Партије као мафије и мафије као партије

Петар Милатовић Острошки

Одмах после Другог светског рата, који је на српским просторима метастазирао у грађански, уместо предратног вишепартијског, Србима је наметнут мафијашки и разбојнички једнопартијски комунистички систем по протоколу програмера хаоса, да би почетком деведесетих година 20 века, такође по протоколу програмера хаоса, тај исти једнопартијски систем створио вишепартијски из својих комунистичких редова, тако да смо добили комунисте и на власти и у опозицији, с лева, с десна и по средини, са само једним циљем – да се у промењеним условима задржи титулар над влашћу и материјалним средствима.

Својевремено, тачније речено 1989. године, на својим предавањима по Аустралији, под заједничким називом „Истине и заблуде у отаџбини“ упозоравао сам јавно да ће „антикомунистички“ Запад тајно свим силама помагати трансформацију комуниста у лажне националисте у корист српске штете како би се преко националних штеточина и политичких дилетаната српски народ претворио у бесловесну масу срећних робова који захвално љубе гробарске лопате у рукама гробара.

Давна упозорења од пре скоро четврт века, на српску жалост и срамоту свих мислећих, остварила су сеу пракси до те мере да то данас и слепац види.

У међувремену ницале су разне патриотске организације као печурке после кише са роком трајање росе до подне.

Појављивало се много спасилаца српског народа, а народу је било све горе и горе од њих.

Усамљени гласови савести систематски су гурани на маргину добро познатом технологијом контролисаног мука.

Кад је тако како јесте, мора се наћи излазна стратегија из наметнутог и привидног безизлаза, али која није под контролом манаипулатора свести и савести.

Прво се треба ослободити догме о светским заверама које, као мантру, најчешће понављају сви они који су се заверили против сопствене памети.
Други корак је у суочавању са сопственим савестима. Наиме, неки данашњи српски политичари ропски верују у Запад, неки месијанском самоувереношћу верују у Исток, а народ не верује ни једнима ни другима из простог разлога што нико од њих не верује у свој народ!

Кад је тако како јесте, треба направити трећи корак, а он подразумева безусловно одбацивање лажног националног помирења које се народу нуди као амнестија злопочиниоца и још једном доубијају већ убијене жртве у грађанском рату и уместо тога инаугурисати кривичну и историјску одговорност ратних злочина у Грађанском рату који се десио на српским просторима у Другом светском рату, јер, да подсетим, ратни злочини никада не застаревају!

Тек када се направи овај трећи корак нећемо имати републиканце који се заклињу у Краља, нити монархисте који се хране републиканизмом, нити вернике који су истинску веру у Тита заменили лажном вером у Бога кога су до јуче помињали најчешће у најсочнијим псовкама.

Да би се ова три прва корака направила потребно је разгрнути све наслаге наметнутих заблуда кроз јавно и тајно деловање скоро свих данашњих партија као филијала разних домаћих и страних мафија.

Хапшење Мишковића је само врх леденог брега. Тек кад се тај ледени брег легалним средствима разнесе у парампарчад моћи ћемо да говоримо о националном и економском препороду српске нације и враћању окупираних српских територија.

Данашњој политичкој мафиократији не пада на памет да разминира ледени брег испод површине мутне воде из простог разлога што би то представљало потписивање властите смртне пресуде.

Зато ће жртвовати само неколико тајкуна који су их финансирали из два разлога: да склоне властите спонзоре као незгодне сведоке и да данашња партијска мафиократија себе сачува за нова прегнућа и посрнућа.

Примера ради, темпирано ухапшени комунистички тајкун Мирослав Мишковић (чије су хапшење очекивали добри познаваоци српских прилика и неприлика после успостављања Дачићевих и Тачијевих граничних прелаза у Србији!), био је финансијер Српске радикалне странке, Демократске странке, Српске напредне странке Социјалистичке партије Србије и многих других партија и партијских мафија.

Зато и не чуди Мишковићева самоуверена порука иза решетака да ће срушити ову владу ако проговори јавно о свему што се дешавало тајно, почев од његовог почетног капитала поклоњеног од стране Милошевићевог режима из „Зајма за препород Србије“ који је био и остао зајам за препород неокомунистичке власти безвлашћа до голотиње моралног и националног бешчашћа, до данашње империје у којој се виде све мафијашке и партијске змије!

Као добар познавалац свих закулисних игара на српској политичкој сцени, на којој се јавно одиграва још једна трагикомедија, усуђујем се да јавно изразим бојазан о отказивању рада Мишковићевог срца иза решетака како би се сачувао највећи део леденог брега испод мутне воде.
Тако је то кад је јавно стављен знак једнакости између партија као мафија, на једној, и мафија као партија, на другој страни!

Партије као мафије и мафије као партије