Мајкл Кирби и Ивица Дачић (Фото: РТС)
Београд – Занимљива је и гротескно смешна (али и крајње истинита) изјава Мајкла Кирбија, америчког амбасадора у Београду, који каже “ослобађање Рамуша Харадинаја у Хашком трибуналу неће негативно утицати на односе Србије и САД“, а коју преноси Глас Америке у чланку под насловом “Нова реаговања у Србији на хашку одлуку“.
А шта је ту оно над чим би свет требало да се озбиљно запита и забрине?
Наиме, Хашки суд је основан одлуком Савете безбедности Уједињених нација, те је стога ипак суд УН – иако формиран противно важећим одредбама међународног права, јер по Повељи УН Савет безбедности нема права да оснива међународни кривични суд. Отуда, изненађује Кирбијево преузимање кривице за одлуку Хашког трибунала. Заправо, из овакве изјаве америчког амбасадора јасно видимо да он јасно сугерише да су одлуке Хашког суда у ствари одлуке америчке дипломатије.
У случају када то не би било тако, тада Кирбију никако не би могло да падне на памет да се овако “излане” и устврди како се нада да се односи Србије и Америке неће пореметити особађајућим пресудама Хрватима Готовини и Маркачу и Шиптару Харадинају. Тиме Кирби додатно даје до знања да је Хашки суд политичка батина и средство којим се прекраја историјска истина и модификује међународно право у складу с “америчким националним интересима”.
Наравно, таква истина је већини Срба и грађана Србије одавно позната, али први пут се десило да један амерички дипломата то недвосмислено потврди.
За разлику од “наивног” Кирбија, српски премијер Ивица Дачић се поноси својим “рационалним” односом према догађајима и политици коју српска влада спроводи у складу са оним што се дешава у међународним релацијама, а што је директно или индиректно везано за Србију. Одмах је “умирио” Кирбијеву “савест” речима да би било “погрешно кочити европски пут Србије због Косова”. И због Хрватске, што се, ваљда, подразумева.
Америчка дипломатија, која данас у потпуности управља одлукама Европске уније, захваљујући слабљењу те мега-европске државе у пројекту, користи се једном “шамар-па-тешење” методом, да би Србију задржала у лудачкој кошуљи, то јесте, у једном стању упропшћујуће менталне тупости, политичке учаурености и инактивности. Иако је мало евроатлантских високих званичника, који Србији нису отворено дали до знања да јој нема уласка у Европску унију док не призна Косово, Кирби се враћа на стару “мантру”, тврдећи да Србија треба само да “нормализује односе с Косовом”.
Сваком човеку који уме да размишља својом главом јасно је да Србија никада неће постати чланица Европске уније, једно зато што је то зацртана политика НАТО алијансе још из времена бомбардовања Србије, а друго, зато што Западна Европа Србију доживљава као “страно тело”. А таквих “страних тела” њој је доста, попут Румуније, Бугарске, Грчке, балтичких држава…
Историја Србије и њено доживљавање на Западу као потенцијалног “руског савезника” сигурно има великог утицаја на коначне одлуке спрам уласка Србије у ЕУ. С друге стране, иако је Западна Европа у великом степену лаицизирана, те да тамо религија нема посебног утицаја на политику, ипак и тај моменат на подсвесном нивоу вероватно доприноси једном, у последње време опет појачаном анимозитету према Србији.
Србији ништа не помаже ни чињеница да њени грађани без посебних предрасуда прихватају све модерне европске културне и цивилизацијске тековине. Срби су један отворен народ, спреман да пружи руку свакоме, па и онима који су, колико јуче, отворено радили на уништењу њихове земље и народа. Али, и поред тога, Европа радије прима у своје окриље једну ксенофобичну државу (Хрватску) , која је своју територију заокружила у рату нескривеним етничким чишћењем, каквог у Европи није било од краја Другог светског рата.
Лутања и неконзистентне изјаве председника српске владе полако добијају димензије опште националне трагедије. Једноставно, премијер Дачић једно говори за доручком, а сасвим треће за вечером. Тај човек је пропаст за Србију и далеко је од озбиљног политичара и искусног дипломате. Све оно што је у политици научио, рекло би се, сводило се на одржање СПС-а на политичкој сцени Србије. Будући да је у таквој намери успео, актуелни српски премијер је помислио да се све то десило захваљујући његовом политичком умећу.
А заправо, СПС је опстао у српској политици захваљујући једноставној чињеници, да су сплетом, по њих срећних околности, у два наврата били тег на кантару за остваривање постизборних “победничких комбинација”. Захваљујући изборним резултатима СПС је могао да се смести на обема странама српског позиционо-опозиционог таса.
Отуда се и десило да у СПС-у сасвим отупи осећај за бављење озбиљном политиком, јер ништа нису остварили властитим радом, већ за све њихове “успехе” могли су да захвале само богињи Фортуни. И отуда и политичар типа Ивице Дачића, који уопште није схватио откуд се нашао, најпре на месту министра полиције, а потом и месту премијера српске владе. Он је доказ да разумевање међународне политике има веома мало заједничког са “срећним сналажењем” на српској политичкој позорници.
Коначно, Сједињене државе су моћна држава која може да отрпи читаву дивизију несналажљивих дипломата, сличних Мајклу Кирбију. Србија, пак, као мала балканска држава себи никако не би смела да допусти луксуз да сличне људе има и међу најнижим чиновницима у дипломатским представништвима трећег света, а не да има неопрезног “српског Кирбија” на челу Владе Србије.
Лудачка кошуља српских надања
0 comments:
Post a Comment