Зашто део цивилног сектора подржава Вучића?

Соња Бисерко (Фото: НСПМ)

Мајски избори довели су до тектонских промена на политичкој сцени Србије. При томе, напредњаци и нова влада немају одговоре на актуелна економска и социјална питања. Прибегавање борби против корупције је у првим месецима добило подршку јавности. Међутим, нејасно је да ли ће се борба против корупције водити преко институција и тужилаштва, или ће се завршити на сличном покушају Путина у случају Ходорковски.

Актуелна влада објективно и нема велики избор осим да услиши одређене захтеве међународне заједнице (пре свега ЕУ) како би обезбедила финансијску подршку за земљу која је пред колапсом. Међутим, и на том плану, пре свега када је реч о Косову, и даље се покушава одуговлачити и изнуђивати решења за која међународна заједница нема слуха. Наиме, дуго најављивана државна платформа за Косово очигледно иде у правцу решавања севера Косова по рецепту Републике Српске, што не само Албанци неће и не могу прихватити него и Срби који живе јужно од Ибра. То значи да Србија поново губи време на решењу које је одавно одбачено.

Шта је заправо стратегија напредњака? Да се свету представе као пожељан партнер, који је способан затворити питање границе, а да при томе на унутрашњем плану „угаси светло“ у Србији.

Нова влада у протеклих шест месеци није постигла консензус о томе како организовати политички систем, осим да сруши све што је претходна власт урадила. При томе, политичка, институционална и административна архитектура власти је ионако једна од најконтроверзнијих тема и 12 година након промена. Промена изборних резултата на локалном нивоу уводи Србију у опасно стање које може завршити и анархијом. Одлука Уставног суда о неуставности бројних одредаба Закона о надлежностима Војводине, јер нису у складу са Уставом из 2006, коинцидирала је са почетком мандата нове власти. Осим рушења власти у Новом Саду и још неким местима у Војводини сада се иде и са захтевом да се потпуно укине аутономија Војводине.

Извршене су и масовне смене на професионалним позицијама. На свим функцијама, вертикално и хоризонтално, дошло је до смена, што је својеврсна „културна револуција“ која ће имати трајне последице. Смењен је, међу осталим, и гувернер Народне банке. У институције су се вратили стари кадрови, посебно у сектору безбедности. Враћањем на посао судија и тужилаца који у процесу реформе судства нису били реизабрани (око њих 500) створила се атмосфера реваншизма, а ионако половична реформа судства је срушена.

Политика нове владе, уз унутрашњу политичку регресију и недефинисаност оријентације и улоге не само на Балкану већ и у Европи, води Србију у изолацију и нову фазу опште инволуције. Та политика одражава патријархалност и изражава отпор европеизацији и модернизацији Србије. Народњаштво и популизам су само једна од манифестација српског национализма који и даље опстаје као једина идеологија. Унисона подршка великог дела јавности и либералнијег дела цивилног сектора политици Александра Вучића сведочи и о нечем другом, што је забрињавајуће. Из свега се назире отпор транзицији у правцу тржишне привреде, правној држави, односно реч је о настојању у правцу равномерне (егалитарне) дистрибуције.

Србија се налази у таквој политичкој и моралној кризи која у решавању изискује више имагинације и више храбрости. Србија нема поверење у саму себе, отуда њена агресивност. Њена елита је подељена на фундаменталним питањима и у великој мери је изгубила поверење јавности, јер због одсуства легитимности и одговорности, пре свега, она није способна да решава кључне проблеме друштва.

То указује на потребу промене националне стратегије. Она би била важан подстрек за Србију. Потребно је да се успостави “морални минимум” који би омогућио да се сама конституише као држава, али би водио у правцу рационалног суживота народа на овим просторима. Тај минимум подразумева успостављање моралне вертикале. Затим, суђења пред националним судовима, што би показало да и унутар самог друштва постоји снажна потреба да се направи дисконтинуитет са претходном политиком.

Од наше недавне прошлости, и с тим у вези од наше трауме, можемо побећи само уколико ту прошлост РАЗУМЕМО. Значи, Милошевићево наслеђе можемо превладати само ако се окренемо лицем према њему.

Свака земља, или прецизније, сваки народ има и мрачну страну у прошлости. Проблем је у томе како се одређено друштво односи према тој прошлости и да ли се са њом идентификује. Уместо да користи све што је до сада урађено у МКСЈ, Србија је у константном порицању. Рат из деведесетих тумачи као заверу Запада и сецесионистичких република Словеније и Хрватске. При томе, одриче се и своје антифашистичке прошлости. Антифашизам је испражњен од садржаја: моралног става, слободе и толеранције. Рехабилитација Драже Михаиловића је додатно проблематична, јер су се ратови из деведесетих одвијали под четничком идеологијом. Оваквим фабриковањем историје ствара се додатна конфузија у главама младих људи који немају прави увид у деведесете.

Имајући у виду озбиљност ситуације у којој се Србија налази, неопходно је сагледати да ли актуелна власт поседује потенцијал за решавање таквог наслеђа. Сваки иоле упућен посматрач Србије не може пренебрегнути чињеницу да напредњаци немају потенцијал за тако суштинске захвате. Њихово калкулисање како да “дисциплинују” Србију у периоду кад им међународна заједница још гледа кроз прсте, указује да нису свесни колико је такав приступ погубан. У актуелној влади једино социјалисти и премијер Ивица Дачић поседују знање и умешност вођења државе. Није случајно Ивица Дачић добио најтежи задатак – Косово – што може или да га сруши или да га уздигне, зависно од тога како ће се евентуални споразум са Косовом третирати у јавности, пре свега у медијима.

Александар Вучић језди на објективном незадовољству грађана који на најављену борбу против корупције гледају као излаз.

Вучић покушава ту подршку да преведе, или се бар тако шпекулише, у евентуалну подршку напредњацима на превременим изборима следеће године, који би им у том случају обезбедили суверено владање Србијом. А то би водило у правцу тоталне контроле друштва, сличне оној коју Путин покушава да спроведе у Русији. Односно, све указује на то да је могућа диктатура једног човека, јер се сви кључни догађаји дешавају ван институција које се заобилазе. Јавни живот је угушен, а свако рационално мишљење или објективна критика су на удару таблоида и дневних саопштења напредњака.

Најлагоднију позицију у новој власти себи је обезбедио Томислав Николић, који се устоличио на председничкој позицији са које нема намеру скоро да оде. Заоштрио је односе са регионом, учврстио је став о Србима као жртви, обезвредио мале помаке на регионалној нормализацији, а Европи је поручио да је “Србија Европа, али да нас очигледно неће”. То му даје маневарски простор да у будућности, ако пропадне покушај добијања датума за преговоре о чланству у Европској унији, обезбеди одступницу.

Озбиљан проблем политичке сцене Србије јесте и криза Демократске странке и чињеница да она (још) није успела да се позиционира као озбиљан опозициони глас, што је у датој ситуацији од пресудног значаја. Та улога пала је на леђа ЛДП и малог дела цивилног сектора. А управо су ЛДП, НВО и либералнији медији на сталном удару екстремне деснице која ужива подршку владе.

Уколико Србија ускоро не донесе одлуку о приступању НАТО, али и о испуњавању услова за преговоре о чланству у ЕУ, остаће изоловано и маргинализовано острво, у довољној мери неутралисано за даљу дестабилизацију суседа. ЕУ не сме дозволити изолацију Србије и мора маштовитије приступити не само Србији већ и свим земљама Западног Балкана. Политика „штапа и шаргарепе” има своје домете у друштвима као што је србијанско.

Критерији и услови који су постављени пред Србију нису оствариви у догледно време због недостатка капацитета, али и због оријентације која је антиевропска. Да би се спречили регресивни трендови, неопходно је их предупредити новом политиком, интегрисањем појединих сектора, стратегијом развоја.

Зашто део цивилног сектора подржава Вучића?