Колике су нам шансе да повратимо суверенитет?

Драган Атанацковић Теодор

Ми Срби из Србије смо свој тек повраћени суверенитет, испослован помоћу два устанка, у којем смо уживали шездесетак година, под династијом Карађорђевић и Пашићевом владом поново изгубили 1918. године и отада га па до данашњег дана, 22.12. 2012. не повратисмо.

А изгледи за повраћај се, како која окупаторска творевина, читај: странка, дође на власт, само смањују.

Најгори начин на који смо губили суверенитет је онај у којем смо учествовали добровољно.

Ту пре свега мислим на стварање Југославије и пут у ЕУ.

Југославија се распала, чак и она коју је правио Милошевић, кога су многи неосновано учитали као борца за суверенитет Србије.

Европска унија која се распада, односно реконструише, званично нас неће ни примити у своје редове, али је зато успела да нам и без уласка у њу, а преко квислиншке ДС, ували све чиме нас може кињити и кад смо ван ње.

Ту пре свега мислим на закон о продаји пољопривредног земљишта странцима и бесцаринском увозу робе из ЕУ, што ступа на снагу већ следеће 2014. године.

Продаја земље странцима и бесцарински улет њихове робе, укључујући и прехрамбене производе ће нам потабанати над главом и претворити нас и дословце у земљу окупаторских службеника, од којих ће једни, политичари, бити бар солидно плаћени, други, бизнисмени који буду служили окупаторима, солидно зарађивати, а рећи, односно огроман број осталих, бити нека врста надничара на некад својој земљи.

Модерни кметови илити раја.

Власт која је наследила квислиншку ДС наставља њена (не)дела.

Ускоро ће легализовати и увоз  геноцидних ГМО производа и тиме широм отворити врата не само политичкој, државној и културолошкој, него и биолошкој пропасти народа Србије.

Колике су нам шансе да у таквим условима, уз народ који је полугладан, начисто збуњен и заведен, интелигенцију која је листом пошла за квислинзима, најпре жутим, а онда „патриотским“, растурену војску… Повратимо суверенитет?

Онолике колике су неком Лото-играчу да добије седмицу.
Значи није да их нема.
Само ако се погоди права комбинација…

До тада остаје, а то и једино вреди,  да се боримо за опстанак: биолошки, културолошки, па, колико је могуће, и политички.

Зато сам и приступио Екопатриотској коалицији – Опстанак, опцији која се не поводи ни лево ни десно, него иде право са пуном свешћу о неумољивој истини наше стварности, свакодневно предузимајући  акцијe усмеренe на очување опстанка са крајњим циљем повраћаја суверенитета.

Тај циљ, ма колико да бих волео, тешко да ће бити остварен за мог овоземаљског трајања.

А колико бих волео да у том закључку нисам у праву, не могу речима да опишем.

Колике су нам шансе да повратимо суверенитет?