Милован Бркић (Фото: milovanbrkic.com)
Колумниста са моје леве стране, Горан Петровић, бивши је начелник Ресора државне безбедности Србије. Сви који га знају, и који су пратили његов рад, памте га као уљудног, васпитаног и веома образованог професионалца. Није дуго био на месту првог човека Службе, јер се његови погледи, и мера живота, нису поклапали са интересима врхушке и ДОС-а, која га је поставила на то место.
Нису шефови тајне полиције моћни, када је друштво у расулу, и када не постоје институције ситема. Тада је и друштво у моралном посрнућу. Првих дана његовог руковођења Службом, један наркоман је, лошом проценом, пуцао кроз прозор у руке његовом возачу, који га је чекао на паркингу. Влада је саопштила да је на њега покушан атентат, и тек пре неки месец дана, Горан ми је објаснио да је то био чист криминални чин, јер је наркоман био у кризи, и хтео је да отме кола.
Већ седам година Горан води радни спор. Без посла је! Када је поднео оставку, министар полиције, иначе његов друг из разреда у гимназији, распоредио је Горана на место инспектора за противпожарну заштиту!
Радни спор је окончан пред првостепеним судом, али шест месеци судија није написала отправак пресуде. Она је саплеменик Данице Драшковић, која није била задовољна држањем Горана у погледу њених захтева да хапси по њеном списку.
Власт у Србији, већ вековима, гази најбоље међу нама. Дисова песма „Наши дани“ у сваком тренутку је животно актуелна у Србији…
Срби су редак народ који презире своју интелектуалну елиту. Дуг би био списак песника, романописца, научника и уметника који су обавезно део живота провели у Забели, на преваспитању. Тако је и данас. Тек што су сјашили дечаци Бориса Тадића, заузевши министарске функције и пустошећи све чега су се дохватили, заменила су их дечурлија које је довео са собом Александар Вучић.
Бог ми је сведок да никада и ништа нисам имао против хомосексуалаца. То је њихов избор, или Божја воља. Али, увек сам сматрао да сви ти људи треба да се јавно декларишу да су таквог опредељења, пре него што их гласамо, и изгласамо.
За време комунизма, забрањивани су филмови, представе, књиге, јавни скупови, али су, ипак, након забране, тајно кружили примерци књига, новина, копије филмова, а из државне касе забрањеним ауторима су даване паре за нове пројекте а Београд је био културни и идеолошки центар Европе! Таленат и памет су били на цени. За директоре успешних предузећа постављани су људи који нису чланови партије.
У последње две деценије, а нарочито доласком Зорана Ђинђића, па наовамо, најгори дилетанти и медиокритети су промовисани као интелектуална елита. Ко није био близак срцу Ђинђића, потом Тадића, а данас Вучића, могао је да се пакује. Државну службу добијали су подобни, нагужени… Паметнима, нема места у Србији!
Генерали, пуковници, полицијски начелници, у чије школовање су уложене велике државне паре, завршили су као чувари на градилишту, или коцкарницама. Најбољи новинари, коментатори, отерани су из професије.
Србија се не може изаћи из блата, све док се најумнији људи не позову да дају свој допринос напретку. Али, и да их позове власт, они не могу да се сагињу и метанишу. У Србији, једноставно, нема институција које осигуравају достојанство грађана.
Горанов колега Стеван Никчевић донео је Вучићу део опљачканог колача, око 50 милиона евра, и одмах је, уместо у затвор, постављен за државног секретара у министарству туризма. А за разлику од Горана, Стеван је окрвавио руке, одговоран је за смрт колеге Славка Ћурувије. Зато Вучић одбија да Горан дође до свог права, које тражећи пуних седам година.
Прогон памети
0 comments:
Post a Comment