) и највише је београдски међу свим српским писцима друге половине 20. века. Београђани су га, као таквог, препознали, а Београд се повремено правио невешт. После смрти, дао му је једну полуслепу уличицу у Миријеву, а споменик сакрио у грмље поред улаза у Београђанку.

Песма о Београду

Да је ружан – није ружан.
Да је мали – није мали.
Београд је метропола.
Баш је згодан.
Шта му фали?
Аеродром у Сурчину,
ТВ торањ на Авали…
Београд је – немам речи.
Баш је згодан, шта му фали?
Да имају наш Београд
ко зна шта би други дали. Београд је изузетан.
Баш је згодан, шта му фали? Кад се пева – зна да пева,
кад се шали – он се шали. Београд је срце једно.
Баш је згодан, шта му фали?

Свет

Цвет је чекао пчелу,
пчела је тражила цвет.
И испало је:
велики је свет,
тешко је дочекати пчелу,
још теже наћи цвет.
А свуд по свету
пчеле у лету,
а сав свет у цвету!

Летите

Летите, летите!
То је тако отмено и лепо,
данас толико ретко и необично.
Летите, просто полетите,
као што се летело некад,
пре него што смо се уплашили.

* * *
Трава је као ћилим летећи:
у њу се лепо може лећи
и тако срећан, такорећи,
махати некој далекој срећи

* * *
Дан је као око,
затвори се и отвори.
Дан је као јабука,
округао, цео и зрео.
Дан је као круг,
где је почео,
ту се заврши.
Дан је као рупа у мраку.
Као светла рупа у мраку.

Песма о душанима

Био једном један Душан. Какав Душан?

То је грађа нежна, фина, мека

сваки Душан – душа од човека.

Уз то име, одувек и довек

стоји неки изузетан човек.

(Из „Песме о Душанима“)

Матија Бећковић

Душан Радовић

Признати геније
Непризнате књижевности
Душан Радовић
Обожавао је свог оца
Машиновођу
Угљешу Радовића
И жалио што не уме
Да напише поему о њему

Веровао је да бих ја умео
И наговарао да то учиним
Наводећи до у реч
Шта у њој да пише
И како да изгледа

Напиши је ти онако
Како мислиш да бих је ја написао
И биће боља
Од свега што бих ја могао
И да сањам
Али није написао
Ни он моју
Ни ја његову
Остала је песма
Коју нисмо умели да напишемо

(Из рукописа)

***********************
Спотови за живот

Живот је леп!
Много лепши него што сте заслужили!
Уживајте у животу,
кад сте већ имали среће да се родите!

Тако сте случајно и лако дошли до живота,
а толико сте му пронашли мана!

Ко уме да се радује - има чему да се радује!
А ко уме да пати - често пати и без разлога!

Ако вас новац опседа,
ако патите због тога што нисте богати,
израчунајте сами:
колико милиона долара вреди само једно ваше око!
Срам вас било!
Страшно сте глупи и незахвални!

Немојте ми само причати о
томе – шта сте све заслужили а нисте добили.
Јер ћу вам ја лако пронаћи – шта сте све добили а нисте заслужили!

Живите и уживајте,
кад већ нико не прави питање од тога!

Био једном један Душан Радовић