А да се ми ипак вратимо идеји о „Закону Гвантанама“?

(Фото: Фонд стратешке културе)

Упркос предизборним обећањима о својој привржености да настави „ресетовање“ односа са Русијом, Обама је други мандат почео некако не баш претерано дружељубиво – потписивањем већ извиканог „закона Магнитског“ и потврђивањем планова о противракетној одбрани. Вашингтон је и своје европске суседе успео да убеди да следе његов пример. Више њих је већ објавило намеру да санкције  које произилазе из  закона, подписаног од стране домаћина Беле куће, прошири и на Европу. Али није најбезнаднији ни  сигнал за постављење на дужност државног секретара Џона Керија јер он, иако није запажен по претерано отвореној антируској реторици  као што је то други претендент за то место, Сузан Рајс, ипак не успева да сакрије дивљење пред стваралачким наслеђем  и практичним препорукама Збигњева Бжежинског, за чије непријатељство према Русији уопште нису потребне никакве писане потврде. Светска експертска  јавност је са интересовањем очекивала како ће на то реаговати Путин? А одговор је дат на његовој годишњој конференцији за штампу 20.децембра, и био је врло јасан.

У току конференције истицао се отворени покушај дела новинарског пула да комплетност америчко-руских односа сведе на само једну тему – како је у Русији примљен законодавни акт  „закон Магнитског“ који се односи на усвајање руске деце од стране Американаца и како ће она одговарити. Би-Би-Си је пребројао да се најмање 10 питања односило на нацрт закона који је требало да постане (и постао је 21.децембра) одговор на „закон Магнитског“ који је Америка већ усвојила. Међутим, било би то ипак  озбиљно преувеличавање [1], ако би се та тема назвала главном, како је то у интервјуу Гласу Америке тврдио политиколог Игор Буњин.

Председник је више пута морао да понавља да се не ради о „проблему са конкретним грађанима Сједињених Држава који  у највећем броју случајева усвајају нашу децу, полазећи при том од најбољих могућих жеља. За то им велико хвала“. Питање се тиче односа према том проблему од стране америчких власти. „Када дође до прекршаја у вези са усвојеном руском децом, америчка Фемида најчешће не реагује и  људе, који су потпуно очигледно извршили прекршај у вези са дететом,  ослобађа кривичне одговорности. Али то није све. Руским представницима се фактички не дозвољава чак ни да као посматрачи присуствују тим процесима“ [2].

„Тај је однос, рекао бих чак, толико презрив… Према Русији се тако не може поступати, а тако се не сме поступати ни са децом која се усвајају… То је оно што  узнемирава  руског законодавца… у том неком нацрту закона, који је изазвао толику реакцију“. Рекло би се да је све јасно, али они, који су стално изнова постављали питање о „деци за коју нема ко да брине“  нису  баш претерано бринули за њихову судбину, већ су ту осетљиву тему покушавали да искористе за нов напад на власт. Као рефрен се стално чуло да ће, као, у САД деци бити боље, на шта је Путин без икакве ограде одговорио: „Судећи по ономе што се зна о трагичним случајевима, као на пример, да је дете остављено у ауту и у њему умрло од врућине, не  бих знао где је боље? А ми знамо и за друге случајеве када су деца бијена до смрти. Да ли је и то боље?“

Треба да се каже да је и Државна дума која је, по свом мишљењу, одабрала одговор на „закон Магнитског“ који ће најмање разбеснети супротну страну, у извесном смислу, руску страну ставила у одбрамбену позицију, што отежава ефикасну реакцију на један од најважнијих делова  информационог супротстављања. Али ако се присетимо, у почетку се радило о много озбиљнијој идеји – о томе, да Русија прихвати такозвани „закон Гвантанама“.

На конференцији за штампу В.В.Путин је исправно констатовао да се овде уопште не ради о Магнитском, већ о томе, да су амерички законодавци који су се олободили једног антируског, антисовјетског акта Џексона-Веника (а они су били принуђени да то ураде  из економских разлога), закључили да је неопходно да одмах донесу нови антируски акт. „Односно, ми смо закључили да је то учињено  како би амерички законодавац свима нама показао ко је ту главни, у ствари – да ми не бисмо смели да се опустимо. Да није било Магнитског, нашао би се други повод. Ето то нас љути“. „Зашто само једна страна сматра да има право да шири своју јурисдикцију на цео свет? То подрива темељне принципе међународног права“.

„О чему брину наши партнери у Сједињеним Државама и амерички законодавац? О људским правима у нашим затворима, о местима где су те људе хапсили? Баш лепо, али – имали би они о чему да брину и тамо где они живе.

Већ сам о овоме говорио: Абу-Грејб,  Гвантанамо – људи годинама леже, а да им се оптужба не износи. То нормална памет не може да схвати. И то не да су тамо људи без оптужнице, већ су тамо људи у оковима, као у средњем веку. У сопственој су земљи легализовали мучења!

Шта мислите када би код нас било нешто макар и налик на то? Појели  би нас, све са мрвицама! Цео би свет брујао само о томе! А код њих – милина, тишина… Колико ли су само пута обећали да ће Гвантанамо да затворе, а хрпе су још увек тамо. Где то? Па, затвор ради! Нисмо у току, можда и мучења… па то су такозвани тајни затвори ЦИА. И да ли је неко кажњен због тога?“

Може да се претпостави да када би Државна дума донела закон којим се предвиђа да се уведу санкције против оних који врше  такве прекршаје, у том случају би било много компликованије да се поборници заштите људских права заузму за мучења, незаконита хапшења и хапшења у трећим земљама. Тако да је, очигледно, рано да се одричемо идеје „закона Гвантанама“.

Истовремено, одговарајући на питање да ли је „ресетовању руско-америчких односа“ потребно ново ресетовање“ В.Путин је потпуно јасно одговорио да ми нисмо заинтересовани за погоршавање односа са било ким, и било где. Мада, што се тиче „ресетовања“ то није термин који је измислила Русија – њега су у коришћење унели Американци. „Чак нисам ни схватао шта то да ми ресетујемо: у принципу ми смо имали добре односе – они су се покварили, релативно покварили због тога што смо ми имали другачију позицију у вези са Ираком, ето одакле су кренули проблеми“.

Руски лидер је скренуо пажњу и на то, да без обзира што се Русија није слагала са позицијом САД у вези са Ираком, њена позиција се кретала у истом правцу, као и позиција европских партнера Сједињених Држава -

Француске, Немачке, које такође нису подржавале поступке Вашингтона у односу на Ирак. А сада је критика о томе колико је била погрешна  одлука о нападу у Ирак постала заједничка именица чак и у садашњој администрацији САД.

Као још један проблем у руско-америчким односима, подвукао је В.В.Путин, остаје систем противракетне одбране. Постављање америчке ПРО води или може да доведе, уколико Русија не буде на адекватан начин одговарала на изазов, до анулирања руског ракетно-нуклеарног потенцијала, што би озбиљно нарушило глобални стратешки баланс (да се и не говори да је то неприхватљиво са гледишта интереса одбрамбене снаге Русије).

Председник је констатовао да је америчка страна још недавно изјављивала да је спремна да технолошки обезбеди такво стање система за противракетну одбрану у Европи да „он неће претити Русији“. Сада је и то престала да обећава. „Добро, не морате, али хајде да бар на папиру напишемо неке правне ствари које ће обавезивати да то није против нас – они неће чак ни то, и то одбијају. Принуђени смо да предузимамо неке контра-мере. Да ли то погоршава наше односе? Да.“

Западни новинари су такође покушали да разјасне да ли руски председник сматра да руска позиција у вези са  Сиријом која се разликује од америчке и општезападне,  може да доведе до изолације Русије. Као одговор Путин га је подсетио на пример Либије: „Међуетнички, међуклански, међуплеменски сукоби се настављају. Шта више, дошло је до трагедије  – убијен је амбасадор Сједињених  Држава. Да ли је то резултат учињеног? Питали су ме о грешкама, а зар то није грешка? Хоћете да и ми исте грешке стално чинимо, и то у различитим земљама?

Анализирајући одговоре председника РФ на конференцији за штампу у оном делу који се тицао руско-америчких односа, ауторитетни орган пословних кругова САД The Wall Street Journal  је скренуо пажњу на критику Вашингтона због лицемерних, по његовом мишљењу, напада на руску владу по питањима поштовања људских права. [3] Новине, ипак, подвлаче да без обзира на гнев руског лидера због тих напада, Путин је констатовао, САД се не сматрају за „непријатеља“.

Руководилац Руске државе, констатује  The Wall Street Journal,  је ипак омогућио да се јасно схвати да је он поборник развоја руско-америчких односа, као и његов колега – садашњи председник САД. „Једноставно треба да постоји стрпљење и да се траже компромиси“ – скренуле су пажњу на Путинове речи  утицајне америчке пословне новине.

Очигледно је да у томе и треба да буде позиција Русије у односу на партнере на међународном плану. Никога не провоцирамо. Увек смо спремни на конструктивну сарадњу и равноправан дијалог. Од својих интереса не одустајемо.

_______________________

Референце:

[1]  http://www.golos-ameriki.ru/content/putin3-press-conference/1568939.html

[2]  http://kremlin.ru/news/17173

[3]  http://online.wsj.com/article/SB1000142412788

А да се ми ипак вратимо идеји о „Закону Гвантанама“?