Како се замонашио Свети Сава

Најстарије српско „Четворојеванђеље” (Фото: flickr.com)

Београд – Русија је пред крај XII века била једина словенска земља која је имала сопствену црквену организацију и развијен систем богослужења на црквенословенском језику.

Наш Свети Сава, истиче Анатолиј Аркадјевич Турилов, замонашио се захваљујући руским монасима. Свети Сава Српски (Растко Немањић) решио је да постане монах под утицајем руског монаха Светогорца, који је дошао на двор његовог оца. Место његовог првобитног пострига је руски манастир Свети Пантелејмон, на Светој Гори. Сам карактер веза – ширење у српској традицији руских дела и превода и спомена светих – потпуно је разумљив. Русија је пред крај XII века била једина словенска земља која је имала сопствену црквену организацију и развијен систем богослужења на црквенословенском језику. Корпус текстова (како оригиналних, тако и преводних), који су у том периоду прешли из старе руске књижевности у српску, није сувише велики, али је прилично разноврстан. То су житија првих руских светих, дела митрополита Илариона (средина XI века) и Кирила, епископа туровског (друга половина XII века), неколико анонимних поука из XII века у којима се осуђује социјална неправда и међусобни ратови.

У једном тренутку, српско-руске везе се прекидају. Питамо Турилова зашто се то догодило?

„Од шездесетих година XIII века – немамо никаквих података о контактима Срба и Руса, на Светој Гори. Узрок прекида веза биле су у првом реду последице монголско-татарске најезде и владавина Орде у Русији. Тек после више од столећа, тешко да је то било пре седамдесетих година XIV века, те везе се обнављају и руски монаси се у осетном броју поново враћају на Свету гору. Најизразитија фигура у српско-руским везама, у XV веку, био је писац јеромонах Пахомије, по надимку Логотет или Србин, који је са Свете горе допутовао у Русију и у њој живео најмање четрдесет пет година (најкасније 1438. године – најраније 1484). О српском и светогорском периоду његовог живота ништа се не зна. А у Русији је његово стваралаштво означило читаву епоху. Написао је житија руских светих, више него сви његови руски савременици заједно. Сложен, чак китњаст књижевни стил – „плетенија словес” – својствен Пахомијевим делима, служио је као образац руским књижевницима бар још пола века“, наглашава Турилов.

Нова етапа српско-руских веза почиње крајем XV века, када светогорски монаси српског порекла (најпре из Пантелејмоновог манастира, а затим и из Хиландара) почињу да долазе у Москву по новчану помоћ од великог кнеза и митрополита. Током XVI века њима се придружују монаси из других српских манастира (на пример, Милешеве, Папараће), у XVII веку долазе изасланства и од српских архијереја. На културном плану период до средине XVI века може се окарактерисати као редак период узајамне размене, при томе круг српских споменика који су тада постали познати у Московској Русији изгледа, вероватно, изразитије и импресивније, него репертоар источнословенских споменика доспелих на Свету Гору и у Србију.

Док из Русије, у светогорске и српске манастире, одлазе, пре свега, преписи старих текстова (углавном преводних), којима се од краја прве четвртине XVI века придружују преводи Максима Грка, са Свете Горе у Москву се доносе углавном пространа житија настала у периоду од XIII до XV века везана за српску историју (Теодосијево Житије Светог Саве, Житије Стефана Дечанског од Григорија Цамблака и његова Повест о преносу моштију Параскеве-Петке у Видин и Србију, Житије деспота Стефана Лазаревића).

Анатолиј Аркадјевич Турилов један је од водећих руских и светских археографа старих словенских ћириличних рукописа. Питамо га какво место и значај имају српски рукописи?

„Огроман. То не говорим да бих дао комплимент српском читаоцу. Тај значај током векова одређује скуп читавог низа чинилаца. Први се састоји у отворености српске рукописне традиције за дела и преводе настале у другим словенским земљама. У том погледу, она је блиска руској, док је бугарска далеко затворенија и усредсређенија на саму себе. Други чинилац је њен приметни конзервативизам (у позитивном смислу те речи): после смењивања црквених типика у XIV веку и појаве нових превода са грчког, у Србији (за разлику од Бугарске) није дошло до масовног искључивања из круга штива старијих дела, како оригиналних, тако и преводних. Тако се у српским рукописима из XVII века могу срести текстови из XI, који нису пронађени у старијим преписима. И, најзад, велики је број српских рукописа (посебно небогослужбених) из друге половине XIII и XIV века, времена када је, на пример, руска традиција осетно оскудна због неповољних услова монголско-татарског јарма. Зато су српски рукописи често незамењив извор за проучавање не само српске оригиналне књижевности, него и најстарије књижевне традиције Ћирила и Методија из IX и X века (посебно најстарије словенске химнографије), и бугарске књижевности од XI до XIV“, наглашава Турилов.

У читавом низу случајева, каже наш саговорник, српски кодекси садрже и преписе руских дела и превода који су старији од источнословенских, премда за њима у текстолошком погледу могу заостајати.

Како се замонашио Свети Сава