Инфлација наша свагдашња

Милан Ковачевић (Фото: Правда)

Реч инфлација (латински, inflare, надувати) означава надувавање и раст цена. А тај раст се више осећа, а надасве теже се подноси, кад је трајнији и интензивнији, па га треба што боље измерити, што није једноставно.

Раст цена је различит за појединачне производе и услуге, различит је у малопродаји, код произвођача, између трговаца, у потрошњи просечне породице или за сваког појединца односно његову породицу. Темпо раста цена мења се у времену, па можемо говорити о месечном, годишњем или вишегодишњем расту. Кретање цена има и сезонско понашање привременог појефтињења код убирања плодова и поновног раста.

Мера кретања цена је позитивни или негативни проценат и индекс. За цене од 100 новчаних јединица повећане на 115 новчаних јединица, раст је 15% и индекс раста 120. Најраспрострањеније је мерење инфлације потрошачким ценама производа и услуга усвојене структуре. За оне који нису у просеку, инфлацију могу само они измерити. Одатле извиру спорења и измереног.

Инфлација се мери потрошачким ценама. Законом је одређен основни циљ Народне банке Србије (НБС) “постизање и одржавање стабилности цена” и за ту сврху она води самостално монетарну и девизну политику. Како преко 40 одсто цена овиси о одлукама Владе (основни прехрамбени артикли, енергенти, комунални и стамбени трошкови, саобраћај, лекови и друго) имамо тржишне (базне) и регулисане цене. Зато је сачињен споразум НБС са Владом о циљаној инфлацији, па је НБС циљ монетарне политике инфлација од 4 посто годишње са одступањем 1,5 горе и доле од те цифре. У свету је у прошлој години просек инфлације био 4,9%, од чега у развијеним земљама од 0 до 4% и у земљама у развоју 5 до 10%.

Уместо циљаних 2,5 до 5,5 посто, наша инфлација је у овој години увелико већ промашила циљ. За раст од 5,5% потребна је месечна инфлација испод 0,45%, што се догодило само у 2 месеца. До краја септембра ове године цене су већ порасле 9,5%. Како се цене обрачунавају од 11. до 20. дана у месецу за календарски месец, у октобру би оне могле порасти за читавих 3%, па ако у новембру њихов раст буде поново успорен на 1,5% и у децембру 0,7%, онда ће за 12 месеци ове године инфлација бити преко 15%. Надајмо се мањој, али свакако НБС неће остварити основни циљ. Питате се онда како је у првом полугођу из НБС ипак саопштавано да се очекује да већ тада висока инфлација погоди оптимистички циљ. То ће се разумети уз помоћ овог графикона у коме је просечан месечни раст потрошачких цена у овој и претходној години, укључив и поменуту процену за последња 3 месеца.

(Фото: Правда)

Из графикона се види да су у 2011. години цене током године имале тенденцију успоравања, док су у овој години одржавале тенденцију раста. А НБС је стално користила за мерење текуће инфлације само њен раст у месцу ове године упоређен са истим месецом прошле године. Тако је до маја раст ове године и био мањи од оног из истог периода претходне године. Али се од тада кретање цена променило и од јула улазимо у изразито снажан раст цена двоцифреног процента годишње. А за раст до циљаног максимума од 5,5% годишње био је потребан месечни просек раста до 0,45%, чега није било.

Већ годинама остварује се инфлација изнад циљаних:

2007. године 11%
2008. године 8,6%
2009. године 6,6%
2010. године 10,3%
2011. године 7,0%

А код нас је нарочито важна цена динара, његов курс. За значајне валуте курс је цена, а вредност динара ми пратимо коштањем евра, који је код нас важнији од динара. Укупно динара (М1) новчаница, кованог новца и на рачунима код банака) имали смо крајем августа само 277 милијарди динара (2,3 милијарде евра). У девизама грађани су код банака имали краткорочних депозита 7,7 милијарди евра, а ни готов страни новац „у сламарицама“ није много мањи. Дакле вероватно четири до седам пута је код нас више страног новца од динара. Ваља ли онда инфлацију мерити само у динарима и може ли се она ваљано измерити и пратити у таквом новчаном систему? А може ли се од ње и лечити без добре дијагнозе? Је ли онда наша инфлација хронична и неизлечива?

Почетком ове године евро је коштао 104,6 динара, да би му 17. августа цена скочила за 13% на 118,3 и 16. септембра опет пала за 6,2% на 111 динара за 1 евро. Наша инфлација остварује се што има више динара него понуђене робе и услуга, а динаре у оптицају би грађани могли дуплирати у једном дану кад би из сламарица и са рачуна продали од расположивих део од евра 2,3 милијарде. Наравно то се неће догодити, али показује потенцијал емисије динара од стране грађана, већи од тог потенцијала НБС. Ако се томе дода да је остало неопажено да је у овој години држава премашила узимањем за јавне расходе половину свега што створимо, а тај њен снажан апетит прави инфлацију.

Притисак да цене расту је и раст цене евра, затим психологија очекивања и снага инерције, терет трошкова коштања, пад производње, хроничност инфлације и друго. А НБС је сиромашна алатом против инфлације. То је њена каматна стопа и и утицај на курс динара девизним резервама. Кад НБС жели да смањи динаре у оптицају и тражњу, посуђује динаре, а како је већ недовољна маса динара, банке продају евре и цена девиза пада а вредност динара расте, расте увоз и све теже се извози, па то не може да траје. Девизе заокрену у поскупљење, поскупљује понуда из увоза, повећавају се отплате и камате дужницима, јача и притисак на повећање зарада које су смањене мерене у еврима. Инфлација се захуктава. НБС отпочиње следећи донкихотски циклус.

Размена динара у евре и обратно је колосални друштвени трошак који прелива вредност у банкарски сектор, а огроман је терет осталима. А доминација евра као домаћег новца је поклањање вредности Европској банци. Превелики таласи курса девиза увећавају неповерење у динар. Смењују се ти циклуси раста и пада курса динара, што уништава и домаће посленике и смањује домаћу понуду добара и услуга. Извозници морају продавати девизе и кад им курс расте, да би одржали ликвидност у динарима, а увозници их морају куповати, да би одржавали увози. Банке имају обоје и зарађују на маржи и до 7% монополски купујући и продајући девизе. Мањи део банака и одређује нам нетранспарентно курс евра на међубанкарском девизном „тржишту“, а такав курс се назива „руковођеним“. Неће ни да чују и за какве промене. Можемо ли тако икад сићи на нормалну инфлацију? А на хронично високој инфлацији, знамо, не може се постићи довољан и одржив привредни раст.

Аутор је консултант за страна улагања.

Инфлација наша свагдашња