Бранко Жујовић Зашто у Србији нико не заштити деведесетдвогодишњег старца од напада острашћених полуинтелигената, ако већ упростаченој српској НВО култури није стало до највећег српског књижевног имена с краја XX века и његовог права на мишљење и делање? „Својим Писмом студентима који студирају у иностранству, Добрица Ћосић је веровао да ће, по ко зна који пут, пожњети пажњу и дивљење јавности, сејући своје рециклирано, патетично мудровање о историјској угрожености српског народа. Али, уместо уобичајених удворничких, кукавичких похвала добио је, неочекивано за многе, директне, бескомпромисно критичне, аналитичке одговоре студената из земље и дијаспоре.“ Ово је почетак текста Миљенка Дерете, објављен 3. јануара ове године у Политици. На страну могућа подсвесна психолошка позадина реченице о дивљењу и жетви пажње. На страну чак и непристојан, подмукло-асоцирајући наслов „Сејао ветар, пожњео олују“. На страну и мотив Дерете да се наглавачке баци у непостојећу полемику, коју је с писцем Добрицом Ћосићем монологно повео НВО сектор. Сваки пристојан читалац Политике, каква год да је, читајући даље текст Миљенка Дерете морао је да се згрози количинама шовинизма: „Смернице је од Ћосића ‘наручила’ Организација српских студената у иностранству… Ово по себи говори о њиховом неупитном патриотизму, који се на сајту ОССИ потврђује кроз ћириличне препеве као што су „Студира хемијску и физичку биологију (“Chemical and Physical Biology)”. Деретини бескомпромисно критични и аналитични студенти су дипломац Милош Ћирић из Београда и Марко Симоновић из Утрехта. Ћирић, који је писмо човеку од 92 године започео са „Непоштовани Добрице Ћосићу“, има све академске врлине неопходне за каријеру у Србији. Није прочитао ни једну Ћосићеву књигу, геј активиста је, верује до секташке посвећености у поједностављене истине („Политика Добриће Ћосића уништава земљу и млади због ње одлазе из земље.“) и има жељу да емигрира у рај за који је вероватно чуо да постоји на курсевима НВО. „Левичар“ је и „антифашиста“ који се никада није запитао зашто се самопрокламовани постмодерни „антифашисти“ Србије залажу управо за васпостављање граница на територији Србије из времена фашизма. Није се запитао чак ни зашто је Хрватској и Албанцима на Косову и Метохији, ма колики српски злочини били, дато одвратно право на етнички чисте државе. Други Деретин адут, Марко Симоновић, није вредан ни најмањег помена. У „одговору“ Добрици Ћосићу промашио је тему за кеца као кућа. Ћосић се, наиме, у свом писму обратио студентима који желе да се врате у отаџбину, а не Симоновићу који за себе каже да је у „поодмаклом стадијуму бикултуралности“ и који се код куће осећа непријатно или тако некако. Дерета је, међутим, заборавио да помене највреднију међу њима: Биљану Србљановић. Она је на свом налогу на Твитеру истог часа написала: „Срам га, бре, било, приученог, злог, доконог, незајажљивог, алавог, необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам.“ Поменула је успут Ћосићеве „комесарске дане у партизанима“ и „калемарску школу“. Успаљена драмска списатељица псовачица и два млада орвеловца у НВО бомбардовању старца од 92 године! Сјајан караказан српске друштвене стварности. Зашто у Србији нико не заштити Добрицу Ћосића од напада острашћених полуинтелигената, ако већ упростаченој српској НВО култури није стало до највећег српског књижевног имена краја XX века и његовог права на мишљење и делање? Шта ће се догодити, када иста екипа сутра на улици пљуне вашег деду, само зато што конзумира домаћу шљивовицу уместо екстазија и завија дуван уместо марихуане? Могу видојковићи, басаре, србљановићи и остали ћирићи да се изливају по српској књижевности до миле воље, али читаоци, ако то јесу, морају да бране право сваког од њих да кажу шта имају, укључујући ту и недосегнутог Добрицу Ћосића. Е сад… Откуд толики напади баш о рођендану Добрице Ћосића (29. децембра), ма шта о његовом политичком деловању сви ми мислили? Зашто је Добрица Ћосић толико важна мета? Млади полуинтелигенти, образовани у радионицама НВО, верују у догму о Ћосићевој свекривици, Ћосићу као трансисторијском узроку инфлације, етничког чишћења РСК, Другог светског рата, прогону Срба из Сарајева и западне Босне, злочиначког Првог српског устанка, на крају и етнички чистог Косова и Метохије. Да би оставили Добрицу Ћосића и његово драгоцено књижевно дело на миру, топло им препоручујем књигу „Карактер и менталитет једног поколења“. Време је Божићних празника, па смо у Блицу могли да прочитамо репортажу о немачким војницима, који се, с рукама у џеповима, кикоћу над моштима Јоаникија Првог у Пећкој Патријаршији. То је ваљда образац културног понашања представника војне силе која долази из курсистичког раја НВО. И Пећка Патријаршија и Гистав Ле Бон, коме је у „Карактеру и менталитету једног поколења“ тако аргументовано и сликовито одговорио Драгиша Васић, знатно су старији од персонификације српског прагреха зване Добрица Ћосић. Ево зато једне европски просвећене историјске сцене, коју вам неће представити ни на једној Деретиној, Ћирићевој или Србљановићевој радионици, јер је временски изглобљена из логике њиховог поимања Добрице Ћосића. Реч је о егзекуцији Ванка Глигоријевића из Битоља, који је за време Првог светског рата обешен због шпијунаже у корист Српске војске и савезника. „Објективна анкета утврдила је“, пише Васић цитирајући извештај објављен 26. априла 1918. године у Солуну, „да је Глигоријевић збиља, као родољуб, слао извештаје савезницима. Али, ако је требало да буде осуђен“, пише даље Васић, „нашто је Немцима и Бугарима било потребно да присуствују у великом броју, нарочито официри вешању; нашто натерати жену и децу Ванкову да гледају смртне муке његове, зашто је Бојаџијев (официр) ударио камџијом ћерчицу Ванкову, кад је клекла пред њима молећи за милост оца? Зашто су се пред таквим сценама официри смејали слатко? Пресуда се може примити, али начин извршења аутентично документован? Они имају манију да репродукују мрачне и страховите слике варварства на дописним картама. Серија таквих карата нађена је код немачких и бугарских војника на фронту Српске војске. На свима су насликана вешала наших поданика, у свима њиховим фазама. На многим лица присутних непријатеља показју веселост и задовољство вешалима.“ Једини „злочин“ Добрице Ћосића је непристајање на идеју, по којој је српска борба за независност и слободу један једини мега-злочиначки подухват. Ако је то тако и ако Срби до слободе могу једино преко злочина, онда њима право на слободу и независност свакако треба одузети и онда су они заиста архикривци свог постојања. Онда је Ћосић, први међу њима, крив и за Глигоријевићв усуд и за незадовољство свих ћирића овог света. Можемо да волимо књижевно дело Добрице Ћосића или да га не читамо. Можемо да се слажемо с њим или да се не слажемо. Али, нико нема право да га понижава и вређа. Немају то право чак ни они чија догма, пркосећи законима физике, каже да је извештај анкетне комисије од 26. априла 1918. године лажљив, да га је сигурно слагао или макар инспирисао Добрица Ћосић у својим романима и да би они, због таквог Ћосићевог лагања, да се одселе одавде. Далеко вам лепа кућа, идите што пре! Најгоре ће бити ако после Ћосићевог Времена смрти, Деоба, Времена зла, Времена власти и Времена змија из књижевног кошмара на јаву дође и време пацовчића. Биће то коначан крај Србије какву знамо, јер их нећемо одагнати простим склапањем корица књиге. (Бранко Жујовић / Глас Русије) Време пацовчића

Бранко Жујовић

Зашто у Србији нико не заштити деведесетдвогодишњег старца од напада острашћених полуинтелигената, ако већ упростаченој српској НВО култури није стало до највећег српског књижевног имена с краја XX века и његовог права на мишљење и делање?

„Својим Писмом студентима који студирају у иностранству, Добрица Ћосић је веровао да ће, по ко зна који пут, пожњети пажњу и дивљење јавности, сејући своје рециклирано, патетично мудровање о историјској угрожености српског народа.

Али, уместо уобичајених удворничких, кукавичких похвала добио је, неочекивано за многе, директне, бескомпромисно критичне, аналитичке одговоре студената из земље и дијаспоре.“

Ово је почетак текста Миљенка Дерете, објављен 3. јануара ове године у Политици. На страну могућа подсвесна психолошка позадина реченице о дивљењу и жетви пажње. На страну чак и непристојан, подмукло-асоцирајући наслов „Сејао ветар, пожњео олују“. На страну и мотив Дерете да се наглавачке баци у непостојећу полемику, коју је с писцем Добрицом Ћосићем монологно повео НВО сектор.

Сваки пристојан читалац Политике, каква год да је, читајући даље текст Миљенка Дерете морао је да се згрози количинама шовинизма: „Смернице је од Ћосића ‘наручила’ Организација српских студената у иностранству… Ово по себи говори о њиховом неупитном патриотизму, који се на сајту ОССИ потврђује кроз ћириличне препеве као што су „Студира хемијску и физичку биологију (“Chemical and Physical Biology)”.

Деретини бескомпромисно критични и аналитични студенти су дипломац Милош Ћирић из Београда и Марко Симоновић из Утрехта. Ћирић, који је писмо човеку од 92 године започео са „Непоштовани Добрице Ћосићу“, има све академске врлине неопходне за каријеру у Србији.

Није прочитао ни једну Ћосићеву књигу, геј активиста је, верује до секташке посвећености у поједностављене истине („Политика Добриће Ћосића уништава земљу и млади због ње одлазе из земље.“) и има жељу да емигрира у рај за који је вероватно чуо да постоји на курсевима НВО.

„Левичар“ је и „антифашиста“ који се никада није запитао зашто се самопрокламовани постмодерни „антифашисти“ Србије залажу управо за васпостављање граница на територији Србије из времена фашизма. Није се запитао чак ни зашто је Хрватској и Албанцима на Косову и Метохији, ма колики српски злочини били, дато одвратно право на етнички чисте државе.

Други Деретин адут, Марко Симоновић, није вредан ни најмањег помена. У „одговору“ Добрици Ћосићу промашио је тему за кеца као кућа. Ћосић се, наиме, у свом писму обратио студентима који желе да се врате у отаџбину, а не Симоновићу који за себе каже да је у „поодмаклом стадијуму бикултуралности“ и који се код куће осећа непријатно или тако некако.

Дерета је, међутим, заборавио да помене највреднију међу њима: Биљану Србљановић. Она је на свом налогу на Твитеру истог часа написала: „Срам га, бре, било, приученог, злог, доконог, незајажљивог, алавог, необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам.“ Поменула је успут Ћосићеве „комесарске дане у партизанима“ и „калемарску школу“.

Успаљена драмска списатељица псовачица и два млада орвеловца у НВО бомбардовању старца од 92 године! Сјајан караказан српске друштвене стварности. Зашто у Србији нико не заштити Добрицу Ћосића од напада острашћених полуинтелигената, ако већ упростаченој српској НВО култури није стало до највећег српског књижевног имена краја XX века и његовог права на мишљење и делање?

Шта ће се догодити, када иста екипа сутра на улици пљуне вашег деду, само зато што конзумира домаћу шљивовицу уместо екстазија и завија дуван уместо марихуане? Могу видојковићи, басаре, србљановићи и остали ћирићи да се изливају по српској књижевности до миле воље, али читаоци, ако то јесу, морају да бране право сваког од њих да кажу шта имају, укључујући ту и недосегнутог Добрицу Ћосића.

Е сад… Откуд толики напади баш о рођендану Добрице Ћосића (29. децембра), ма шта о његовом политичком деловању сви ми мислили? Зашто је Добрица Ћосић толико важна мета? Млади полуинтелигенти, образовани у радионицама НВО, верују у догму о Ћосићевој свекривици, Ћосићу као трансисторијском узроку инфлације, етничког чишћења РСК, Другог светског рата, прогону Срба из Сарајева и западне Босне, злочиначког Првог српског устанка, на крају и етнички чистог Косова и Метохије.

Да би оставили Добрицу Ћосића и његово драгоцено књижевно дело на миру, топло им препоручујем књигу „Карактер и менталитет једног поколења“. Време је Божићних празника, па смо у Блицу могли да прочитамо репортажу о немачким војницима, који се, с рукама у џеповима, кикоћу над моштима Јоаникија Првог у Пећкој Патријаршији. То је ваљда образац културног понашања представника војне силе која долази из курсистичког раја НВО.

И Пећка Патријаршија и Гистав Ле Бон, коме је у „Карактеру и менталитету једног поколења“ тако аргументовано и сликовито одговорио Драгиша Васић, знатно су старији од персонификације српског прагреха зване Добрица Ћосић. Ево зато једне европски просвећене историјске сцене, коју вам неће представити ни на једној Деретиној, Ћирићевој или Србљановићевој радионици, јер је временски изглобљена из логике њиховог поимања Добрице Ћосића.

Реч је о егзекуцији Ванка Глигоријевића из Битоља, који је за време Првог светског рата обешен због шпијунаже у корист Српске војске и савезника. „Објективна анкета утврдила је“, пише Васић цитирајући извештај објављен 26. априла 1918. године у Солуну, „да је Глигоријевић збиља, као родољуб, слао извештаје савезницима.

Али, ако је требало да буде осуђен“, пише даље Васић, „нашто је Немцима и Бугарима било потребно да присуствују у великом броју, нарочито официри вешању; нашто натерати жену и децу Ванкову да гледају смртне муке његове, зашто је Бојаџијев (официр) ударио камџијом ћерчицу Ванкову, кад је клекла пред њима молећи за милост оца?

Зашто су се пред таквим сценама официри смејали слатко? Пресуда се може примити, али начин извршења аутентично документован? Они имају манију да репродукују мрачне и страховите слике варварства на дописним картама. Серија таквих карата нађена је код немачких и бугарских војника на фронту Српске војске. На свима су насликана вешала наших поданика, у свима њиховим фазама. На многим лица присутних непријатеља показју веселост и задовољство вешалима.“

Једини „злочин“ Добрице Ћосића је непристајање на идеју, по којој је српска борба за независност и слободу један једини мега-злочиначки подухват. Ако је то тако и ако Срби до слободе могу једино преко злочина, онда њима право на слободу и независност свакако треба одузети и онда су они заиста архикривци свог постојања. Онда је Ћосић, први међу њима, крив и за Глигоријевићв усуд и за незадовољство свих ћирића овог света.

Можемо да волимо књижевно дело Добрице Ћосића или да га не читамо. Можемо да се слажемо с њим или да се не слажемо. Али, нико нема право да га понижава и вређа. Немају то право чак ни они чија догма, пркосећи законима физике, каже да је извештај анкетне комисије од 26. априла 1918. године лажљив, да га је сигурно слагао или макар инспирисао Добрица Ћосић у својим романима и да би они, због таквог Ћосићевог лагања, да се одселе одавде.

Далеко вам лепа кућа, идите што пре! Најгоре ће бити ако после Ћосићевог Времена смрти, Деоба, Времена зла, Времена власти и Времена змија из књижевног кошмара на јаву дође и време пацовчића. Биће то коначан крај Србије какву знамо, јер их нећемо одагнати простим склапањем корица књиге.

(Бранко Жујовић / Глас Русије)

Време пацовчића