Империја на врелом песку

(Фото: osborastankovic-beograd.com)

Уједињени Арапски Емирати, центар арапске моћи и симбол глобалне немоћи.

Мада су Емирати од Србије удаљени тачно 3.805 километара, ова земља се многима чини знатно ближе због чињенице да је свет постао глобално село и да из Београда има редовна линија(компанија Флy Дубаи) којом је могуће доћи у земљу нафте и највећих небодера на свету, за само пет и по сати. Таблоидов репортер је имао прилику да види ову земљу „споља и изнутра“ и да сагледа све њене противречности. Наиме, реч је о држави у којој и данас влада шеријатско право и телесно кажњавање, у којој су странци људи нижег реда, где је ислам (као и у другим исламским земљама уосталом), једина истинска вера. Са друге стране, профит од нафте је у Емирате донео и нова божанства, попут немачког аутомобилског гиганта БМW и многих других светских брендова којима се данас локални шеици искрено клањају. Ипак, не треба заборавити да је наврелом песку овог пустињског подручја централне Азије, вековима царовала сиротиња. Зао дух ове мрачне прошлости увек прети својим повратком. Заустављене инвестиције и глобална криза стигли су и на врата ове пребогате нафтне империје. Земље духовног мрака и насиља над друкчије мислећим људима, која је опиинила српску политичку елиту, јер је са шеицима нашла многе заједничке интересе.

Уједињени Арапски Емирати су нафтом богата блискоисточна држава која заузима територију југоисточног дела Арабијског полуострва у југозападној Азији код Персијског залива. Чине је седам емирата: Абу Даби (87 одсто укупне територије), Аџман, Дубаи, Фуџејра, Рас ел Хајма, Шарџа и Ум ал Кајвејн. Граничи се са Оманом, Саудијском Арабијом и Катаром.

Становништво ове земље је веома разнолико. Емирати (локални Арапи) чине само 11 одсто целокупне популације, Арапа из других арапских земаља и Иранаца има 21 одсто, највише, чак 57 одсто становника су држављани земаља јужне Азије, док са простора западне Азије долази 11 одсто становништва.

Главни приходи УАЕ потичу од продаје нафте и природног гаса. Проблем је, међутим, да нафтне резерве скоро искључиво на територији емирата Абу Даби, док остале чланице савеза или располажу занемарљивим количинама црног злата или су њихове резерве већ при крају.

По величини територије други емират, Дубаи, тренутно само 4 одсто свог националног дохотка од годишње 45 милијарди долара, добија од нафте. Уместо већ готово исушених извора нафте, за садашње богатство Дубаија најзаслужнији су трговина и туризам.

Арапи, староседеоци Емирата једини су који имају држављанство УАЕ. Странци ни на који начин не могу да постану држављани ове земље, где бруто друштвени производ по глави становника износи 49.700 долара годишње. Држављана УАЕ је 2009. било 4.798.491.

Због климатских услова, али и историјских искустава и садашњег благостања насталим шикљањем нафте из земље, Арабљани имају потпуно другачији менталитет од Европљана. Они себе првенствено сматрају изабраним народом, јер је из њихових редова поникао Мухамед, кога сматрају Божијим пророком.

По Старом завету, Аврам је имао сина Исака са регуларном женом Саром и од њега су настали Израелци. Са својом ропкињом је имао сина Исмаила, од кога су настали Арабљани. По Курану, међутим, Исмаил је прворођени син, а његова мајка је такође легитимна Аврамова жена, те су Арабљани, тако посматрано, старији и важнији народ од Израелаца.

Већ би и овакво са колена на колено преношено веровање о посебности у очима Бога било довољно да објасни гордост и надменост становника Арабијског полуострва у односу не само на све остале народе, већ и на оне Арапе који не живе на простору где је рођен Мухамед, али разлога има још. Одмах после смрти Мухамеда Арабљани су уједињени под првим калифима изузетно брзо загосподарили простором Блиског истока, али су убрзо, покоривши Северну Африку, прешли и у Шпанију коју су под својом контролом држали седам столећа. На исток се њихово царство простирало до данашње Индије.

Арабљани су у тој пространој империји били владајућа класа и све до пропасти калифата сви остали народи су им били потчињени. Због свега тога, Арабљани и данас са висине посматрају припаднике осталих народа, поготово оне који нису муслимани, а најнижи ранг, још по учењу самог Мухамеда, имају многобошци, као што су, на пример, Индуси који данас чине најбројнију радну снагу у земљама Арабијског полуострва.

Од сироте пустиње до царства капитала

Вековима су Арабљани учени да мало раде и да време не значи ништа. Најважније привредне гране пре откривања нафте биле су трговина, рибарство и гусарство. Неке озбиљне производње, макар и пољопривредних производа, никада није било. Оно што је данас нафта, у старим временима је био тамјан који се добијао на крајњем југоистоку Арабијског полуострва и караванима преносио до Средоземља.

У средњем веку до зла бога сиромашни и заостали данашњи Уједињени емирати преживљавали су захваљујући рибарству и пљачки туђих бродова које су нападали у Хормуском пролазу, који повезује Индијски океан и Персијски залив.

Због тога је Велика Британија 1819. године ставила Емирате под своју контролу, мада им је препустила вођење унутрашње политике. Тек 1971. године Енглези се повлаче са ових простора и УАЕ стичу пуну независност.

Захваљујући енормним приходима од нафте и гаса становници Емирата су брзо научили да могу да живе ништа не радећи. Сваки мушки становник УАЕ пошто напуни 18 година од свог емира добија на поклон извесну своту готовине (мери се у десетинама хиљада долара, а варира од емирата до емирата), кућу и посао.

Скоро сви мушкарци из Емирата раде у државној служби, највише њих у полицији. Остали се баве трговином на међународном нивоу или на неки сличан начин згрћу милионе у суштини ништа не радећи. Све физичке послове у УАЕ обављају страни радници, најчешће они из Индије и Пакистана.

Дубаји, главни град истоименог емирата, други је на свету по брзини развоја. „анас је то град суперлатива, где је све ново, раскошно, скупо.

Највиши хотел на свету Бурж ал Араб, налази се у овом граду који данас броји око 1,4 милиона становника. Тренутно још увек највиша стамбена зграда на свету, такође се налази у том граду. Бурж Калифа, како се зове ова зграда суперлатива, главни је разлог за банкрот емирата Дубаиа 2009. године.

Изградња овог здања је коштала преко 20 милијарди долара, а инвеститор је био емир од Дубаија шеик Мухамед бин Рашид Ал Мактум.

Најјефтинији стан у овој палати високој 828 метара, и то онај двособни, кошта 25 милиона долара! Сви станови су комплетно намештени и опремљени, а за дизајн ентеријера побринуо се Армани.

„Ништа не сме да заклања поглед БМW-у“

Када је схватио да се финансијски префорсирао и да сам никако не може да исфинансира не само ово здање већ и многа друга која су пре светске финансијске кризе почела да ничу по Дубаију, шеик Мухамед се за помоћ обратио владару Уједињених Арапских Емирата, пребогатом Калифом бин Зајед Ал Нахајаном, емиром од Абу Дабија, који је пристао да помогне, али под условом да зграда промени име од Бурж ал Дубаи у Бурж Калифа.

Преко ноћи су имена замењена не само на самој згради, већ и на свим сувенирима који су били припремљени за свечано отварање. Када самодржац Дубаија шеик Мухамед нешто намери, то мора одмах и безусловно да се одради. По потреби се доводи и радна снага из иностранства, као што је био случај са неколико хиљада Индијаца доведених само да би у току једног преподнева озеленили пустињу у околини једног здања. Шеику ништа није скупо.

Емир Абу Дабија је још ексцентричнији. Од архитекте који је требало да изради реплику париског Лувра шеик Калифа је тражио да сазида макету у односу 1:1, односно у истоветној величини у којој ће касније да буде изграђена и сама палата.

Пошто је архитекта, који је пореклом из Србије, зграду сазидао у близини салона БМW-а, емир је наредио да она одмах буде порушена и сазидана на неком другом месту, јер „ништа не сме да заклања поглед на БМW“.

Перверзије луксуза у коме живе становници Емирата немају границе. У сред пустиње, на ужареном песку, где дневна температура зна да пређе и шездесети подељак, сазидано је – скијалиште. Док напољу пржи сунце у пространој дворани гости могу да уживају у вештачком снегу на скијашкој стази природне дужине. У шопинг моловима постоје клизалишта на леду, иако бабе и деде данашњих Арабљана за сигурно у животу нису видели ни снег ни лед.

Стаза за чувене ауто-трке у Абу Дабију налази се поред саме марине за јахте како би богати гости трке могли да прате са палуба својих лађа. На једној трци је управо због тога дошло до скандала када је шеик пре краја отпловио увређен што се у близини укотвила неколико метара дужа јахта руског милијардера Романа Абрамовича.

Израбљивање странаца

Као и у свим исламским земљама проституција, алкохол, дрога и свињско месо су у УАЕ забрањени, али их има у изобиљу. Свињско месо се продаје у посебним деловима продавница где је муслиманима забрањен улаз и изузетно је скупо.

У Дубаију странци могу да добију дозволу да конзумирају алкохол, док је то локалном становништву строго забрањено, али га и оно набавља уз помоћ странаца у послузи. Цене алкохолних пића у емирату Аџман далеко су ниже него у Дубаију, па странци радо иду тамо у куповину. Проблем је у томе што копнени пут од Дубаија до Аџмана води преко емирата Шарџа, који финансира саудијска краљевска породица, али под условом да се најстроже забрани продаја, поседовање и конзумирање алкохола.

Због тога су локални мангупи развили јединствен систем рекетирања туриста: чим виде да се неко, долазећи колима из Аџмана зауставио на раскрсници или семафору, они га својим возилом чвркну и предложе да се позове полиција да обави увиђај. Несрећна жртва, знајући да је за поседовање алкохола у Шарџи предвиђена драконска казна, а да затвори у УАЕ никако нису здрава места за боравак, пристају на сваку врсту нагодбе само да не буде позвана полиција која би открила алкохол у возилу.

Град Дубаи је и центар проституције. Најтраженије су белкиње из Европе, најјефтиније су девојке из јужне Азије, а могу по посебним, високим ценама да се нађу и Арапкиње.

Целокупна раскош Уједињених Арапских Емирата створена је на високим приходима од нафте и на најсуровијем израбљивању стране радне снаге. За Арабљане, који себе сматрају правовернима, многобожачки Индијци су у рангу стоке која се немилосрдно искоришћава. Месечна плата обичног радника из јужне Азије износи од око 150 до 300 евра.

Страни радници доведени у Емирате бесплатно живе у баракама у пустињи, на ободу градова. Хране се о свом трошку, а шта једу да би уштедели неку цркавицу и помогли своје рођаке у далекој отаџбини, бог-свети-зна. Неки од њих живе и поред постројења за прераду каналазационог отпада сакупљеног у Дубаију, где и раде. Смрад је несносан, али радници из Индије и Пакистана све то морају да прихвате ако желе да остану у Емиратима.

За несрећне стране раднике не постоји никакво здравствено, пензионо нити социјално осигурање. Ако се разболе лече се сами или умиру. У случају да остану без посла имају месец дана рок да нађу нови посао или да напусте УАЕ, јер за њих нема никакве социјалне или помоћи за незапослене.

Шеријатско право и надземни метро

Страни радници по правилу раде 12 сати дневно, шест дана у недељи. Годишњи одмор је за већину од њих потпуна непознаница. Синдикално организовање нити постоји, нити је дозвољено – коме се услови рада у Емиратима не допадају може једино да напусти земљу.

До скора су страни радници морали да депонују своје пасоше код свог послодавца који је тако постајао буквални господар њихових живота. У међувремену је закон нешто либералнији, па они сада то чине једино ако послодавац то од њих захтева. Приликом промене послодавца дешавало се да стари одуговлачи са предајом пасоша радника који га напушта, па несрећни човек не може да напусти земљу све то време.

У нешто бољем положају су странци који представљају неопходне стручњаке без којих би привреда Емирата стала. Међутим, и они имају мања права него локално становништво. Без обзира да ли су муслимани или не и странци морају донекле да се придржавају поста за време рамазана, па им је тако строго забрањено да преко дана једу или пију на јавном месту. Да би могли лакше да буду контролисани они прозоре на својим колима смеју да затамне највише до 30 одсто, док локално становништво сме све прозоре на колима да има потпуно затамљене.

У Емиратима је на снази шеријатско право које предвиђа свирепе телесне казне, као што је одсецање појединих делова тела, јавно бичевање или каменовање до смрти.

У суштини, једини извор закона је локални емир који суди како му се ћефне и у зависности од расположења.

Власник све земље и свих грађевина у држави је емир, који је истовремено и једини господар над народом – како локалним становништвом, тако исто и страним радницима или туристима. Његова воља је у држави алфа и омега и дешавало се да из пуке хировитости емир нареди да се сруши нечија
кућа, јер му је ометала слободан поглед, или нека друга грађевина која му се не допада. Шеик Мухамед од Дубаија је, на пример, после прве вожње хтео да сруши локални метро који иде надземно, на стубовима. Разлог је био тај што је шеик замишљао да ће траса да буде потпуно равна и права, што због конфигурације терена није било могуће.

Ни један странац не може да стекне држављанство Емирата, ма колико дуго тамо боравио и радио. Право на боравак тако има само онај страни држављанин који доприноси овој пустињској земљи. Држављанство би, са друге стране, значило да је шеик дужан да и њега издржава, као што то чини са свим својим поданицима. У суштини, странац у Емиратима је увек грађанин другог или трећег реда са којим локално становништво може да ради шта хоће.

Свакоме ко одлази у Емирате препоручује се да избегава позиве локалних становника да са њима посети пустињу. У случају да има срећу, неопрезни странац ће се са те туре вратити само опљачкан и силован, а ако нема среће остаће заувек испод неке пешчане дине. Арабљани сваког странца посматрају као ниже биће чију им је судбину Алах положио у руке. Једна од њихових изрека каже: „Са мојим сином се борим против брата, а са братом се борим против туђина.“

Светлећи крст у домовини ислама

Највиши хотел на свету, Бурж ал Араб у Дубаију који има седам звездица. Постоји и један куриозитет у вези овог хотела који је по замисли самог шеика Мухамеда од Дубаија изграђен у облику једра. На врху хотела се попречно у односу на основну зграду налази велики ресторан са изванредном панорамом. Ноћу, међутим, када се на хотелу упале светла, цела грађевина, када се посматра са мора, има облик – гигантског крста. Тако се, ето парадокса, највећи крст на свету налази, заправо, у једној муслиманској земљи!

Празна четвртина

У прошлости је Дубаи, као уосталом и већи део овог дела света, живео од риболова и лова на шкољке. Ситуација се драстично променила проналаском нафте, а цела ова регија је веома богата нафтом. Од када су 1971. године Дубаи и осталих шест емирата оформили Уједињене Арапске Емирате, ова држава је у врху светских произвођача. То је дало могућности и овом граду као и целом емирату да брзо напредује.

Знајући да резерве нафте неће трајати вечно Рашид бин Саед Ал Мактум, емир Дубаија од 1958.-1990, имао је идеју како да Дубаи учини богатим и после нестанка нафтних резерви. Почео је са детаљним плановима за развој највећег светског туристичког места. Огроман новац добијан од нафте каналисао је у наглу изградњу овог града. Велики број Индијаца и Пакистанаца је дошао у овај град, да раде као физички радници на огромним грађевинским радовима. Број становника од 1968. до 1975. повећао се чак четири пута.

Дубаи нема природну реку или оазе, али има природан затон, назван река Дубаи, који је временом прошириван и продубљиван тако да сад представља сигуран пловни пут и за велике бродове који њиме плове. Дубаи такође има и неколико клисура и извора воде који настају у планинама Западног Хаџара. И поред тога, свака биљка у Дубаију се наводњава, а питка вода се добија прерадом морске воде. Огромно море и пешчане дине прекривају већи део јужног Дубаија и воде у пустињу познату као Празна четвртина. У мору испред града Дубаија требали су да никну вештачки архипелази – три у облику палминог дрвета и један у коме би вештачка острва формирала мапу света. До данас је завршена само једна „палма“, остале две започете, а недовршене, пропадају и тону у море. Од „света“, који недовршен такође тоне, продато је само једно острво за 35 милиона долара, али се несрећни купац, схвативши да је бацио паре у пројекат који никада неће бити завршен, у међувремену убио.

Империја на врелом песку