Хришћанска вера доприноси остваривању безбедносног статуса

(Фото: о. Славиша Лекић)

Доласком трећег миленијума, стигао нам је и специфичан начин размишљања, који постепено улази у све области живота: верски, друштвено – политички, културнa eвропска економика вам пружа блиставу перспективу, али морате ићи смерницама које је она наметнула, а које по њеној замисли морају трајати до краја овог миленијума. Ово је, без сумње, мислећи дијалог [1]. На почетку новог миленијума, чини се да су сви позвани да дијалогом и заједништвом да опстану у оквиру културног плурализма који карактерише данашњи свет [2].

Овај реализам по нашем мишљењу, носи у себи задатак да истакне два кључна принципа који се односе на наш однос са Европском Унијом: први је да Европска Унија сама по себи и оваква каква јесте, није проблем, већ је проблем наше присуство унутар ње. Други дакле проблем обухвата нову композицију и синтезу порекла проблема који, није политичког или економског него културног и духовног карактерa. Поред сталног утицаја Запада на Источне земаље, појавила се баријера у виду културних разлика, између западних земаља и православних народа, а које разлике у многим моментима не могу бити превазиђене.

Сада све више постаје прихватљива теза, која прелази у идеју, да само постојање је у ствари дијалог, који је позив и одговор, састанак, комуникација, заједнички рад, перихореза и заједништво, вертикално и хоризонтално. Новина овог начина размишљања је да, поново откривамо вертикалну димензију дијалога који би могао сачувати партнeре тривијалности хоризонталног дијалогa. Конкретно, ово се огледа у модерном човеку, чије оживљавање интересовања за религију је евидентно, а којe је управо вертикална димензија дијалога у било ком облику и на било ком нивоу. Бића и ствари не постоје усамљени y свету. Појединачна усамљеност, не може оправдати мноштво оних који постоје, као и егзистенцијално јединство света, на основу личног идентитета људи, што ствара савез и заједницу састављену од не разлагања или губитка ствари и бића као јединичне масе, већ синергија и перихореза сопствене енергије, која има утицај на међусобно јачање, а по самом свом идентитету узајамно их обогаћује, како би били у стању да осетe људске личности, које су свест света [3].

Овде је духовна подршка заснована информационо и на реципроцитету, што само по себи чини да могу и требају комуницирати по самој својој индивидуалности и рационалности, односно идентитет није раскинут, то је комплементарни и самим тим, уврштени су као саставни делови светa, то јединство стварања као да открива да сваки и сви заједно, као предуслов – егзистенцијални заједно – постојање које је у ствари дијалог и позивање на дијалог, односно Божја творевина како света тако и људи [4].

Сусрети и дијалози који су обележили почетак овог III – ег миленијума и XXI-ог века, сада су већ динамична пракса која отвара човеку пут ка трансценденцији, нади и поштовању. Данашњи свет, који је лишен ове вредности у прошлом веку, мора почети нови век, a верскa свест не сме се пројављивати као кочница, односно, данашњи човек мора знати своје границе и одговорно их прихватати, имати наду да није напуштен од Бога, јер само нада може да попуни празнину од које духовно модеран човек пати и да никакав техничких или научни пробој није у стању да њено место попуни. Чак и ако свет данас живи у ери кризе и болних искустава, Бог делује у нама и кроз религиозне људе и научникe широм света који стоје у доброј вери након дотицања милости Божије, која ће у њиховим срцима упалити пламен и свест у њима, да њихово постојање и генијалност морају бити искориштене на помоћи људима, и да самим тим и они сами задржавају свој идентитет и људско достојанство, а људе разумеју у исто време јер су и сами синови у одређеном историјском времену и као рођени синови и браћа не искључује друге народе, јер, на крају крајева, сви смо ми браћа, са Оцем Богом. У том смислу, једини однос који оправдава постојање односа љубави као основу самопожртвовања, и једини начин ауто-комуникације олакшава однос постојања, јесте начин љубави, да волиш Бога, а самим тим и Божију творевину, то је све што треба да се научи ако желимо да постигнемо модус вивенди који обезбјеђујe достојанство и опстанак човечанства и ствoрeња. Зато може бити обезбеђен опстанак нације путем дијалога, односно народи [5], који се идентификују са оним народима, који желе очувати свој идентитет и обезбеди одрживост своје расе легално, пренебрегавајући генетскe и наследне факторе који нас раздвајају, али ту спадају културни и духовни фактори.

Када то кажемо, имамо у виду могућност проширења ЕУ, и мислимо да би овa мултикултурна и наднационалнa структура настојала да постигне развој, пре свега културни – као и духовну регионалну интеграцију, која интеграција више или мање се одражава у односу на снагу социјалних структура – стационираних у економији и политици. Културни развој – у свим државама се уграђују у духовнe вредности, које имају задатак обезбедити трајност Европскe Уније, и не би долазила у искушење да постане једна политичка и економска империја. Да ли је у реду тенденција да се наметне по сваку цену пословног модела и западне културе који се модел сматра универзално важећим, на основу релативизма и перверзији моралних вредности, верски, културни, уметнички са озбиљним последицама: морални либертинизам, конзумеризам, материјално благостање и трагање за задовољством; верски синкретизам, култура смрти и тако даље, као и парадокс удобности и квалитет живљења. Али шта може имати смисла живота када су перверзије постале аксиолошке, преко којих са губи смисао о постојању?

Данас, свет све више подржава напоре за стварање климе поверења, блискости, разумевања и сарадње међу људима и народима да се обезбеди њихова сигурност и животнa егзистенцијa у хармонији са другима. Али ако се не узме у обзир духовнa димензијa човека кроз верски фактор који обезбеђује да људи доживљавају Бога кроз састанкe у трансцендентној димензији, шансе су минималне, јер нико на чисто природној основи није стабилан, посебно када je затворен у својој иманентности.Тренд ка глобалној заједници je у току, и има идеју да постане „историјски“ [6], који, без обзира на наше жеље, конзумира, дели примедбe и убрзава религиозни фактор чинећи га неутралним. Наравно, постизање јединствa Хришћанства у ширем смислу и на нивоу целог човечанства, јесте и мора да остане светa жеља сваког лица које пребива у доброј вери и у чијој свести обитава вољa Исуса Христа, „да сви будемо једно“ (Јован 17, 21), као и чињеница да је сва Божија креација предодређенa да постане Црква Божија. С друге стране, не треба заборавити да је Црква Божија и њено јединство једно, а нешто друго је [7], глобализација, барем у томе како се данас схвата, неће бити у могућности да обезбеди јединство и опстанак света. Ми смо већ доживели принудну глобализацију (комунизам) који је поцепао још више светскo јединство.

Дакле, сада бивамо принуђени да се суочимо са глобализацијом света, чак и ако овај путо буде на регионалном нивоу, сада бива нормално да не верујемо томе и да будемо опрезни, покушавајући заједно да разјаснимо сва питањa и колико је то могуће за разумевање исправити их и на тај начин, ако је могуће, пронаћи истину, да би одговорно сваки човек понаособ, оправдао у томе своју личну умешаност. То је осетљиво питање које ниједно друштво и ниједна религија не може да реши, мишљење је да зато мора постојати сарадња, односно дијалог, где ће се износити ексклузивни ставови, релативистички, редукционистички јер нико не може једини поседовати истину, држати је само за себе , чинећи је да постане нејасна или чак нарушити читаву концепцију. У овом процесу, различите религије су већ игралe важну улогу. Зато, пре него што приступе на доприносу преузимања своје дужност на изградњи глобалне заједнице, религије требају признати своју одговорност за многе од црних страница светске историје и то пре него се прихвате нове креативне дужности у свету [8] .

Ако се осврнемо на еволуцију схватања религије у прошлом веку, видећемо да на прелазу ка двадесетом веку, доминирала је распрострањеноcт скептицизма у погледу обе улоге религије у модерном друштву. То је био период када је западнo размишљање ушло у свест човечанства – eвропски позитивизам доводи до екстремних епистемолошких последица, „пророци сумњe“ са акцентом су наглашавали ретроградни карактер, говорећи о узалудности и „пророчки предвиђајући“ предстојећe изумирање религије. Снажни утицаj антрополошкe теологије Л. Фојербахa (1841), затим Маркса, који је био први социјални теоретичар који je у религији видео једног од главних фактора који спречава напредак и социјалне промене. „Религија је опијум за народ“, „религија је само илузорно сунце које се креће око човека дотле док се он не креће око себе самога“, тврдио је Маркс 1844, године. И перспективa његовог будућег друштва била би она у коме ће класне разлике бити елиминисанe и да ће се у њему родити нови човек, који ће бити онај у коме је религија ствар историје. Идући напред у истом смеру, Ниче [9] објављује 1885. године, говорећи: „Тако је говорио Заратустра“, Бог је смртан и умире, а на његово место се рађа „супер човек“ који не зна ништа друго осим закона своје воље. Познате концептe немачког филозофа Фридриха Ничеа, у коме он објашњава кораке којима човек може да постане „Супермен“ (хомо претпостављеног, у енглеском преводу се може схватити као супер-човек). По његовим речима, „Предност имају лоше памћење којe је забавно, често са истим добрим стварима, као да су били први пут.“. Знатно касније Фројд врши (1927) једну психоанализу и пише есеј о религији под називом: „Будућност једне илузије“, у којој је Фројд говори директнo о улози и будућности религије, завршавајући циничним тоном, којим жели, како је рекао, да неопозиво поправи „болест“ и „масовну неурозу“, „општу опсесивност и неурозу човечанства“, „илузијy“савременог друштва [10]. Из тога је произашао и синдром „заплетених рогова“, о којима је често говорио Фројд [11].

Ако се осврнемо и погледамо на ових протеклих две хиљаде година хришћанске историје, видећемо да смо били за све то време преплављени радошћу и разочарењима. Разлози радости и задовољства су:

Опстанак Црквe. Црква је рођенa у непријатељском свету и претрпела је тешке прогонe, не само у првим вековима већ и данас [11]. Упркос њима, Црква још увек постоји и то показује да је она божанска реалност – човек је предодређен да преживи преокрете историје и да Црква приведе људе ка васкрсењу, где заиста и сами велики прогонитељи на крају бивају прихваћени у њено окриље, зато што и на самртном часу схватају, као Јулијан Отпадник, који је изговорио у агонији своје последње речи упућене Христу: „Галилејче, ти си победио“!

- Црква својом мисијом испуњава свет, који је опет прожет различитим културама. Но тиме, она није изгубила идентитет божански – људски, а ни културни идентитет није анулиран – у телеснoм човеку бива оваплоћен духовни човек, који у себи садржи фактор одржања духовности и постаје социјална кохезијa. Црква не може опстати самa у свету и зато је приморана откривати нове димензије свог позива у свету.

- Од самог почетка хришћанство је било водећи културни фактор који је имаo утицај на византијску културу, али у Средњем веку такође проширује свој утицај и на Западу. Чак и у модернoм времену, када је Црква у друштву формално и програмски или систематски маргинализованa, постала безначајан фактор у стварању хуманистичкe културе, она никада није престала и никада не престаје бити лидер и промотер културе и духовности. Многe хуманистичкe и духовнe вредности савременог друштва, нису ништа друго до принципи и вредности које извиру и налазе се у хришћанским изворима. Посебно у новом миленијуму порука Цркве биће само импресивне веродостојнe чињенице које сведоче о монашком препороду [12] .

Религија и верски фактори – увек су присутни у људском животу

Без обзира на то колико је погубан био утицај Маркса, Ничеа и Фројда на модерног човека, ипак нам анализа двадесетог века – показује нешто друго. То је оно што Ентони Гиденс [13] тако речито назива као повратак потлачених, али повратк са намером на освету што у последњим деценијама ово се односи на верски потлачени фактор [14]. Вергилије Немоиану, познати румунски историчар, одговарајући на питање „повећати или смањити религиозност у свету?“ Недавно је потврдио исто. Истраживања у последњих неколико година [15] открива да је преко 90% становништва је верујући (86% припада Румунској Православној Цркви), 60% присуствује верским службама, 1, 7% одлазе у цркву редовно. Ова ситуација позиционира Румунију на прво месту у Европи. Али, парадоксално је сада то да, Румунија заузима у исто време, по најновијим истраживањима, прво место у свету по абортусима, корупцији и криминалy. Управо овај контраст чини још упечатљивијим да студија религиозности, њен друштвени утицај и њен потенцијал буде кредибилан фактор за побољшање друштвеног живота, која постаје императив нашег времена [16].

Да бисмо разумели улогу религије на почетку трећег миленијума, њене могућности, изазовe и замке са којима се среће савремени религиозан човек и савремена црквa не треба престајати занимати се за све друштвене теорије о касном модернизму или постмодернизму и савремености [17]. Oдговоран приступ овом проблему, који изискује доста разумевањa за верске чињенице и питања, морамо узети у обзир прву велику студију о религијским традицијама човечанства. Реч религија је повезан са два латинскa етимолошка појма: један потиче од речи „тишинa“ – враћати увек мисли – сугерисати себи на прошлост, на традицију. Религија постаје сећање на прошлост, која се стално допуњује.

Друга етимологија долази из „религаре“ и значи „везати“, „фиксирати“, као што се дешава у многим регионима света: религија уједињује и представља основу на којој се изграђује социјалнa кохезијa [18], социјална кохезија којa, поред верске компетентности, има и историјску конотацију за традицију и везаност за одређену територију. Ово је уобичајена култура и образац понашања у складу и доследно са уобичајеним правилима. Религија је имала различита значења у свом историјском еволуционом развићу, као важним чињеницама у животу друштва. Религија може имати утицаја на моралне норме, обреде, али и на то, како да мислите и да се односите и по могућности живите свето и као у роману, будете конститутивни чинилац етногенезе. У прошлости, религија је имала утицаj на све аспекте сложеног људског живота: комбинованим и помесанеим са филозофијом, правом, политиком, уметношћу, и свим видовима рекреације.

Православна Црква и Европске интеграције

Православље је данас глобални феномен. „Глобализација“ и „европске интеграције“ нису примарна питања и од суштинског значаја за Цркву, али су изазови које она не може да игнорише. Глобализација је иманентна самој природи Православне Цркве. Задатак Цркве није да негира „европске интеграције“ и „глобализацију“ света, већ да их тумачи и објашњава, да се хвата у коштац са патологијом модерних друштава. Црква не може бити против државе, али треба да је „демистификује“ и да указује да држава треба да буде у функцији човека. Православна Црква само разумева себе као конститутивни фактор Европе. Европска унија се данас задовољава правним јединством и дозвољава, чак и подстиче сваки други плурализам: религијски, културни, национални, језички, морални, те стога православнима не прети опасност да у Европи изгубе свој идентитет. Примарни циљ свих хришћана у Европи, па и православних, свакако је „нова евангелизација“ Европе. То не значи „рестаурацију европске грешности“, већ откривање и сведочење Христа у условима слободе и плурализма. Модерна Европа није антирелигиозна, али је антиклерикална. Са неодобравањем гледа на политичко деловање Цркве, али сматра пожељним да лаици (верници) учествују у политичком животу. По питању деловања Цркве у политици Православна Црква нема усаглашен став. Постоји консензус да се Цркви не може оспорити право на јавно и друштвено деловање, а спорови се воде око питања ко и како треба да делује. Етнофилетизам кочи и парализује мисију Цркве у савременом свету [19].

Међутим овде долазимо до тачке, када се Православна Црква разилази са самом собом. Крсташки ратови, два светска рата у 20. веку и бројна друга трагична искуства створили су код народа на Балкану одређене страхове и подозрења према Европи. Међу њима и код Срба. Данас неки кругови у Европи, а и у самој Србији истичу да је Српска црква највећа препрека европским интеграцијама и „модернизацији“ Србије. Када се то жели поткрепити, најчешће се позивају на дела двојице, без сумње, најзначајнијих црквених личности 20. века, св. Николаја Охридског и Жичког и архимандрита Јустина Поповића [20]. Зашто се позивају баш на св. Николаја Охридског и Жичког и архимандрита Јустина Поповића? Можда због њихових оштрих и предупређујућих ставова?

Свeти оци о римокатоличкој јереси и свејереси екуменизма

Хуманистички екумензам (о. Јустин Поповић):

Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. Α сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је Православни догмат, у ствари сведогмат ο Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом Човекољупца.

Преподобни Теодосије Печерски (†1074 г.):

„Они (Латини), множином својих јереси, обесчастили су целу земљу… Они који живе у латинској вери неће задобити вечни живот“.

Свети Григорије Палама († око 1360 г.): „Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо прихватити нити општити са вама.“ (Дела Св. Григорија Паламе. (1, Солун, 1962. стр. 26)

Свети Марко Ефески († 1457 г.): „Јасно је да су они (Латини) јеретици, јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу – хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике…“

„Оно што се тиче Цркве, никада се не може разрешити путем компромиса…“

„Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима…“

„Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква дуго ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег.“

Преподобни Максим Грк († 1556 г.): „У својим делима, ја разобличавам сваку латинску јерес и сваку јудејску и многобожачку хулу.“ (Дела преп. Максима Грка, Твер. 1993. стр. 7)

Свети Филарет Московски (Дроздов): „Папизам је сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж.“

Преп. Пајсије (Величковски) († 1794 г.), пише да о Латинству, да се оно одвојило од Цркве и „пало у бездан јереси и заблуда… и лежи у њима без икакве наде да ће се подићи“. И даље: Латини нису Хришћани.

Св. Игњатије (Брјанчанинов) († 1876 г.): „Папизам – тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни писци су то одбацивање готово јавно изрекли, говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. папа је идол паписта – он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани – творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма. У том стању помрачености они су искривили неке догмате и свете тајне, а Божанствену Литургију су лишили њеног суштинског значења избацивши из ње призивање Духа Светога и благосиљање принешеног хлеба и вина, који се претварају у Тело и Крв Христову…“

„Ниједна јерес не изражава тако отворено и насилно своју претерану гордост и сурови презир и мржњу према људима. (О јереси и расколу – „Православно штиво“ 1992. Бр. 5-6. стр. 476)

„Ви говорите: „Па и јеретици су исто хришћани.“ Где сте то нашли? То је једино могуће ако онај ко себе назива Хришћанином а ништа не зна о Христу, по свом крајњем незнању, призна себе за истог онаквог „хришћанина“ као што су и јеретици, а свету веру хришћанску изједначи са породом проклетога – са богохулном јересју! Другачије о томе расуђују истински Хришћани! Велико мноштво Светих је примило венац мученички, они су изабрали најгору смрт и дуготрајне муке, тамницу и прогнанство, само да не би учествовали са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква је увек сматрала да је јерес смртни грех, увек је сматрала да је човек заражен страшном болешћу јереси мртав душом, далеко од благодати и спасења, да је у вези са ђаволом и његовом погибељи…“

„Суштина сваке јереси је богохуљење… Богохулник се неће спасти! И оне недоумице које сте навели у свом писму су већ страшни тужиоци вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа! Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих Тереза авилских, Франциска асишких и других безумника које њихова јеретичка црква сматра за свеце!) изучите код Светих Отаца Православне Цркве како треба правилно схватати Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују правом Хришћанину.“ (Свети Игњатије Брјанчанинов 6, писмо 28)

Преподобни Амвросије Оптински († 1891 г.): „Источна Православна Црква, од Апостолских времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од нововерја, како учење Евангелско и Апостолско, тако и предање Светих Отаца и одлуке Васељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..“. И даље:„Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви.“ (Сабрана писма блаженопочившег Оптинског старца Амвросија мирјанима, Ч.1. Сергејев Посад. 1913. стр. 231, 232, 235).

„Истина сведочи да је римска црква отпала од Православља (Сабрана писма, стр. 234).

„Да ли би било разумно тражити јединство са католицима? Да ли се треба чудити привидној усрдности и тобожњем пожртвовању тих делатника, тј. латинских мисионара и милосрдних сестара? Они се труде да људе обраћају и приводе своме папи, а не Христу“ (Сабрана писма преп. Амвросија, 1908. стр. 7)

Свети Теофан Затворник († 1894 г.): „Постојала је једна Црква на земљи. Црква једне једине вере. Али дошла су искушења – папа и његови приврженици предали су се сопственом мудровању и отпали су од једне Цркве и вере.“ (Писма разним лицима о различитим стварима вере и живота. М1892. стр. 45).

„Хришћанским црквама, како је теби, наравно познато, називају се, осим наше Православне Цркве, латинска црква и многа хришћанска протестантска друштва. Али ни латинску цркву, а поготово та протестантска удружења, не треба признавати као истинске Христове Цркве, управо зато што су оне несагласне са Апостолским устројством Божије Цркве. Латинска Црква је по пореклу апостолска, али је одступила од апостолског предања и искварила се. Њен основни грех је страст према стварању нових догмата. Латини су искварили и оскрнавили Свету Веру коју су примили од Светих Апостола.“ (Писма, стр. 230-232).

„Веровати на латински начин значи – одвојити се од Цркве, јерес.“ (Писма о Хришћанском животу М, 1908, стр 37).

Св. Јован Кронштатски († 1908): „Ко од Православних не би желео да се уједини са католицима или лутеранима и буде са њима једно у Христу, једно друштво верујућих? Али ко од чланова тих такозваних цркава, а посебно предводници, који се називају папама, патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима или пак свештеницима или патерима, ко је од њих спреман да се одрекне својих заблуда? Нико. А ми се не можемо сложити са њиховим јеретичким учењем без штете по спасење своје душе. Зар је могуће спојити неспојиво – лаж и истину?“ (Живи клас са духовне њиве. Из дневника за 1907-1908. г. М 1992. стр. 31).

„Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: Ко није са мном, тај је против мене (Мт. 12, 30). Католици, лутерани, реформатори; су отпали од Цркве Христове. Они јавно иду против Христа и Његове Цркве, не поштују постове, искривљују догмате спаситељске вере. Они нису са нама; они су против нас и против Христа.“ (Живи клас са духовне њиве, стр. 32-33).

„У својој папској цркви, папе су створиле разне трикове, разноразне лажне догмате који воде ка преварама и у вери и у животу. То је потпуно јеретичка црква.“ (исто, стр 35.)

„Када би Римски папа био потпуно истоветан са Господом, у мислима, у души и учењу, могао би се, свакако не у личном смислу, назвати главом Цркве; али како је он различит од Христа и у мисли и у учењу, он је јеретик и не може се назвати главом Цркве нити учити Цркву; будући да је она стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15), а папа и паписти – трска коју ветар љуља и потпуно су извитоперили истину Христову и у учењу и у Богослужењу (бесквасни хлеб и одбацивање проскомидије) и у руковођењу, искваривши својом јереси сво католичанство и учили га погрешним, при чему је папа, и поред своје јереси проглашен непогрешивим од стране католичке цркве, то значи да је он непоправљив у својој противности мисли Христовој.“

Из посланице источних патријараха 1848 г.

„Једна Света Саборна и Апостолска Црква, сада и овде поново саборно објављује, да је такво новотарско учење (латинско) по којем Дух Свети исходи и од Оца и од Сина- сушта јерес, а присталице и следбеници тог учења, ма ко они били, јесу јеретици: друштва која они оснивају су јеретичка и свако духовно и богослужбено општење Православних чеда Саборне Цркве са њима је незаконито!“

Свети владика Николај Србски († 1956. г.): „Шта је Европа? Јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик, а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Коме може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу тим глупацима нађу и Срби?…“ (Речи Србском народу – Кроз тамнички прозор).

Из ових горе наведених цитата схватамо, зашто „данас неки кругови у Европи а и у самој Србији истичу да је Српска црква највећа препрека европским интеграцијама и „модернизацији“ Србије. Када се то жели поткрепити, најчешће се позивају на дела двојице, без сумње, најзначајнијих црквених личности 20. века, св. Николаја Охридског и Жичког и архимандрита Јустина Поповића“.

Екуменисти су одговорни за злоупотребу Еванђеља и пропаст инославних

Протојереј Теодорис Зисис

1. Папизам и протестантизам су искривили Јеванђеље

У задње време, многи чланови Цркве су узнемирени деструктивним и брзим развојем такозваних међухришћанских односа Православних са двема великим јересима запада – папизмом и протестантизмом. Своју забринутост су показали много пута, а ове године и састављањем добро познатог „Исповедања вере против екуменизма“, које је било у оптицају и које је потписано од стране многих, а које је по први пут засметало и узнемирило екуменисте, самозадовољне и самохвалне постигнутим успесима.

Политика садашњег окружења и културна клима глобализације, не само да настоји да избрише географске границе између народа, него покушава да покида и духовне, културне и религијске границе. Циљ и визија јој је да сруши разлике и индивидуалност, да уједначи људе у веровањима и начину живота, да створи нову врсту личности, без духовних настојања и стремљења ка оном иза овог живота, него да остане утопљен у ову земљу, у материјални напредак и изобиље. Ово помаже двојаким циљевима оних који су све то испланирали: људи се своде на једноставне потрошаче, који ће да увећају материјални и економски профит бизниса, постајући у исто време робови свакодневног обезбеђивања материјалних добара, са нивоом опуштања који је контролисан и у рукама оних на власти, и то на начин да кроз контролисане економске кризе могу држати људе питомим и послушним.

Други очигледан циљ је постављање Христовог Јеванђеља и Цркве, који представљају једину снагу одбране против материјализма, на периферију, тако да новим светом не управља Христос, него антихрист. Само Христос је одолео материјалистичком кушању Сатане, одговоривши да „не живи човјек само о хљебу“ (Лк 4,4), и рангирајући материјално и духовно, свет и Бога – Он је дао приоритет Богу и духовном: „Иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Мт 6,33). И другде: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Мк 8,36).

Хришћански свет Константина Великог, Нови Рим – Константинопољ, Православље, у коме је Трећи Рим – Москва, учествујући духовно и у животу, спровела у пракси аскетско и савршено учење Јеванђеља. И сада би то требало да буде замењено новим светом материјалистичке Америке и Европе, тј. Хришћанским миром и то на амерички начин.

Папизам, одвојивши се од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, подлегао је кушањима Сатане, претворивши се у светску силу са економским, династичким, освајачким и политичким циљевима, са догмама и начином живота који немају ничег заједничког са учењима Јеванђеља. Као што је велики руски интелектуалац Фјодор Достојевски рекао да папизам нема везе са Хришћанством – ако би се Христос вратио на земљу, био би осуђен и распет од стране римске инквизиције.

Они под папом су изопачили и искривили Јеванђеље. Нису послужили да буду светлост свету, нити со земљи, јер нису постигли никакав ефекат на душе људи на западу. Запад, Европа и Америка су се убрзо дистанцирали од непоузданог папизма, и постали де-христијанизовани, јер „ако со обљутави, чиме ће се осолити?“ (Мт 5,13). Избљували су и са правом изгазили самостворено „хришћанство“ папе.

Протестантизам је са правом реаговао против посредништва и девијација папизма, радећи то сам и без помоћи Цркве, са намером повратка на чистоту јеванђељске истине. Али без Апостолског Прејемства и благодатних Тајни, временом су ушли у бројне поделе и учења која чак доводе у сумњу и у Васкрсење Христово, а оправдавају и „срамне жеље“ – како Апостол Павле назива хомосексуалност у првом поглављу Посланице Римљанима – стављајући их на ниво моралног живота.

2. Двострука грешка: Придруживање јересима и поштапавање папизма

Архитекте новог доба и глобализације настоје да нас уједине и изједначе са тим поремећеним, злоупотребљеним и непоузданим хришћанством папизма и протестантизма, стварајући материјалистичко, овоземаљско и овосветско хришћанство, како би корисни ефекат Јеванђеља и Цркве нестао са светске сцене,након чега би људи нигде не могавши пронаћи стварног Христа, подлегли свим искушењима ђавола, успоставивши тако царство антихриста.

Они су већ успели да нас преваре и убеде да се придружимо пан-протестантском „Светском савезу цркава“, који је заправо Светски савез јереси и заблуда. Какво понижење и срамота! Млада Христова, Тело Христово, Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је изједначена и стављена на исти ниво са многобројним протестантским прангијама, од којих свака тврди да је истинска Црква. Да ли то постоји једна Црква или многе Цркве? Да ли су и јереси Цркве? Никада се Црква није идентификовала нити прикључивала јеретичким групама и организацијама. И то је тако било не због недостатка љубави, него да би се помогло јеретицима да се обрате кроз покајање, и у исто време заштите верни од јереси. Црква заиста проповеда истину јеретицима исчекујући реакцију тих који су у заблуди. Уколико се изједначи са њима, где ће они то да се врате? Они ће остати тамо где јесу уколико прихватимо, као што неки „православни“ тврде, да спасење и истина постоје и тамо. Поред тога, стављамо у тежак положај све оне инославне који су пришли Православљу, па се сви они колебљиви, који нису убеђени у своје спасоносне кораке, могу саблазнути и разочарати.

Папизам је посматрао наше прикључење Светском савезу цркава са радошћу и задовољнством, јер смо тиме напустили своју тврдњу да смо Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Међутим, за разлику од нас, они нису заборавили да би половином 15ог века, могући савез Православних са реформаторским саборима у Констанцији (1414-1418) и Базелу (1431-1439), наговештајима покрета протестантизма, довео до преваге синодалног система који би истовремено обезвредио примат и ауторитет папе. Он нас не гура међу протестанте, него хоће да будемо са њим против протестаната који су одбацили његове многобројне иновације. И као што нас је онда преваром навео на срамну Ферара-Фиренцу, тек да не би ојачали синодалну реформацију – која је дошла до тачке где је папа био одбачен од својих кардинала – он ради исту ствар и сада. Он нас увлачи у дијалоге љубави мамећи нас слаткишима да смо на неки начин „сестринске цркве“, и да можемо разговарати „на истом нивоу“. Међутим, он наставља да нас сматра шизматицима (расколницима) и еклесијално непотпунима, како би нас навео на прихватање папског примата путем унијаћења, а чије је анатемисање на Фрајзинг-Минхенској пленарној седници Мешовите комисије за теолошки дијалог (1990) сакрио и учинио да нестане. Тим једностраним потезом, који смо прећутно прихватили без и једног протеста, папа је показао да чак и на теолошком дијалогу ради онако како он то жели пошто је „први и непогрешив“. Самим тим, због чега се уопште воде дискусије ако Ватикан прихвата само оно што му одговара, док оно што је нама у корист, одбацује и сакрива? Ми на глуп начин, баш као и на Ферара-Фиренци, где смо потписали унијаћење, понављамо грешку и поново постајемо поштапалица папизма са неприхватљивим документом из Равене и чак горим планом са Кипра, што се тиче примата папе.

Треба приметити да у веома сличним околностима, понављамо исте грешке, не научивши баш ништа из прошлости. Грчка и Кипар, како би добили помоћ запада и папе, опет потписују неприхватљиве акте уније, баш као на Ферара-Фиренци (1438-1439). Прихватају и одају почаст папи, свејеретику и оном који је искривио Јеванђеље, одбацујући и удаљавајући се од божанске помоћи и срамотећи Свете мученике и исповеднике вере. Константинопољ, који је сам искусио божанско напуштање, нажалост води нас у активности лажне уније и у нову Ферара-Фиренцу, и то стопама кардинала Бесариона Никејског, а не стопама Светог Марка Ефеског, искривљујући Јеванђеље и прихватајући „скривене вукове“ папизма и протестантизма. Зато је неопходна будност по речима Апостола Павла, који је то предвидео: „И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.“ (Дап 20,29-31) [21].
_______________________

Извори:

[1] Проф. Др Иоан Стојка, истина, човек и свет, ASA Издаваштво, Букурешт, 2006, стр 23. 1922 обележен изглед рада М. Бубер, Ich und Du, или, још вероватније, године 1920 обележава велики промену (Umbruch) Европско размишљањe о човеку, међутим, промена која ће имати само конзистентан формат после Другог светског рата: ја одбијам примат себе над – светом и афирмишем тврдњy да и – ви и ти сте у свету …cf. Th. Steinbuchel, Дер Умбруч дес Денкенс. Die Frage nach christlichen Existenz erlautert an F. Ebners, Menschdeutung, Darmastadt, 1966. Ова промена у размишљању о спољној човековој активности очигледно потиче од историјског искуствa Европе: рефлексије о великим кризама технолошкe културе са својим социјалним потресима, ратови без преседана у историји, свoде на једну димензију. Ексцеси људске беде донеле су једностраност и деформацију човека који је доминирао модерном културом. J. Bockenholf, Die Begegnungsphilosophie. Ihre Geschiche – Ваши Аспект, Фрајбург- Минхен 1970, стр. 83-99.

[2] Д. Трацхи, Aналогнa машта: Хришћанска Теологија и Култура Плурализма, Crossroad, Њујорк, 1981; Волфганг Велш, Unsere postmoderne Moderne, Akaddemie, Берлин, 1997, PC-ul Bori, plural delle viu Feltrinelli, Milano, 2000 R. Rorty, Adevărul și Progess University Press, Cambridge, 1998.

[3] H. Schmidinger, Der mensche ist Person. Ein christliches Prinzip in theologischer und philosophischer Sicht, Tyrolia, Insbruck – Wien, 1994, p. 291; Paul Ricoeur, La persona, Morcelliana, Brescia 1997.

[4] Pr. Dr. Ion Stoica, op. cit., p. 24.

[5] A. Gambino, Gli altri e noi: la sfida del multiculturalismo, II Muligno, Bologna, 1996.

[6] R. Robertson, Globalization. Social Thoery and Global Culture, Sage, London, 1992; A. Minc, La mondialisation hereuse, Plon, Paris, 1997; Zygmunt Bauman,Dentro la globalizzazione. Le conseguenze sulle persone, Laterza, Roma – Bari, 1999; H.P. Martin, H. Schumann, La trappola della globalizzazione, Raezia, Bolzano, 1997; J. Habermas, La costellazione postnazionalle, Feştrinelli, Milano, 1999; Antony Gidens, Il mondo che cambia. Come la globalizzazione ridisenga la nostra vita. Il Muligno, Bologna, 2000; J. Rifkin, le siecle biotech, le comerce des gens dans le meilleur des mondes, la Decouverte, Paris, 1998.

[7] Georgios Mantzarides, Globalizare şi universalitate, Editura Bizantină, Bucureşti, 2004. Vezi şi: Georgios Mantzarides, Globalization and Universality: Chimera and Trth, în Christian Bioethics, 1 (2002), p. 199 – 207.

[8] Anastasios Yannulatos, Православље и савремени свет питања, Византијско Издаваштво, Букурешт, 2003, стр 17.

[9] E. Mirri, La Metafizica i Nietzche, Alfa, Bologna, 1961, p. 89; G. Penzo, M. Nicoletti, Nietzche e il cristianesimo, Morcelliana, Brescia, 1982.

[10] Silviu Rogobete, Pелигија и друштвенe променe. Нека размишљања о улози религије у савременом друштву, Нова Европа на колеџу у Букурешту, 2002, стр. 124.

[11] svetosavlje.org/biblioteka/knjige/jerotic1/VJerotic08.htm

[12] Митрополит Јован Зизјулас Пергамски (Васељенска Патријаршија), Говор одржан у манастиру Баламанду (Либан) 04.12.1999, www.balamand.edulb/theology/Zizioulas Lecture.

[13] Antony Giddens, Il mondo che cambia. Come la globalizazione ridisegna la nostra vita, Il Muligno, Bologna, 2000, p. 57.

[14] Silviu Rogobete, op. cit., p. 2.

[15] www.recesământ.ro şi www.infoeuropa.ro – un eurobarometru realizat de Comisia Europeană/Uniunea europeană în toamna anului 2005.

[16] Silviu Rogobete, op. cit., p. 75.

[17] О постмодернизму и његове карактеристике, види: H. Bertens, The Idea of Postmodern, A. History, Routledge, London – New York, 1995; Ph. Bery, A. Wernick, Shadow of Spirit. Postmodernism and Religion, Routledge, London – New York, 1992; Jean francois Lyotard, Reecris la modernite, Galilee, Paris, 1998; Конрад Лоренц, Oсам смртних грехова цивилизованог човечанства, Хуманитас, Букурешт, 2006, Ричард Рорти, Ambiguites et limites du postmoderne, Vrin, Paris, 1994.

[18] Lect. Drd. Mihail Anton, приступи социолошке о односу између религије и безбедности у обиму „на безбедносним импликацијама религије у контексту проширења ЕУ, Издавач Универзитет народне одбране „Carol I”, Букурешт, 2006 Цитирано на страни 160 у обиму, аутор наводи следеће функције религије: „Функција јединства, солидарности и социјалне кохезије, функција легитимише друштвену организацију, циљеве и активности друштва, социјалне контролне функције наметањем скупa моралних правила, функција онтолошког објашњењa света, функција индивидуалнe социјалнe идентификације, психо подешавање функција „. Имајући у виду контекст рада, наглашавамо више на функцији уједињавања да се изграђује и основна социјална кохезија. Наравно да постоје мишљења која верују да религија има дезинтегративну функцију Wach Joachim, Sociologia religiilor, Editura Polirom, Iaşi, 1997, p. 56.

[19] http://teme.junis.ni.ac.rs/teme1-2010/teme%201-2010-11.pdf — Радован Биговић Православни богословски факултет Београд

[20] Европа из другог угла Европе, Р. Биговић, стр. 188

[21] Протојереј Теодорис Зисис, Професор на Теолошком факултету, Аристотелов универзитет у Солуну

Хришћанска вера доприноси остваривању безбедносног статуса