Драгомир Анђелковић
Државни врх Републике Српске поново је изложен неоснованим па и малициозним оптужбама високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини. Валентин Инцко, као и његови претходници, отпочиње вербалну офанзиву против Бањалуке чим неко помене да инострани гувернер и њихова администрација нису донели никакву корист комплексној држави каква је БиХ, односно да су фактор који уноси додатне негативне емоције. Но, све то сада није приоритетна тема. Оно што желим да истакнем је контрапродуктивно солидарисање великог дела муслиманске (бошњачке) јавности с потезима Канцеларије високог представника (ОХР). Ма какви они били, и колико год суседну земљу гурали трасом слепог колосека, олако добијају подршку босанско-херцеговачких муслимана.
Од када је завршен грађански рат у БиХ, тамошњи муслимански политичари очекују од страних чинилаца моћи да им дарују централизовану државу. Можда су такве наде раније донекле биле и реалне, сада би свакоме требало да буде јасно да су јалове. Иако су услед страшних притисака којима је Бањалука била изложена, изворни дејтонски принципи (према којима је БиХ, у суштини, замишљена као конфедерација) донекле нарушени, срж државности Српске је очувана. Стога, данас када су геополитичке и све друге околности постале много повољније за РС, ирационална су очекивања да ће српски ентитет пристати на било који елемент даље ерозије сопствене државности. Инсистирањем на томе, БиХ се само задржава у вртлогу тензија – па се и њено постојање доводи под знак питања – уместо да се ради бољитка њених грађана хладне главе приступи креирању применљивих и одрживих решења.
Да је то могуће, то јест колики је капацитет аутентичног хришћанско-муслиманског дијалога, у пуној мери могао сам да видим током учешћа на научној конференцији „Актуелни проблеми етничке и религијске разноврсности у муслиманском друштву” која је средином новембра одржана у Нижњем Новгороду. Организовале су је Духовна управа муслимана европског дела Русије, Исламски институт „Хусеин Фаизханов” и још неколико муслиманских организација, у сарадњи са угледним Државним универзитетом „Н. И. Лобочевски” из поменутог руског града.
На скупу су доминантну улогу имали муслимански духовници и научници из Русије, Украјине и Средње Азије. Они су се аргументовано и одмерено бавили проблемима у оквиру њихове верске заједнице, те православно-муслиманским односима. Више пута је наглашено, и конкретним примерима са постсовјетског простора илустровано, да православни и муслимански народи, само ако их нико са стране не свађа, реално могу да нађу решења која погодују суживоту. Али дијалог мора да буде аутентичан а не наметнут, то јест нужно је да је циљ да се постепено дође до обострано прихватљивих солуција, а не да преговарачки процес буде само изговор за натурање модела који је неко са стране унапред осмислио.
Нас на Балкану дијалог често баш на то подсећа. Постао нам је синоним за симулирање разговора као покрића за наметање туђе воље. Деценијама смо изложени притисцима оних који нам причају о демократији и толеранцији, а заправо раде на томе да нам покажу да ниједан проблем нисмо у стању сами да решимо. Тиме им нудимо оправдање за даљу доминацију у нашем региону, који сматрају својим двориштем, док хегемонистичке намере вешто маскирају хуманистичким фразама.
Ови инострани центри моћи су у своју „мрежу” пре свега ухватили велики део муслиманске (бошњачке) друштвено-политичке елите у БиХ. Сада њу користе као средство за очување својих интереса западно од Дрине, а највећи цех таквих игара плаћају баш муслимани. Док су Срби и те како успели да компензују парализу политичких процеса у БиХ, одбраном интегритета РС, други ентитет је захваћен општим хаосом. Он ће потрајати све док муслимани не смогну снаге да сопствену судбину узму у своје руке. Странци им неће донети срећу, а само могу да их хушкањем на сукобе са Србима, када то некоме ван БиХ буде одговарало, гурну у нови циклус несреће.
Да не би тако било, крајње је време да конститутивни народи БиХ отпочну аутентичан дијалог, који нужно мора да уважи изворне дејтонске принципе, те на темељу њих тежи изналажењу функционалних решења. Све друго је губљење драгоценог времена, а тамошњи Срби, Хрвати и у првом реду муслимани, остаће туђинске монете за поткусуривање.
Дијалог у БиХ и народи за поткусуривање
0 comments:
Post a Comment