Школохауст у Монтенегру

Владимир Димитријевић

Историја за понављаче

Када су представници просвећене Европе са седиштем у Бечу окупирали србску Црну Гору 1916. године, међу првим подухватима које су предузели било је рушење Његошеве капеле на Ловћену. Један од кључних актера овог догађаја, командант протоусташке „Вражје дивизије“, која је починила невиђена злодела у Мачви (у њој је војниковао каплар Јосип Броз, с чијом ће подршком црногорски титоисти, шездесетак година касније, опет срушити капелу на Ловћену), Стјепан Саркотић, од Хабзбурга је добио племићку титулу „фон Ловћен“.

Те исте 1916. Године окупатор је, поред рушења капеле, наредио да се у црногорске школе уместо ћирилице уведе латиница, а да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Четрнаест учитеља из Бјелопавлића одбили су да изврше наредбу окупатора, образлажући то овако: “Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестисти команду да овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност“. После довомесечне истраге, војни суд миле нам ЕУропе већину ових учитеља послао је у концлогор Болдогасон, а касније у Нежидер, где су остали до краја рата.

Наследник Бјелопавлићких учитеља

Аутор књиге „Ноћ дугих маказа (Потискивање српског идентитета у црногорским уџбеницима за језик и књижевност“) Веселин Матовић радио је од 15. септембра 1977. до 15. септембра 2004. године као средњошколски професор српског језика и књижевности у Никшићу, да би у знак протеста због преименовања свог предмета (из србског језика у „матерњи“), скупа са још 25 колега, напустио посао.

Члан Удружења књижевника Црне Горе, уредник часописа „Слово“, аутор романа „Кукавичје јаје“ и „Слијепи путници“, књиге есеја „Ковачи лажног језика“, добитник књижевне награде „Владимир Мијушковић“, ипак није смештен у концлогор. За сада. Али времена се убрзавају, а Србима у Црној Гори све је теже да буду то што јесу, у доба кад режим настоји да својом натоугодном политиком у свим областима, од војске до просвете, оствари „црвенохрватске“ завете Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије.

Следећи светли пример из Бјелопавлића, Веселин Матовић је кренуо у подробну анализу обрачуна са србским културним идентитетом у школском систему Монтенегра. О његовој књизи похвале су изрекли језикозналци попут проф. др Јелице Стојановић („Овакву књигу могао је написати само неко ко је одан и одговоран својој професији, ко професију дубоко и добро познаје, ко се према свом позиву односи са поштењем, часно и честито, ко не умије нити жели да лаже своје ученике, своју дјецу, већ жели да им приближи и отвори просторе истине“), проф. др Милоша Ковачевића („Све засновано на егзактним критеријумима, и на документима. /…/ Све документовано да документованије не може бити. Све критеријално образложено да критеријалније не може бити“), проф. др Петра Милосављевића („Расправа Веселина Матовића /…/ показује да у Црној Гори има људи који о овако важним проблемима умеју да пишу на научном нивоу, политички одговорно и литерарно узбудљиво“).

Песник Будимир Дубак (а прави песници су мера и провера језика) о Матовићевом подухвату вели: “Имао је за циљ да на дјелу прикаже ’удружени подухват’ прогона српске књижевности и језика из образовног система. И заиста је прецизно открио размјере тог ’просвјетног антисрпства’ у Црној Гори“.

Искушење приказивача

Због озбиљности теме и начина на који је изложена у „Ноћи дугих маказа“, трудићемо се да књигу прелистамо што сталоженије и подробније, без журбе кројача вербалних „панталоница глупога Августа“, у какве су се шнајдере преметнули дукљаноидни лингвисти и књижевни историчари. Ако је могао Матовић, коме утроба мора да кључа од муке кад види како се касапи истина о језику којим говори (и због кога је, бранећи му име, без посла остао), да пише сине ира ет студио, можемо и ми да будемо стрпљиви читаоци.

Најтеже је приказати књиге које би човек радо сам потписао и које темељним увидом у проблем просто изазивају да их непрестано цитираш. Таква је и „Ноћ дугих маказа“. Она је привлачна и зато што има битијно смисаоно језгро које обасјава сваку појединачну анализу појаве каква је дукљаноидна србофобија, преточена у државну политику савременог Монтенегра. Јер, да би се од Србске Спарте направила НАТО Дукља, мора се уложити много напора у процес претварања вашарске кловнијаде (претече: Војислав Никчевић, Јеврем Брковић & компанија) у „науку“.

Рођење монтегринства из духа брозоморе

Свега што данас бива у црногорским школама ни у сну не би могло бити да није било кумровачког понављача првог разреда основне школе, касније бравара, па ликвидатора у служби НКВД, деификованог у „највећег сина наших народа и народности“. Он је творац данашње црногорске нације као (анти)заједнице самопорицања, засноване на бекству од Његоша и „Горског вијенца“.

Њему су протомонтенегрини, чији су преци живели и умирали за Србство, служили као одане пудлице, именујући Подгорицу његовим именом и рушећи капелу на Ловћену да би подигли фараонски споменик маршаловог сународника. То слугерањство, звано брозомора, које је потирало све што је важно за самопознање народа у Црној Гори, почев од Светосавске Цркве, довело је до дегенерације извесног броја потомака Светог Петра Цетињског и његовог синовца, дајући им нови виртуелни идентитет. Матија Бећковић, избачен из свих лектира у Црној Гори, етногенезу савремених дукљаноида објаснио је песнички прецизно: “Да нас нема, нико не би знао/ да постоје горди конобари“. Пуни себе, а поразно празни, феномени лишени онтологије, „горди конобари“ су спремни да хитају ка ЕУтопији безглаво бежећи од свог историјског памћења.

Као што су квазинаучници у НДХ доказивали да Хрвати нису „нижа словенска раса“ него потомци надљуди званих Готи, тако су дукљаноиди кренули путем Јеврема Брковића, који је, боравећи у Туђмановом Загребу деведесетих година прошлог века и штампајући књиге уз помоћ Министарства обране Републике Хрватске, тврдио да су Црногорци били римокатолици док их „геноцидни Сава Немањић није поправославио“.

Из тог духа родили су се црногорски језик и црногорска књижевност, и ушли у савремене уџбенике штампане у Подгорици. Корен монтенегринског језикословства и науке о књижевности настао је, дакле, у доба у коме се, опет по Бећковићу, реч „УДБА“ писала великим словима, а реч „Бог“ малим почетним словом. Или, како би рекао Веселин Матовић: “Осим што на првим страницама читанки нема Титове слике, све друго је у суштини остало исто“.

Дукљански апсурдистан, два примера

У свету иза огледала, какав је данашња званична Црна Гора, свакодневно, као у супермаркету, добијамо испоруку новооткривених „чињеница“. Ево их у уџбеницима иза огледалске књижевности и иза огледалског језика. Рецимо: “Значајни писани споменик с краја 12. вијека је ћирилски споменик Мирослављево јеванђеље, преписиван у Котору од 1186. до 1190. Представља гранични споменик самосталног развоја зетске књижевности. (…) Главни писар писао је зетским правописом и звао се Варсамелеон, а његов помоћник писар Григорије је писао рашким правописом.

Варсамелеон је био на челу Немањине дворске канцеларије у Котору“. То би био факт историје изаогледалског језика. А ово му је савременост: „С аспекта језика као система, босански, црногорски, хрватски и српски чине један језик – штокавски, а с аспекта језика као стандарда – то су четири засебна језика који се употребљавају у четирма државама“. То јест, по изаогледалском велеумљу: „Црногорски језик службени је језик свих црногорских грађана без обзира на њихову вјерску или националну припадност“.

За монтенегринске лингвисте је, наравно, небитна чињеница да није постојао Варсамелеон, челник Немањине дворске канцеларије у Котору (реч „варсамелеон“, нађена на крају рукописа Мирослављевог јеванђеља – а које је иначе преписивано у Бијелом Пољу, а не у Котору – значи врсту мирисног уља коришћеног при илуминацији рукописа). С обзиром да иза њих стоји државна сила и принуда, они немају потребу ни да објасне шта значи то да је језик као систем исти, а као стандард различит, па може да га именује ко како хоће.

Зато је ту Веселин Матовић, који на делу хвата „горде конобаре“ овог лингвистичко-литерарног бурдеља, маскираног у хотел са пет звездица. Аутор „Ноћи дугих маказа“ је прави мајстор постављања логичних питања: “Зашто у Котору није могла настати нека српска књига? Значи ли то да ни данас у Котору не може бити написана или штампана нека српска књига? Ако бисмо прихватили правило да књиге припадају књижевностима народа на чијим просторима су написане, онда би и ’Горски вијенац’ припадао аустријској, ’Лажни цар Шћепан Мали’ италијанској, ’Луча микрокозма’ и ’Огледало српско’ српској, а ’Историја’ владике Данила руској књижевности“.

Што се језичке синхроније тиче, и ту је Матовић логичан и прецизан: “Формулација ’Језик као систем представља скуп свих појава које се у датом језику јављају’ ништа не казује. То је скоро бесмислена формулација. Језик као систем је једино оно што и може бити – скуп језичких знакова и правила по којима се ти знаци употребљавају. Сваки посебан језички систем (с посебним језичким знацима, лексиком итд., и правилима за њихову употребу – граматиком) јесте језик са својим именом, и то име је добио према народу у коме је настао“.

То јест, како доказује Матовић: „Лингвистичку основу, ако већ употребљавамо ту сумњиву формулацију, има само српски језик. Црногорски има само политичку основу, и већину у Скупштини, али нема ништа што би га чинило посебним језиком: ни историју, ни гласовни, ни морфолошки, ни синтаксички, ни акценатски систем, друкчији од српског. Не постоји посебан систем језичких знакова и правила њихове употребе, који се зове црногорски језик. Једноставније речено: српски језик је лингвистичка, црногорски – само политичка чињеница – име без садржаја. Оно што је наводно стандардизовано под тим именом, то је супстандард српског језика под другим именом и ништа више“.

Језик и књижевност праве Црне Горе

У свету с ове стране огледала (србског, рекао би Његош), зна се – све што је писано у Црној Гори, осим ретких изузетака, писано је србским језиком. Удовица Ђурђа Црнојевића каже да је покојников тестамент „био и јесте написан на споменутом српском језику, властитом руком, од самог покојног господина Ђурђа Црнојевића“.

Божидар Вуковић, први наш штампар, рођен у Подгорици 1520. године вели: „Зажељех и наша српска слова (…) такође у типарима саставити“. Јеролим Загуровић из Котора у свом поговору „Псалтиру“ (пред крај 16. века) сведочи да се то дело на грчком зове „псалтир“, а на српском, његовом, језику –„Певац“. Владика Сава Петровић Дубровачкој републици изражава задовољство да су и Дубровчани од „нашега српскога језика“. Језик Светог Петра Цетињског – „црногорски“ по дукљаноидним луменима – сасвим је сродан оновременом језику учених Срба са територије данашње Војводине. Да и не говоримо о Његошу, који наглашава: “Српски пишем и зборим,/ сваком громко говорим:/ народност ми србинска,/ ум и душа славјанска“.

Такав је језик којим су писали Марко Миљанов и Стјепан Митров Љубиша, као и језик писца химне „Онамо, намо“ краља Николе Петровића. И Михаило Лалић, Душан Костић, Радован Зоговић, Милован Ђилас, иако „југословенски левог“ идеолошког предзнака, писали су србским језиком. О Бориславу Пекићу и Данилу Кишу, којима монтенегрини покушавају да се ките, да и не говоримо.

Ипак, тоталитарна моћ не признаје стварност. И креће са њом у обрачун, избацујући или мистификујући све оно што је вредно у заједничкој баштини.

Сеча кнезова

Пре но што почне да пише о франкенштајновским методама писања нових читанки у Црној Гори, Веселин Матовић говори о значају феномена најнеопходније школске књиге за конституисање основних вредности друштва: “Читанка није, и не смије бити, произвољан ’ход кроз књижевне епохе’, нити простор за наметање било чијих политичких, идеолошких, па ни естетских, опредјељења, него је она најстрожа (и најутицајнија) антологија, у којој се, на основу општеприхваћених и историјски провјерених вриједносних (…) критеријума, младим људима презентује и чини што ближим и разумљивијим, оно што је највредније како из општечовјечанског тако и из националног књижевног, тј. културног насљеђа, а на основу чега они слободно изграђују властите (најчешће трајне) вриједносне ставове“.

Основна ђачка књига не сме бити (у)читанка, којом се младима учитавају лажне вредности идеологије: она је место слободног сусрета са правим вредностима.

Довољно је видети шта је све избачено из читанки у Црној Гори, па схватити ко је и због чега све то радио, и какве ће бити последице идеолошког „сенилног варварства“ (Жан Бодријар). Ево списка који Матовић наводи: „Свеукупно:

од 2004 до данас, из наставних програма за основну и средње школе, у потпуности су избачени сљедећи знаменити српски писци:

Св.Сава, Теодосије, Стефан Лазаревић, Константин Филозоф, Гаврил Стеф. Венцловић, Захарије Орфелин, Милован Видаковић, Лукијан Мушицки, Ј.Ј.Змај, краљ Никола Први Петровић, Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Љубомир Ненадовић, Богдан Поповић, Јован Скерлић, Милутин Бојић, Душан Васиљев, Станислав Винавер, Оскар Давичо, Александар Вучо, Скендер Куленовић, Миодраг Павловић, Антоније Исаковић, Александар Тишма, Драгослав Михаиловић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Милорад Павић, Бранко В. Радичевић, Бранимир Шћепановић, Добрица Ерић, Жарко Команин, Горан Петровић, Ранко Јововић. Из читанки – још и Бранко Миљковић (…)“ То су посечени кнезови; а оно мало Срба што је у читанкама остало, како би рекла народна песма, „све рањено и искрвављено“: Његош, Стјепан Митров Љубиша, Михаило Лалић, Миодраг Булатовић су стражарно спроведени у „црногорску књижевност“, Иво Андрић, Меша Селимовић, Борислав Пекић и Данило Киш одведени су у „јужнословенску“, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Симо Матавуљ, Лаза Лазаревић, Дучић, Ракић, Бора Станковић, Црњански и други окљаштрени у складу са њу ејџом дукљанских етностандарда.

Александар Чогурић, аутор нових читанки, устврдио је да је „сечу кнезова“ обавио у складу с чињеницом да у уџбеницима суседне Србије нема црногорских писаца, и да србски писци који су у читанкама Монтенегра остали имају дела трајне вредности. При томе, како рече Матовић, Чогурић није успео да објасни „како је измјерио да је дјело Бранка Бањевића вредније од дјела Матије Бећковића, или дјело Сретена Асановића од дјела Мира Вуксановића, или Марка Каваје од Жарка Команина“.

А, уствари, Матовић зна о чему је реч: „Заиста, чудан неки сој људи: на једној страни запели, силом на срамоту, за ’црногорску књижевност’, претурили су сваки књижевни буџак од Котора до Венеције и Хага, не би ли ишчепркали било какав њен трзољак, а на другој – ни да се осврну на четири од пет најважнијих књига написаних у Црној Гори: ’Лучу микрокозма’, ’Шћепана Малог’, ’Балканску царицу’ и ’Примјере чојства и јунаштва’“.

Мржња према имену

Почујте тврдњу у монтенгеринском уџбенику за први разред средњих школа: “Само четири словенска народа имају инкунабуле на своме језику, односно на старословенскоме језику сопствене редакције. Поред Чеха, Хрвата и Украјинаца, то су и Црногорци“. Нигде Срба и њихових рукописних књига, тзв. „србуља“.

Или, рецимо, видите да се у читанкама за први разред опште гимназије у Црној Гори (ауторке Божена Јелушић и Татјана Бечановић) наводи шта је чије из народне књижевности: по Божени & Татјани, Француска има Песму о Роланду, Шпанија Песму о Сиду, Исланд има Еде, а Срби – ништа. Наиме, епски циклуси о Косовском боју и Марку Краљевићу приписани су у њиховој читанци Јужним Словенима (Хрватима или Бошњацима, питање је сад).

Ту је и тврдња да Вук Караџић 1847. године Нови завет није превео на србски језик, него на наш језик. Или, што је, по Матовићу, кључни постулат монтенегринства, „алфа црногорства као антисрпства“: „Његош је под појмом Српство подразумевао припадност Црногораца православној вјероисповијести!“

Треба поменути још једну „стратегију завођења“ (уличарску, али ипак дејствену). Матовић уочава да се у новим уџбеницима само писци са простора уже Србије означавају као србски, док се они из Босне и Херцеговине и Војводине лишавају права да буду Срби. За Јована Дучића, Алексу Шантића, Перу Зупца, Милоша Црњанског, Мирослава Антића пише само да су песници или писци, док за Добришу Цесарића јасно стоји да је „хрватски пјесник“, а за Блажа Шћепановића да је „црногорски пјесник“.

Измишљени дисконтинуитети

Помрачење свести новокомпонованих стручњака, који немају довољно чињеничних доказа за свој сомнабулни начин представљања историје литературе, води их и ка тврдњи да у „јужнословенским књижевностима“, каква је и црногорска, постоје велики дисконтинуитети. Матовић нас, међутим, подсећа да србска књижевност од Светог Саве до данас нема никаквих дисконтинуитета, нити је икада „књижила као своје оно што је писано на туђем језику“. То каже и Јован Деретић: „Прекиди и застоји нису доводили до разбијања, разједињавања, растакања књижевности на засебне, регионалне литературе, већ се увек чувала свест о јединственој српској књижевности“.

Као доказ дисконтиутета „своје“ литерарне повеснице, монтенегрински тумачи тврде да у Црној Гори није било писаца епохе реализма. То кажу само зато што су из лектире протерали „Примјере чојства и јунаштва“ Марка Миљанова, као и мемоаре краља Николе, Сима Поповића, Гавра Вуковића, Кирила Цвјетковића, део прозног стваралаштва Симе Матавуља итд. Протерано је васитину било реалистичко. Али о њему се не сме писати, јер је пуно „србовања“

Хохштаплер уместо војводе

Да, читаоче, већ си више пута приметио констатацију тужног факта: за Марка Миљанова није било места у савременој црногорској лектири, али је зато са италијанског и француског преведено нешто текста („Турска писма“) извесног „алазона“, „светског путника“ и варалице Стјепана Зановића, који је смештен у епоху „просветитељства“ као и Свети Петар Цетињски.

Веселин Матовић примећује: „Стјепан Зановић, дакле, јесте просвјетитељ и писац, а Марко Миљанов и краљ Никола нијесу ни писци ни реалисти, а ни просвјетитељи, разумије се. (И када је то било ко у Црној Гори, све донедавно, прочитао било који текст овога списатеља да би га могао просвијетити?) Тачније симболике и потпунијег одраза етичке профилације данашње Црне Горе тешко се могло пронаћи. Нешто овакво, држим, ни сам Зановић, у тренуцима највеће концентрације цинизма, не би смислио. (Зановић се представљао и као војвода, и као деспот српски, и као цар руски, али не вјерујем да би се усудио да, као писац и просвјетитељ, стане у исти ред са Св. Петром Цетињским)“.

Наравно, према Матовићу, чојство и јунаштво Марка Миљанова нису никаква попудбина за данашњу ЕУропу, па је Зановић, варалица и потукач, који је завршио на робији у Холандији, прави архетип за обликовање ЕУ-НАТОгораца новог доба. Зато у читанкама нема Марка, али има Стјепана.

Мушкетање Његоша

Његош је већ деценијама сметња свима који желе да распамете Црну Гору и лише је идентитетског основа у Косовском завету. Не само писац „Луче“, „Вијенца“ и „Лажног цара“ него и творац коротне капе црногорске (материјалног симбола косовског опредељења), Његош је за време Броза понижаван на Ловћену и сецкан у Прокрустовој посетљи братства и јединства, да би у данашњој, више Црној, а мање Гори, био „мушкетан“ из свих оружја и оруђа дукљанизма.

Некада је Његош био у читанкама за други и четврти разред средњих школа, а сад га ево само у другом разреду, и добио је мање простора него Шекспир (који се изучава у првом, другом и четвртом разреду) или Мирослав Крлежа, коме је у трећем разреду много пространије него владики Раду. Нови Његош, по први пут међу монтенегринима, сведен је на лирске одломке – од сна Вука Мандушића о снахи Милоњића бана, преко Драшка у Млецима, до монолога о Бадњој вечери игумана Стефана. (Тако је у Монтенегру рађено и са другим писцима, попут Симе Матавуља: нема антиунијатског „Пилипенде“, има само смешног „Бакоње фра Брне“).

„Дењегошизацији“ црногорског образовања претходи уклањање косовског, покосовског и устаничког епоса са хоризонта ученика, то јест управо онога од чега Његош креће и без чега се не може разумети. Цар Лазар, Милош Обилић и Карађорђе, отац Србије, чијем праху је „Вијенац“ посвећен, не смеју се ни поменути, па се ђацима као припрема за рад на „Вијенцу“ препоручује читање Макијавелијевог „Владаоца“ (то би могли да читају на часовима устава и права грађана, ако би професори социологије имали храбрости да анализирају технике владања актуелних властодржаца у Подгорици).

Муниција за мушкетање

Веселин Матовић каже: „Њихов модел читања Његоша заснивао се на политикантско-идеолошкој измишљотини да је Његош под појмом Српства подразумијевао у ствари припадност православној вјероисповијести, а не етничку, језичку и културну припадност, чиме је он, наводно, као лош политичар и још гори познавалац историје свог народа, неспретно манипулисао, а да је Црногорство, иако се он у то није најбоље разумијевао, његов прави национални и историјски идентитет. Отуда ни његов језик није српски ни вуковски, него чисто црногорски и његошевски језик, који треба да послужи као основица тзв. црногорског књижевнојезичког стандарда, битно различитог од српског.

Његова етногенетска концепција Црне Горе као покосовског збјега преосталих српских витезова проглашена је као крајње незналачка конструкција и митоманија, ’фатална идеологема’, коју су му препорученим писмом послали неки опасни српски идеолози с краја 20. Вијека (…)“ Из оваквих ставова „гордих конобара“ маскираних у тумаче литературе произилази да је „Горски вијенац“ само игра имагинације, у којој нема ни историје, ни историософије, ни етике (а камоли теологије), сасвим у складу са запажањем Булгаковљевог Воланда о Совјетском Савезу: „Каква је ово земља – шта год потражиш, ничег нема“.

Владика Николај, Иво Андрић и Исидора Секулић о Његошу су само „фантазирали“, све док монтенегрински тумачи нису стигли да их порекну, а владику Рада претумаче. „Погрешно схватање Његоша“ водило је, веле НАТОгорски идеолози (и то само Србе!) у злочине у ратовима деведесетих година прошлог века. (Други народи су, иронише аутор „Ноћи дугих маказа“, читали Шекспира и Гетеа, и зато су били тако ЕУропски фини на ратиштима.)

Његош је, како каже Матовић, „паралисан, феминизиран и склеротизиран“, само да би га његови потомци омрзнули и да би постао „најнечитанији писац код школске омладине“. Врхунац ругања генијалном писцу је издање, остварено 2011. године, с покровитељством Министарства просвете, „Горског вијенца“ на „чиргилици“, новоцрногорској латиници иза које, као теоретичари, стоје лумени какав је Аднан Чиргић (по имену и житије, рекли би Руси). „Бркљачење по књижевним дјелима“ (В. Матовић) довело је до кривотворења Његошевог србског претвореног у „савремени црногорски“.

Раскољавање Краља Николе

Краљ Никола не само да је један од најважнијих владара наше новије историје него је и један од најзначајнијих србских писаца са територије Црне Горе. Веселин Матовић указује на његова дела, поготову на „Балканску царицу“, као на литературу које се не би постиделе ни књижевности већих народа него што је овај. Ипак, дело Николе Петровића Његоша одсутно је из црногорске лектире, а Матовић сведочи и због чега: „Писано, до посљедњег ретка, са јасном свијешћу о припадности (по заједничком извору,традицији и имену ) српској књижевности, оно се испоставило као најјачи доказ идеолошко-политичке неутемељености те и такве Црне Горе, која се тако нашла у парадоксалној ситуацији да је, својим књижевним дјелом, пориче управо онај кога она истиче као симбол свог постојања“.

Питање краља Николе и његове судбине, која се на свој начин рефлектује и на судбину данашње Црне Горе, наравно да је историографски релевантно, и да га не треба заобилазити. Јасно је да је у односима Србијанаца и Црногораца проблема било због династичког сукоба Карађорђевићи–Петровићи. Међутим, важно је указати на оно што и дукљаноиди знају, и због чега не желе да се краљ Никола појави у лектири. Иако увређен начином на који је изгубио престо, господар Црне Горе надметао се са Карађорђевићима у србовању, тврдећи да они никад нису били тако добри Срби какав је он. „Црногорствујушчи“ истичу краља Николу као симбол сопствене државности да би сакрили његова дела, надахнута духом свесрбског јединства и борбе за слободу.

Моме у историју, не може у лектиру

У уџбенику историје за 9. разред основне школе (аутори су Славко Бурзановић и Јасмина Ђорђевић, а издавач Завод за уџбенике и наставна средства у Подгорици, 2009) пише да су 1918. године „српске власти онемогућиле да црногорске институције (Народна скупштина, владар, влада) одлучују о судбини свога народа и државе“ и да је Србија окупирала Црну Гору.Ту је и „терор“ против учесника устанка Николиних приврженика (Божићна буна 1919), при чему се, наравно, не помиње да је буну организовала Италија ради притиска на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, као што се не помиње ни чињеница да је један од организатора устанка Јован Пламенац касније писао краљу Александру и тражио југословенско држављанство, које је и добио.

Осећао се, наравно, и он – као Србин. У уџбеницима новоцрногорске историје, склоне ламентирању над судбином последњег краља из династије Петровића, србофобије има на претек. Али ниједно књижевно дело Николино, па чак ни мемоарске природе, не сме се предочити младима. Из њега би видели да он јесте био у сукобу са владарском кућом Србије (касније и Краљевине СХС), али не и са својим србским идентитетом.

О црногорском језику, чуду невиђеном

У доба пред распад Југославије све је ово била спрдња из „Топ листе надреалиста“ (епизода са нових шест језика – србским, хрватским, босанским, херцеговачким, црнским и горским и данас се може наћи на јутјубу). Што је некад било виц, сада је стварност. Довољно је било монтенегринским пашама и субашама да из Украјине увезу др Људмилу Васиљеву, из Загреба умировљеног др Јосипа Силића и из Новог Сада филозофа (не филолога) Милоша Перовића, па да „буде што бити не може“, не у херојском смислу, као код Његоша, него у области лингвистике и основне логике. Како каже проф. др Милош Ковачевић: „(…)

Само у црногорском језику гласови у недистинктивној (неразликовној) функцији могу од владе и таквих експерата добити статус ’фонема’, само у Црној Гори назив језика као предмета може бити карикатурално четворимен: ’црногорски-српски-босански-хрватски језик и књижевност’, а да се не зна је ли у називу употријебљена цртица или црта, шта назив уопште значи, и посебно шта значи сингуларни облик ’књижевност’ у овако сроченом називу предмета. Све то показује да такав назив, вели Матовић, није ни ’сложеница,ни полусложеница, него смицалица’.

А под ’смицалице’ се бесумње може подвести и уникатно правописно црногорско правило да се именица ’Србин’ може писати на два начина: и малим и великим словом, малим кад значи православац, великим кад значи националну припадност, али нпр. ’Рус’ или ’Црногорац’ не може тако, него једино великим словом. И све то са циљем да се и правописно потврди искључиво ’монтенегринско’ читање Његоша, који је, по тим ингениозним политикантским тумачењима, именицу Србин употребљавао у својим дјелима у значењу вјерске а не националне припадности својих јунака са тла Црне Горе.“

Ниво знања и озбиљности новоцрногорских лингвистичких лумена види се из уџбеника за први разред средњих школа (потписују Чиргић и Шушањ ): „Неки стручњаци сматрају да су најстарији споменици на црногорскоме тлу писани глагољицом, неки ћирилицом, а има их који сматрају да је латиница најстарије црногорско писмо. Но, како ти споменици нијесу сачувани, данас се не може са сигурношћу утврдити на којем је писму настајала црногорска писменост“. А може, и те како! Веселин Матовић је то утврдио: „Слиједећи елементарну логику (…) црногорска писменост је само она писменост која је настала на црногорском језику и у црногорској држави, и она је могла почети тек 9. јула 2009. године, даном усвојења (од стране Министарства просвјете) правописа црногорског језика, односно почетком септембра 2010, с појавом Граматике и Правописа црногорског језика. Оно што је настало на грчком, латинском, српскословенском и српском језику, макар настало на територији данашње Црне Горе, не може се ни по ком основу сматрати црногорском, него само грчком, латинском, српскословенском или српском писменошћу“.

Лажов, лажовчина, монтенегрински лингвиста

Црногорствујушчи квазлингвисти, осокољени скупштинском већином користољубаца (лакши случај сенилног варварства) или кривомозгића (тежи случај сенилног варварства), устврдили су да је, пре Аделунга и Вука Караџића, извесни протомонтенгрин, католички жупник из Рисна, смислио начело „Пиши као што говориш!“ Због тога је реформа Вука Караџића у Црној Гори прихваћена без већих проблема јер је Вук узео „црногорски народни језик за основу књижевног језика“, при чему Вукова „крађа“ уопште није утицала на развој самосвојног црногорског језика.

Како сведочи Матовић, прихватање Караџићеве реформе постало је језичка политика кнежевог Цетиња: „Умјесто локалних говора с неуједначеним бројем падежа, двоакценатским системом итд., књаз Никола 1863. у црногорске школе уводи Вуков књижевни језик, заснован на источнохерцеговачком дијалекту, дакле – језик са седам падежа, четвороакценатским системом и новим, фонетским правописом“. Тобожњи „сјеверозапдни црногорски говори“, којима се монтенегрински лумени диче, само су део источнохерцеговачког дијалекта, док су „југоисточни“ и они из „црногорског дела Санџака“ само део зетско-рашког дијалекта српског језика.

Монтенегрини такође уверавају ученике да су својевремено били језички дискриминисани, јер нико из Црне Горе није учествовао у Новосадском књижевном договору Срба и Хрвата половином 20. века, мада су његови потписници Михаило Стевановић, Јован Вуковић, Радослав Бошковић, Душан Костић, Миодраг Лалевић, Михаило Лалић, Видо Латковић свакако били Црногорци, али чврсто уверени да им је језик србски.

У том лудилу има система

Али шта је коначни циљ овог лудила, правог „школокауста“ – уништења школе као смислене установе једне заједнице која тој заједници узвраћа смислом преко образованих људи, њених дипломаца? У једној од дефиниција, праћених карикатуром лоботомије, које су дате у монтенегринским уџбеницима, извесни Марк Амидон каже да је „језик средство којим се идеје из мог мозга стваљају у твој – без операције“. Према Матовићу, ово ново језикозналство, које је постало званично од 1. септембра школске 2011/2012. године, и јесте својеврсна лоботомија, орвеловски новоговор чији је циљ стварање послушних грађана дукљанског Апсурдистана.

Поремећај језичке норме у образовном систему води у хаос читаву једну културу. Матовић је јасан: „Идеолошко наметање језичког супстандарда, тј. језика супкултуре (језика без изграђених функционалних стилова,чија се комуникацијска функција своди на усмено споразумијевање), као наставног језика у школама, неминовно води деградацији образовања, тј. системском спутавању културног, па и менталног, развоја младих генерација, њиховог интелектуалног умртвљивања и тривијализације, што ће их, разумије се, чинити све подложнијим манипулацији и контроли протагониста владајуће идеологије.

Долази, дакле, вријеме када ћемо се питати како дјецу да сачувамо од лошег утицаја школе, а на само улице и масовних медија!“ Јер, ако деца на часовима граматике буду учила да именица „бол“ може бити и женског (ако је душевни) и мушког (ако је физички) рода, и ако буду учила да може бити и „тај ауто“ и „то ауто“, с каквом збрком у глави ће час окончавати? Хоће ли деца у школама учити пијачни и кафански, „монтенигерски“ квазијезик или књижевни језик на коме су настала највећа дела србске литературе?

„Ноћ дугих маказа“ даје јасне одговоре на орвеловски експеримент у земљи у којој почива владика Раде. Одговори јесу тешки, али не изазивају очај, него жељу за борбом да се очува идентитет

Путеви излаза

Матовић не даје само дијагнозе: он подсећа и на конкретне ствари које се могу предузети. Пре свега, ту је заштита србске књижевности и књижевника у Црној Гори, унапређење њихове литерарне и часописне продукције, које у будућности не може бити ако не дође до сложне акције предвођене Србијом и Републиком Србском. Крајње је време да се направе удружења писаца и професора србског језика која превазилазе границе постјугословенских државица, и да се почне са старањем о квалитету књижевне производње на свесрбском културном простору (ту би, свакако, требало укључити и дијаспору). Одговор на изазове и искушења мора бити стваралачки, а на плачљиво-дефетистички; то је, међутим, могуће само ако се снаге удруже.

Књига Веселина Матовића настала је тамо где се у образовном систему дешавају вашарска чуда описана у „Горском вијенцу“ (кад Црногорци причају о италијанским хипнотизерима и циркусантима које су видели у Котору на пијаци).

Милош Ковачевић о њима вели: „Само ’црногорски експерти’ могу од нефонема направити фонеме, од књижевних анонимуса ’књижевне великане’, од нејезика језик, од филологије слушкињу политици, од Мирослављевог јеванђеља историјски документ ’црногорског језика’, од школског система – хаос од школе, од политичких критеријума књижевне критеријуме, од научних истина политичке лажи…“ Све могу ови „горди конобари“ дукљанства, али не могу да спрече да Истина угледа светлост дана – између осталог, и у књигама попут Матовићеве. Као што је један православни свештеник из Румуније рекао свом мучитељу из Секуритатее: „Можете побити све професоре математике, али два плус два ће увек бити четири!“

„Ноћ дугих маказа“ је дело достојног настављача дела белопавлићких учитеља, који су 1916. у окупираној Црној Гори смели да буду то што јесу. То је неопходна књига свим Србима свуда: и као опомена (куда нас воде и шта желе) и као подстрек да се не предајемо, без обзира на тренутно стање ствари. И један човек на бојном пољу је ратник, кажу браћа Руси. Наш Светозар Милетић је то знао када је рекао да је и један једини преостали Србин, док год је жив, и даље народ.

Краће речено: живеће овај народ док му је синова попут Веселина Матовића, заточника језика Светог Саве и Његоша, професора, писца и витеза од Оногошта.

————————————————————————————————–

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Одбор за просвјету и медије, Актив професора српског језика и књижевности, Никшић, Октоих, Никшић 2012.

Школохауст у Монтенегру