(Фото: Фонд стратешке културе)
Одлази у прошлост 200-годишњи јубилеј Отаџбинског рата из 1812.године. ипак – поново се морамо осврнути на наше поштовање за гробове предака и на оне којима ништа није свето.
Говорићу само о Белорусији, мада… таквих је примера много. У Белорусији су чиновници Института историје Националне академије наука Републике Беларус донели одлуку да коришћење термина „Отаџбински рат 1812. године“ у званичној белоруској историографији „нема ваљаног образложења“, тако да су неки други чиновници – за образовање и науку – подвргли ревизији садржину школских програма, као и научне и школске литературе и одатле сасвим избацили било какво подсећање на Отаџбински рат 1812. као на рат Отаџбински.
23. новембра 2012. је на Белоруском државном универзитету одржана међународна конференција „Рат 1812. и Белорусија“ (термин „Отаџбински рат 1812.“ је уклоњен), на којој се чуло да „рат 1812. није био народни“, да на територији Белорусије није било партизана, да су руске јединице ту користиле „ тактику спаљене земље“, да су се Белоруси у масама борили за Наполеона, да су радосно дочекивали француску армију као ослободилачку од руске окупације итд, и томе сл. 24. новембра, на дан када су Французи прешли реку Березину одржане су свечане академије са полагањем венаца на меморијални споменик француским војницима. У свечаним догађањима су учествовали представници Министарства иностраних послова Француске, Савета министара и локалних власти Белорусије, друштвених организација и почасни гости, укључујући чак и некаквог потомка Наполеона Бонапарте. А три недеље пре тога, 2. новембра, амбасадор Француске у Минску, Мишел Ренери је званично изјавио да суНаполеонови војници у Русији гинули „за мир и идеју нове Европе у којој ми данас живимо“.
Француском амбасадору се може опростити ако не зна историју, те мути памет исто таквим незналицама. А ми бисмо да се подсетимо наредбе Наполеона, која је прочитана Великој армији пред прелазак реке Неман 22 .јуна 1812. године (по новом календару), која је гласила: „Војници! Други Пољски рат је почео. Први се завршио у Фридленду и Тилзиту… Усуд је дошао и до Русије; време је да и она доживи предодређену јој судбину… Значи: идемо напред, прећи ћемо Неман, донећемо рат на руску територију. Други Пољски рат ће, као и Први, бити славан за француско оружје. А мир који ћемо закључити ће бити сигуран и представљаће крај погибељном утицају који Русија већ 50 година врши на европске послове.“ Овај високопарни самоуверени позив је истовремено значио и наредбу и званичну објаву рата, свакако не мира.
О партизанском рату 1812. против окупатора на територији Белорусије треба да се говори посебно. У њему нису учествовали само мушкарци, већ и жене, па чак и деца. Да се сетимо најтежег времена – летњих месеци – и највећих успеха Наполеонове армије. 18. јула су сељаци Бершта разбили одред Француза. Сељак из села Симаково, Денис, спровео је одред М.И. Платова од села Столбци до Мира, где су Руси извојевали прву блиставу победу (Платов је лично водио напад на коњицу Рожнецког, и тај напад је решио исход битке, заробљена су 2 француска пуковника, 26 официра, више од 350 обичних војника, а при том је од козака убијено и рањено само 25 људи). 20. августа партизани одреда бившег шумара Ивана Порјадовског су ухватили француског курира који је из Магдебурга ишао у Гродно и доставили врло важна документа која су при том одузели генералу Д.С. Дохтурову. Због тога је Порјадовски предложен за одликовање. Због помоћи руској армији захвалност руске команде су добили и учитељи и ученици Свичлочске гимназије. Што се тиче жена једноставно ћу да цитирам документ:
Господар император је, како би наградио подвиге сељанке Витебске губерније Федори Мироновој, која је у рату 1812. који се не заборавља, више пута слата у Полоцк како би сазнала положај непријатеља који су се тамо налазили, и нимало се није плашила да жртвује свој живот, али је, руководећи се једином жељом и љубављу према Отаџбини, ишла на све опасности од којих јој је претила смрт и одатле достављала тачне и врло корисне за корпус коњичког генерала Витгенштајна податке, милостиво за њу издвојио 500 рубаља и доделио јој сребрну медаљу са потписом „За корисност“ на Аниној ленти, која јој је дозвољена да је носи.
Војни министар Коновницин
Фебруара 4. дана 1816. год.
Једном речју, оних који су желели да сарађују са окупатором, а „у циљу указивања оружане помоћи административној и грађанској власти“ нашло се свега неколико стотина. Према пољским подацима – око 400 људи на челу са М.Радзивилом, по руским – приближно 850. Ради упоређења: „Потпуни зборник закона Руске империје и „Историја руске армије и флоте“ наводе цифру од око 220.000 становника белоруских губернија који су служили и борили се у руској армији против освајача. Само је Гродњенаца, тј. становника само једне, најзападније међу садашњим областима Белорусије, у руској армији било десетинама пута више него колаборациониста. Они су ушли у састав најмање 15 (петнаест) дивизија. И то – само у пешадијским. При пребацивању преко Дњепра (то је позната битка код Салтановке – две руске против пет француских дивизија), заштиту која је одвлачила пажњу непријатељу и која је фактички спасла другу руску армију под командом П.И. Багратиона, чинили су позадинци из корпуса генерала Н.Н. Рајевског – 12. и 16. дивизија у којима су били и Гродњенци. Те две дивизије су учествовале у одбрани Смољенска, као и 7. и 24. дивизија које су их замениле, а у којима су били гродњенски регрути. У Бородинској бици они су се у девет дивизија борили у батерији Рајевског и код Семјоновских ровова…
Област „Гродњеншчина“ као најзападнија мала и најмање настрадала од Наполеонове армије област, је очигледан пример односа Наполеонових војника према локалном становништву. Овде, као и свуда, самосталност колаборационистичких „административних и грађанских власти“ била је сасвим формална. Униформа жандармерије је била сашивена „према пољској униформи“. За губернатора Гродна је постављен барон ле Бруин, командант је такође био Француз – Лебрен, интендант – аудитор Државног савета – Шасенон. Тако је било и са командантима среских градова. Нешто је остало и за Пољаке – у срезовима „шљахтичи“ су били заменици префекта.
Рад свих тих „органа управе“ и „комисија“ које је окупатор специјално формирао, односио се углавном на снабдевање Наполеонове армије оним што је било неопходно: храном, сеном, регрутима, одећом, возилима, медицинском помоћи и сл. Према распореду „Привремене владе“ из августа месеца у Волковиску, Шчучини, Берестовици и Скиделу су била формирана складишта хране „за по 10.000 порција“. За то је требало да се из сваког дворишта одузме по 40 „гарнеца“ ражи (1 гарнец = 3,28 л, руска јединица из тог времена) и исто толико овса, 2 гарнеца грашка, 80 фунти сена и исто толико сламе. То се називало „добровољни прилог“. Осим тога, препоручивано је да се из сваког среза сакупи још по 5 хиљада пудова сена, исто толико сламе, 4 хиљаде гарнеца вотке и 60 волова. Такви распореди, „реквизициони“, су постали тако честа појава да су очевидци говорили: „Не можеш да се снађеш где се завршава реквизиција, а почиње пљачка“.
Сви, до најсиромашнијег надничара, морали су да плате порез на приход (седми део прихода). Захтевано је чак да се плаћа дуг по порезу руској влади, и по глави становника! Осим званичног опорезивања и реквизиција војске које су пролазиле кроз губернију и банде француских отимача су пљачкале како су стигле. Оне су упадале у цркве, скрнавиле их, односиле црквене предмете, сосуде, иконе, подсмевали се свештеницима. Православни Софијин храм је претворен у складиште за сено и овас. Све што је припадало храму је отето, иконостас је поломљен, а иконе су коришћене уместо дрва.
У Гродњенској губернији је просечно вршено по 4 крупна злочина на дан. Општи губици губерније су званично износили преко 32,500.000 рубаља. Погинуло је преко 4.000 људи, уништено је 650 кућа, убијено је много хиљада коња, волова, крава, оваца, свиња, и тд, војска је одузела покретне имовине за преко 7,200.000 рубаља у сребру, „глава“ је било мање 37.699 људи… Поновићу се – то ни издалека нису потпуни подаци само за Гродњеншчину, најзападнију и најмању од шест области садашње Белорусије, која је тада настрадала много мање од Витебске или Миншчинске губерније. Тим пре што се, осим пљачки Наполеонове војске, локално „панство“ својски трудило да исиса крв обичном свету. Очевидац и учесник у тим догађајима, Денис Давидов, је доцније написао у својим мемоарима: „Панови су толико притискали насељена места да су она потпуно уништена, и свуда је владала глад“.
Зато не чуди што је, док је пан Радзивил слугарао окупатору у својству полиције, на његовом имању у Смољевичима дошло до устанка сељака које је онај, ко је узео имање у аренду, успео да угуши само захваљујући француским војницима, почетком августа. Пре тога су сељаци из још четири села Минске губерније („Борисовски повет“) пошто су се одметнули у шуме, саставили неколико одреда и организовали нападе на локалне спахије. Ови, врло уплашени, затражили су помоћ од губернатора града Борисова, кога су Французи били поставили, и који је крајем јула послао тамо казнени одред. Слични догађаји су се дешавали и у околини Витебска. Пољске спахије са свих страна су се обраћале генералу Шарпантјеу са молбом да пошаље стражу како би се заштитили од сељака. А било је и много панова са породицама који су се одселили у Витебск како би их штитили Наполеонови бајонети.
Наведене чињенице о Гродњенској губернији су углавном узете из радова гродњенског историчара В.Шведа, који је активно учествовао на конференцији Белоруског државног универзитета, поменутој у почетку текста. Деведесетих година, када су ти радови објављени, он је био магистар, а сада, када је постао доктор наука, он изјављује да Отаџбински рат 1812. године треба називати не „отаџбински“ већ „француско-руски“. Треба се обавезно запитати: а зашто, молим? Јер, на пример, у јединицама десног крила Велике армије која је наступала у Западној Белорусији, између осталог и кроз Гродно, било је само стотинак Француза – углавном генерала и саветника. Највећим делом то је била армија од скоро 80.000 људи – Немаца, Аустријанаца, Пољака и Шпанаца. Уосталом, док су се Наполеонови људи бавили Москвом, руска застава се развијорила над тврђавом Рос – од 30. августа 1812. године. То је на 90 врста од Сан-Франциска, у Калифорнији, тачније на територији данашњих Сједињених Америчких Држава, француских савезника у том рату (плата за подршку Американаца је била шпанска Флорида, јер је краљ Шпаније био брат Наполеона – Жозеф Бонапарта). Американце су те исте 1812. године разбили Енглези, руски савезници, који су тада освојили чак и амерички главни град – ратна дејства су почела 6 дана пре упада Наполеона у Русију. Па какав је то онда био „француско-руски рат“? Успут, град Гродно, прео кога „преобликује историју присташа поменутог термина“ у току рата је заузело неколико хиљада Аустријанаца и Мађара из Шварценберговог корпуса.
Нефранцузи су чинили већу половину армије која је упала у Русију – Велике армије Наполеона од преко пола милиона људи. Међу њима су најмногобројнији били Немци. Тако је било, ако не рачунамо пољске, аустријске, шпанске, швајцарске, илирске, италијанске, португалске, холандске, данске, фламанске, мађарске, чешке и остале војне јединице. Доцније ће у својим мемоарима преживели преваранти писати да, кажу, две трећине те армаде није хтело да се бори са руском армијом. Као, они су само радили оно што се од њих захтевало. Како да не! На пример, од Пруске је захтевано за поход на Русију 20 хиљада војника, 20 милиона килограма пшенице, 40 милиона килограма ражи, 40 хиљада бикова, Аустрија је за почетак послала 30 хиљада војника, Швајцарска 16 хиљада, Холандија 52 хиљаде и тако даље – у зависности од тога шта се тражило. И они су све те захтеве испунили. Чак и премашили! Европа се својски потрудила! И то тако, да је на 297 француских пешадијских батаљона Велика армија Наполеона имала 304 исте такве јединице из различитих држава Европе, а на 38 хиљада француске коњице – 42 хиљаде коњаника из осталих држава. Није тек онако, кад је почео рат, Петар Иванович Багратион као прво наредио да се Армији прочита наредба која је почињала речима: „Господа начелници јединица да усаде војницима у главе да све војске непријатељске нису ништа друго, осим жгадија која се сакупила из белог света, а ми смо Руси и правоверци. Они не могу да се боре храбро, и посебно се боје нашег бајонета…“
Па онда, сећајући се Отаџбинског рата 1812.године , треба да се запитамо: коме се ми то клањамо?
Отаџбински рат 1812. и Белорусија
0 comments:
Post a Comment