Стара прича о приватизацији

(Фото: ekapija.com)

Поводом текста ,,Трилогија о привредном расту: продуктивност”, ,,Политика”, 19. децембра

Када је у другој половини 2001. усвојен Закон о приватизацији, највиши представници власти су тврдили како ће, захваљујући приватизацији, до краја 2002. на наше просторе стићи најмање десет од сто највећих светских компанија које ће да уведу светске принципе пословања,уложе у новокупљена предузећа и повећају број запослених, а и држава ће добити значајна финансијска средства од приватизације. То се није десило и данас постоји скоро општа сагласност да је изабран погрешан модел, те да је приватизација у Србији урађена на катастрофалан начин, па смо кроз приватизацију углавном добили белосветске и домаће контроверзне бизнисмене који су „очерупали” предузећа, а раднике „избацили” на улицу.

Упркос томе, сада се може очекивати нови талас теоријских „аргумената” у корист приватизације јер на ред долази продаја ,,Телекома”, а потом и ЕПС-а, ,,Србијашума”, „Србијавода”…

Тако се председник Центра за либерално-демократске студије недавно (,,Политика”, Трилогија о привредном расту, 19. децембра) заложио за приватизацију и осталих предузећа у државном власништву, попут јавних предузећа, јер би то омогућило повећање ефикасности. Полази се од економског „аксиома” да је приватна својина ефикаснија од државе, те да се приватизацијом предузеће из мање ефикасног пребацује у ефикаснији облик својине.

При томе се превиђа чињеница да данас постоји огромна дисперзија власништва (најкрупнији приватни акционари имају учешће од само неколико процената у великим компанијама), те да је дошло до раздвајања власништва и управљања.

Управљање је (и код приватних и код државних компанија) увек посао професионалних менаџера, али државно власништво обезбеђује стратешку контролу над оним областима (као што су телекомуникације, енергетика, банкарство, водоснабдевање…) чија је важност за државу огромна. У следећој години очекује се продаја ,,Телекома”, па би било занимљиво погледати шта се после тога може очекивати.

Искуства наших суседа (Хрватске, Македоније и Мађарске), који су продали своје доминантне телекомуникационе операторе ,,Дојче телекому”, показује да је нови власник, пре свега, смањио број запослених и повећао цене својих услуга. Узгред, рецимо да је у Немачкој држава највећи акционар доминантног телекомуникационог оператора (и да над њима има стратешку контролу) као и у многим другим западноевропским земљама.

Према подацима компаније Cullen international (којује званично ангажовала Европска комисија за анализу телекомуникационог тржишта земаља југоисточне Европе које нису у ЕУ), цене телекомуникационих услуга су најниже у Србији. Тако су цене мобилне телефоније у Хрватској два пута више него у Србији. Код фиксне телефоније цене локалних импулса су од четири до 10 пута више у региону него у Србији. Подаци из наведене анализе показују да је знатно веће оптерећење запослених у земљама које су продале своје операторе ,,Дојче телекому” него у централи у самој Немачкој.

Тако је оптерећеност у ,,Дојче телекому” у самој Немачкој 289 корисника по запосленом, а у Хрватској 463, у Македонији 800, у Мађарској 806. Из овога произлази да запослени у земљама које су продале своје операторе нису отпуштани зато што су вишак, него да би ,,Дојче телеком” остварио што већи профит. Оптерећеност у ,,Телекому Србија” износи 372 корисника по запосленом, што је слично земљама у којима оператори нису продати странцима (Шведска – 347, Словенија – 356, Француска – 377, Белгија–390).

Због смањења броја запослених и повећаних цена телекомуникационих услуга сигурно је да ће „Дојче телеком” пословати ефикасније, те да ће корист имати ова компанија и Немачка, али није јасно коју корист од тога имају наши суседи и њени грађани који су своје операторе продали„Дојче телекому”. Или, што нам је ближе, сигурно је за централе иностраних банака чије банке-кћери послују у Србији важно што оне послују много ефикасније (тачније остварују много веће профите – које углавном неопорезоване износе из Србије) него њени делови у сопственој земљи, али од тога малу корист има српска привреда и њени грађани који плаћају лихварске камате.

Стара прича о приватизацији