(Фото: Фонд стратешке културе)
У граду Викса у Нижегородској области који је, захваљујући напорима Уједињене металуршке компаније, постао један од крупних центара металуршке индустрије постсовјетског света недавно је одржан 12. Међународни конгрес металурга. О свом виђењу проблема који су пред црном металургијом Руске Федерације и осталих земаља Заједнице Независних Држава, говоре председник Савеза извозника металне производње Русије, оснивач Асоцијације топионичара, Серафим Захарович АФОНИН и њен садашњи председник управе, генерални директор Централног научно-истраживачког института за црну металургију „И.П.Бардин“, доктор техничких наука Константин Љвович КОСИРЕВ.
* * *
Асоцијација топионичара је настала од Секције топионичара научно-техничког савета савезног Министарства за црну металургију у оно време, када су се сви трудили да се разбеже и да у своје ћошкове, по различитим националним скривалиштима развуку оно што је дотле чинило јединствени металуршки комплекс СССР. Идеја да се металурзи уједине није настала на комерцијалној, већ на професионалној бази. У периоду када једнога више није било, а друго још није било створено, топионичарима је као неопходно остало, ако ништа друго, а оно бар да одржавају контакте са колегама са простора бившег СССР-а, како би се задржали на технолошком нивоу који је био постигнут у совјетско време. Асоцијација је и формирана углавном због тога. Сваке две године она сазива међународне конгресе у којима учествују металурзи Русије,Украјине и читавог низа других земаља Заједнице Независних Држава. До сада је одржано већ 12 таквих конгреса, који су сваке године на све вишем нивоу. Ти сусрети омогућују да металурзи боље спознају ниво савремене металургије, да упореде са њим технички и технолошки ниво оне производње коју они представљају (уосталом, Ливничко-ваљаонички комплекс у Викси може да се уврсти у металуршка предузећа највишег ранга), да критички оцене своју производњу.
За последње 24 године, колико се сазивају конгреси металурга, руска металургија је учинила јако много. У читавој Русији је остало само неколико Сименс-Мартенових пећи – челик се производи у конверторима и електропећима без коришћења мануелног рада. Потпуна механизација процеса је омогућена коришћењем најсавременијих технологија којима се управља помоћу електронике. И Украјина, друга земља међу земљама бившег СССР-а по капацитетима за производњу челика, такође престаје са коришћењем Сименс-Мартенових пећи, за које је потребна велика количина енергије и које не одговарају савременим еколошким стандардима. Ако су у Украјини још 2008.године у тим пећима топили скоро половину производње челика, криза је украјинске колеге натерала да се што пре пребаце на напредне методе (или да сасвим престану са прерадом сировог гвожђа, као што се то десило у Макејевској фабрици). Недавно је погон са Сименс-Мартеновим пећима престао да ради и у Донецкој металуршкој фабрици.
Одустајање од Сименс-Мартенових пећи ће Украјини дозволити, наравно уколико буду постојале потребне инвестиције, да ојача напоре на увођењу уређаја за континуирано ливење. Русија која представља једног од првих светских лидера у производњи на уређајима за континуирано ливење (она је и постојбина те методе, која је означила напредак у савременој металургији), и преко 80% челика који производи Руска Федерација стиже на даљу прераду на тим уређајима.
Проблем, међутим, није само у томе да се постигне прихватљив технолошки ниво, већ је и у томе да металурзи, ако ништа друго, бар да не губе своје позиције које су већ заузели на тржишту челика. Како је то рекао Луис Керол преко једне од личности у „Алиси у Земљи чуда“: Треба да се бежи из све снаге само да би се остало на истом месту“.
Данас светско тржиште челика одликује изузетно јака конкуренција, много јача него, на пример, она која постоји на тржишту аутомобила. Ако су још осамдесетих година двадесетог века у свету постојала три крупна центра за производњу црних метала – СССР, САД и Западна Европа, последњих деценија уз њих су стали и најснажнија металургија Кине, Индије, Јапана, Кореје, Латинске Америке, па чак и Африке. Зато је неопходно да постоји организација која ће се бринути о цивилизованим односима на тржишту челика, и која ће формирати „правила игре“ по којима ће“играти“ субјекти тог тржишта. То би требало да је Светска трговинска организација, али она, уз сва могућа размишљања о слободи трговине, ни мало не шири своје руке како би пригрлила произвођаче из Русије и осталих земаља Заједнице Независних Држава. Светска трговинска организација уопште не постоји како би неко у условима поштене конкуренције могао да се бори за место својих роба на светском тржишту. Ступањем у њу се уопште не смањује тежак комерцијални механизам према онима које на желе да виде на својим тржиштима. Прво су нам говорили: извршите сертификацију ваших производа по IS0 9000 (систем управљања квалитетом), па ћемо после тога разговарати. Наша предузећа су усвојила тај систем. Међутим није се изменило ништа. Урадите, кажу нам сада,еколошку сертификацију: колико СО2 одлази у атмосферу при производњи вашег челика, да ли је та количина у складу са нашим нормама? И затим сасвим отворено се чује: ми не можемо да тргујемо са онима код којих у производњи избацивање угљендиоксида у атмосферу не одговара нашим стандардима. Ми успемо да постигнемо и тај стандард, али се тамо већ прича о енергетској сертификацији, о томе да производња јединице челика не сме да премашује одређени утрошак енергије. Односно – Европа нам ставља на знање: „Уопште нам не требате!“ Запад ће увек да измисли повод како би се ограничио увоз метала из Русије и осталих земаља ЗНД. Недавно су на Савету за металургију при Министарству индустрије и трговине говорили произвођачи цеви. Они су рекли да се у последњих 20 година испорука руских цеви Европи смањила неколико стотина пута. Ништа боља ситуација није ни код произвођача украјинских цеви. Овог лета је Еврокомисија за њих одредила исте као и до сада, високе антидампиншке царине. Украјински експерти који су се специјализовали за питања међународне трговине, мисле да за читаву металуршку грану остаје претња санкцијама Светске трговинске организације зато што је влада увела преференције за електроенергију за грану феролегура.
О тешкоћама са којима руски произвођачи морају да се сударају на тржишту црних метала, о покушајима западне конкуренције да ојача наше заостајање у односу на њих, о томе да чланство у Светској трговинској организацији ни мало не помаже да се ти проблеми превазиђу ми добро знамо, али се не предајемо. Наравно, они који диктирају нормативе за потрошњу енергије, екологичност у производњи челика и остале стандарде, најпре воде рачуна о сопственим интересима. Међутим, овако или онако, ти се стандарди морају постићи, јер ће се иначе изгубити већ задобијене позиције. Прошетајте по зимском Магнитогорску – под ногама ће вам шкрипати чист, сасвим бео снег. Да је становнику леве обале у том граду у своје време неко рекао да ће над његовом главом небо бити плаво, а не црно, да ће Сименс-Мартенове пећи у комбинату бити искључене из производње, он никако не би поверовао. А реци пре десет година ливцу да ће између утовара руде у пећ и изливања челичне траке дебљине један сантиметар проћи навише три сата – то би за њега била научна фантастика. Али то је стварност ливаца Ливничко-ваљаоничког комплекса у Викси.
Истовремено, уз све несумњиве успехе руске металургије последњих година она има једну битну ману: нове технологије руских предузећа, по правилу, засноване су на увозној опреми. Али SMSMeer, Simens, Danielyи остали Русији испоручују оно што је већ код њих испробано, што бар пет година постоји на тржишту. А наши металурзи на опреми коју су управо купили стичу искуство које западне колеге имају већ неколико година. И док то траје они су већ измислили нешто чега код нас нема и, природно, постављају нове услове, које ограничавају наше могућности да се пробијемо на њихова тржишта. Судећи по техничкој опремљености нових металуршких капацитета у Русији, учешће домаће опреме у њој не заузима више од 10%. Уколико ми не будемо развијали сопствену тешку машиноградњу, увек ћемо трчати за Западом, а Запад ће Русију увек држати на периферији прогреса базне гране привреде, каква је металургија. А тешка машиноградња представља опрему за металуршке фабрике, за војну индустрију а то је и обезбеђење безбедности земље. А, са које год стране дасе гледа, ни једна друга индустријска грана није запала у тако дубоку кризу.
На постсовјетском простору једина фабрика тешке машиноградње која није дозволила да јој се позиција погорша и која функционише свом снагом је Новокраматорска фабрика у Украјини. Она производи ваљаоничке станове, агломерациону опрему, делове за машине за континуирано ливење челика и друге агрегате. Њен руски аналог – „Уралмаш“ – је, на жалост, изгубио некадашњу славу и не задовољава захтеве који се постављају пре предузећа за производњу сложене тешке технике.
При том је баш увредљиво: па – потенцијал постоји. Ту скоро је, на пример, Сверуски научноистраживачки институт металуршке машиноградње „А.И.Целиков“ у својој експериментално-производној бази произвео за Централни научно-истраживачки институт за црну металургију одличан стан за хладно ваљање. Централни научно-истраживачки институт за црну металургију „И.П.Бардин“ заједно са невеликом компанијом ОК-Лоза из Сергијевог Посада конструисао је лежајеве чија је чврстина четири пута већа од нормалне. Могу се навести и други примери успешних конструкција из сфере машиноградње, али се ту појављује проблем који је повезан са начином размишљања руководилаца у многим предузећима. Ти долазиш у фабрику и предлажеш: „Хајде да направимо то и то“. А теби на то одговарају: „Покажите како то ради“. Па како нешто може да буде ново и истовремено да ради? Искуство рада са тржиштем нам је много мање него код страних колега, јер ми немамо систем финансирања приватног капитала као акционарског ради развоја малих перспективних фирми, а осим тога, прво су нас придавили у конкурентској борби, а сада нас једноставно не пуштају да приђемо тржишту опреме. Без обзира на прилично велики сачувани потенцијал ми не успевамо да обновимо крупну машиноградњу. Међутим, још откако смо пустили у рад прву машину за конти ливење у фабрици „Красноје Сормово“ конкуренција пажљиво прати шта ми радимо. Они прво само посматрају, па после сами ураде. На пример, уређај за убацивање руде у високе пећи пронашао је професор МИСИС Ј.Ф.Вегман. али те уређаје је прва произвела луксембуршка фабрика „Паул Вирт“. Ј.Ф.Вегман је чак поднео тужбу против те компаније, али је изгубио и једино што је могао – то је да својим студентима исприча о свом проналаску и да им покаже свој ауторски патент. А луксембуршка компанија све до данас представља главног испоручиоца наведеног уређаја на светском тржишту.
Парадокс светског тржишта се закључује у томе што увек постоје неки који диктирају и неки који су натерани да слушају. Важно је да Русија, Украјина и друге земље Заједнице Независних Држава не буду у потчињеном положају према онима који ће покушати да им диктирају своје услове, јер су и сами могли да их поставе. А да би било тако – оне морају да буду јаке. Да не зависе од сировинских извора, од произвођача опреме. Глобализација – нека је, то је њена ствар, али национални интереси су увек постојали, постоје и сада, а постојаће и у будућности. На то увек мора да се мисли…
О сарадњи металурга Руске Федерације и Украјине треба посебно да се говори. Постоје снаге које Украјину гурају према ЕУ. А резултати скорашњег заједничког истраживања Института за економију и прогнозирање Националне академије наука Украјине и Института за прогнозирање привреде Руске академије наука су показали да уколико би се основала слободна трговинска зона Украјине и Европске уније дошло би до смањења збирног извоза производа машиноградње Украјине, до смањења раста производње по количини као и извоза металуршких производа. При том би дошло до значајног повећања трошкова украјинске економије за енергенте. А уколико би се Украјина окренула према интеграционим процесима који су у току у Русији и осталим државама Јединственог економског простора, коришћење украјинских потенцијала машиноградње би омогућило да се учешће машина и опреме у извозу Украјине у земље Јединственог економског простора повећа до 2030.године до 20%. Укупан ефекат од формирања таквог простора и доцнијег придруживања Украјине може да се за период 2011 – 2030.године процени на 1,1 билион долара (по ценама из 2010.године).
Данас су партнерске везе металурга Украјине и Русије ослабиле. Истина,руски произвођачи цеви раде са Мариупољским металуршким комбинатом „Иљич“ свој основни посао, руски металурзи одржавају везу са неким украјинским фабрикама феролегура, Централни научноистраживачки институт за црну металургију одржава везе са Дњепрођержинском ливницом на разради технологија за уштеду ресурса. Постоје и други контакти. Конкретни кораци према Јединственом економском простору би врло брзо Украјини обезбедили животно важне економске предности, који ће бити засновани на паритетној производњи, као противтежа неодређености при придруживању Европској унији.
А шта ће добити грађани Украјине, уколико њено политичко руководство крене источним правцем у интеграције? Бруто домаћи производ по становнику, уз узимање у обзир паритета куповне моћи у 2009.години је у Казахстану износио 11400 долара, у Белорусији 11600 долара, у Русији 15200. БДП је истовремено у Украјини изнео 6400 долара, односно дупло мање, него што је просечан у Царинској унији. Политика – за политику, али статистика гласа да се Украјина преоријентише на не Европску унију, већ на исток, на обнову интеграционих веза под новим уловима.
Парадокс светског тржишта
0 comments:
Post a Comment