Марина Цветајева - Пророк у сукњи

Марина Цветајева (Фото: Новости)

Москва – Марина Цветајева песник била је једнака Цветајевој човеку: између речи и дела, између уметности и постојања за њу није стајала ни запета, чак ни повлака. Цветајева је ту стављала знак једнакости, записао је нобеловац Јосиф Бродски о једној од талентом најраскошнијих, а судбином најтрагичнијих фигура руске поезије 20. века.

Минулог октобра навршило се 120 година од рођења оне чији су стихови писани још док и није знала да је поета и да су „бризнули као вода над фонтаном, искре ватромета“. Одрасла је у породици професора универзитета и оснивача Музеја лепих уметности Ивана Владимировича Цветајева и пијанисткиње Марије Мејн, од које је наследила уметнички и поетски дар, а ветрови Црвеног октобра одвели су је у патњу и делеко од Русије, где јој је био „дом сваки туђ, а храм пуст“.

„Лична трагедија (смрт трогодишње кћерке Ирине од глади у прихватилишту 1920, емиграција, хапшење кћерке Аријадне и мужа Сергеја 1939, гладовање са малолетним сином Георгијем, евакуација 1941. у Јелабугу и самоубиство) пре може да послужи упознавању читаоца са биографијом Цветајеве него са њеним стваралаштвом“, објашњава Корнелија Ичин, професор руске књижевности на Филолошком факултету.

„Она никада не уводи биографију у поезију, али зато осећање трагизма, потрагу за смислом, борбу за правду у поезији подиже до трагичког осећања света библијских размера. Зато је Бродски зове ‘Јовом у сукњи’.“

Наша саговорница подсећа да су неприлагођеност свакодневици и емиграције и совјетске Русије, отуђеност од емигрантских и совјетских књижевних кругова, белег „сарадника НКВД-а“ на мужу Сергеју Ефрону у емиграцији, односно „бившег белогардејца“ у Совјетском Савезу, учинили да Цветајева живи на рубу егзистенције:

„Али за њу није то представљало питање ‘бити или не бити’, већ стваралаштво, поезија. До одласка у емиграцију 1922. Цветајева пише лирику, поеме, драме, по доласку у Праг настају ‘Поема Планине’ и ‘Поема Краја’, у Паризу пише углавном прозу посвећену Пушкину, Белом, Кузмину, Пастернаку, Волошину, Софији Парнок, у СССР-у она не пише. За њу је сама немогућност стварања – смрт. Пред повратак у Русију 1939. говорила је ће се убити, уколико не буде могла да живи, тј. да пише, предосећајући да ће у земљи Совјета бити осуђена на нестварање.“

Као и за већину песника прве четвртине 20. века који су у Александру Блоку видели весника новог времена, и Цветајева је као стваралац вишеструко упућена на њега, а своју усхићеност Блоком она претаче у циклус песама који му посвећује.

„На почетку стваралаштва несумњиво јој је близак круг руских песника-симболиста“, наставља саговорница.

„Њу привлаче стихијски дух Волошина, као и изглачан, али провокативни стих Брјусова. У трагању за сопственим изразом она спаја стихију звука и бунтовнички принцип. Истовремено, Цветајева се идентификује с књижевним јунацима – Иваном Карамазовом, који ‘враћа улазницу Богу’ или Пугачовом из Пушкинове ‘Капетанове кћери’. Бунт, слобода, поезија као постојање у ванвременској категорији јесте оно што Цветајеву носи изван и изнад свих токова руске поезије 20. века.“

У богатој литерарној баштини је и њена преписка са савременицима, у којој се издваја тројна коресподенција са Пастернаком (траје до њеног трагичног краја) и Рилкеом (од маја до децембра 1926).

„Троје песника представљају ‘легуру’ руске и немачке културе, каже Ичин.

„Рилке под утицајем Лу Саломе борави у Русији у два наврата 1899. и 1900. године (његов романтичарски занос је назива земљом-бајком, духовном домовином, земљом незавршеног Бога), учи руски језик, пише стихове на руском, преводи руске ауторе. С друге стране, Борис Пастернак као дечак памти Рилкеа из 1900 (једини сусрет, у возу), кога већ познаје отац, Леонид Пастернак, који ће потом насликати песников портрет. За Пастернака је немачки други матерњи језик, он жели да се посвети филозофији, изучавајући је код неокантовца Хермана Коена у Марбургу. Пастернака и Цветајеву повезује очараност немачком књижевношћу и културом, стицање знања у Немачкој (Цветајева похађа гимназију у Фрајбургу), најзад, порекло (мајка Цветајеве је пољско-немачког порекла, а мајка Пастернака Розалија Кауфман је јеврејско-немачког порекла).“

„И Цветајева и Пастернак воде дијалог с Рилкеом у поезији (пример је песма „Магдалена“, одговор и Цветајеве и Пастернака на истоимене стихове Рилкеа), он је нужни, неопходни сабеседник. За Цветајеву у емиграцији 1926. – једини, да чак искључује Пастернака из преписке с Рилкеом“, сматра наша саговорница и додаје:

„Рилке је за Цветајеву жива поезија. Преписка Цветајеве и Рилкеа утиче на обоје: Рилке доживљава последњи узлет у писмима и стиховима, Цветајева пише поему-реквијем ‘Новогодишње’ посвећену Рилкеу.“

Међу савременицима, Цветајеву често пореде и са Аном Ахматовом, али чешће да би се истакле разлике, него сличности између две каријатиде свога времена.

„Звук у поезији Ахматове иде из дубине, у поезији Цветајеве – из висине“, сматра професорка Ичин.

„Стих Цветајеве је ритмички богат, неочекиван, променљив, њен рад на језику води ка својеврсном зауму, даје непоновљивост звучања, преноси напетост битисања, она је својим песничким експериментом најближа Хлебњикову и Веденском. Стих Ахматове је равномеран, свечан, окамењен, њена интонација је царска – она упија песничку традицију из дубине векова, за њу је поезија један величанствени цитат. У стиховима Ахматове влада начело спокоја, они обилују религиозним мотивима, нимало случајно песник Недобров још 1916. назива Ахматову музом плача. У делу Цветајеве доминира демонски принцип, побуна, опседнутост, реч је о боготражитељству блудног сина који у потрази за истином врши над собом Страшни суд свакога часа.“

Њихов једини сусрет у два дана догодио се уочи рата, у јуну 1941. у Москви:

„Ахматова је сусрет с Цветајевом доживела као неуспех и неразумевање: пошто је изговорила почетак ‘Поеме без јунака’ на којој је радила целог живота, у потрази за јединственом, непоновљивом структуром, чула је прекор Цветајеве, чији се смисао састојао у томе да није примерено 1941. године писати о Арлекину, Коломбини и Пјероу. Зашто је Ахматова одабрала да прочита Цветајевој део из поеме посвећене Сребрном добу (чији нестанак везује за 1913. годину, а не циклус ‘Реквијем’ посвећен хапшењу мужа Николаја Пуњина и сина Лава Гумиљова, који пише између 1935. и 1940) остаје да нагађамо. Да ли зато што је Цветајеву везивала пре свега за Сребрно доба или зато што је желела да је поштеди додатног потреса, знајући за њену истоветну личну драму, или, пак, зато да не призове несрећу (како је говорила у стиховима), па да „Реквијем“ прозвучи над самом Цветајевом?

Песник будућности

„Цветајева је извршила један од најдраматичнијих утицаја на поколење руских песника шездесетих година. Откривање њене поезије преокренуло је развој руског стиха. Откривање трагичне судбине Цветајеве са непоткупљивим односом према стваралаштву, слободи и истини лишило је нова поколења многих заблуда и вратило схватање стварања као равнозначног животу. Она је у свом времену била песник будућности. Од ње су учили Бела Ахмадулина, Андреј Вознесенски, Јосиф Бродски, Јелена Шварц, Наталија Горбањевска, делом Виктор Соснора. Данас традицију Цветајеве настављају руска песникиња Вера Павлова, француски песник Данијел Леверс, код нас – Злата Коцић.“

Муња и гром

„У суштини, Ахматова и Цветајева се одражавају једна у другој као два бездана. Оне посвећују једна другој песме, готово истовремено пишу о Пушкину (Цветајева – есеј, Ахматова – студије), обе стварају портрете савременика (Цветајева – у есејима, Ахматова – у стиховима). Па ипак, у стваралачкој бити је све различито: оне су као контрапункт, као огледало и простор иза огледала, као муња и гром“, каже Корнелија Ичин.

Марина Цветајева - Пророк у сукњи