Олуја: Злочин и ћутање (II део)

(Фото: tumblr.com)

Најмање неколико тисућа људи, вјеројатно и неколико десетака тисућа, промијенило је – на разним ступњевима недраговољности – своја особна имена или презимена. Промијењени су не само службени симболи старога режима, него су уништене и тисуће споменика или обиљежја на којима се налазила звијезда петокрака, или су реинтерпретирана имена оних који су судјеловали у повијесним догађајима.

Једноставан симболички примјер: пред загребачким главним колодвором налази се – што је обичај у многим градовима – стара парна локомотива на којој пише ХЖ (Хрватске жељезнице). То је типична хрватска лаж. Никада у повијести није постојала локомотива на којој је писало ХЖ. Постојало је ЈДЖ (Југославенске државне жељезнице), постојале су мађарске жељезнице, постојала је – за НДХ – ХДЖ (Хрватска државна жељезница). Али, властодршци не могу издржати ни оно што је било; морају измишљати повијест по мјери садашњости. Дакле, нису само очистили садашњост него и прошлост.

Једнако су тако радикално очистили језик, па, конзеквентно и начела јавнога комуницирања. И догодило се је, дакле, да више нема оне средине из које су људи отишли, да би се у њу могли вратити. Осим ако се не мисли на онај дегутантни фразеални стих који се стално појављује у прози – повратак на огњишта. Но, обилне репатријације нема, јер је не може бити. И то је оно с чиме, по мојем суду, треба почети жели ли се озбиљно разговарати.”

Увијек се спомиње само 600 убијених у Олуји које је идентифицирао у то доба ревни, а у немогућим условима ХХО, Међутим, према мојем истраживању на терену у свим просторима број погинулих прелази 1.8оо и преко 3.000 несталих. Касније од тих несталих констатирао сам да су неки живи и нека им је сретан живот. Било је ту и мега злочина од којих посебно истичем један. Тражећи највећи злочин на једном мјесту према Србима добио сам из Архиве Хашког суда изјаву једног заштићеног свједока. Ријеч је о злочину у селу Јанузи. Како сам исповијед добио под одговарајућим кондицијама замолио сам напутак како могу с њом изићи у јавност. Речено ми је да под истим основама могу и новинари о томе писати. Ево тога описа новинара под насловом „Злочин и шутња“.

Господин Т. М. је свједок који би се ускоро требао појавити пред једним од судова што се баве простором бивше Југославије. Претходни договор са званичним посредницима у овом разговору обавезује нас да, засад, не наводимо о којем је суду ријеч, да ни по коју цијену откривамо идентитет свједока, да не износимо детаље који би га могли учинити препознатљивим евентуалним прогонитељима или осветницима за убиства недужних жртава…

У таквим околностима, ауторима ових редака наметнула се темељна дилема: да ли уопће пристати писати под оваквим ригорозним увјетима? Да ли прихватити нечију цензуру? Да ли је новинарски коректно решутјети дио података који ће нам бити доступни, не објавити детаљне скице мјеста догађаја, аутентичне фотографије које се могу вјештачити, поспремити под тепих неке од доказа, прецизне податке о другим учесницима, часнички чин и звање заштићеног свједока, број његове војне поште, име јединица у којима је службовао, његов идентификацијски број…? На крају је, ипак, превагнула новинарска радозналост. Пристали смо.

Састали смо се у стражњој соби једног старинског сецесијског уреда чији су зидови били прекривени умјетничким сликама с краја прошлог стољећа. Кад је након несигурног куцања Т.М. укорачио у собу били смо изненађени: изгледао је знатно млађи у односу на своју доб. У нелагодној тишини сјео је, крзмајући се, насупрот нас. За сваки случај, замолили смо га да се идентифицира. Невољко је из унутрашњег џепа извадио све своје особне документе и дао нам да их прегледамо. На наше питање да ли се слаже да разговор магнетофонски снимимо, шутке је слегнуо раменима и промрмљао: „Ма, радите све што мислите да треба. Мени је свеједно. То више није моја ствар. Уосталом, могу ме убити само једном.“ Током једносатног разговора Т.М. био је видно узбуђен. Прсти су му подрхтавали, глас треперио, нервозно је испод стола тресао ногама. Кад се мало ослободио треме, проговорио је металним, монотоним гласом складиштара што гласно набраја робу у инвентури. Текст, који слиједи, у цијелости је његова исповјест.

„Тиха србизација“ бригаде

Рођен сам у Загребу средином 60-их година. По националности сам Хрват. Одмах на почетку Домовинског рата активно сам се укључио у обрану Хрватске, па сам убрзо промакнут у часнички чин. У рату сам учествовао до конца 1995. године. Почетком 1994. године премјештен сам у 2. Гардијску бригаду „Громови“ која је била стационирана у војарни Петрушевац. Да бисте схватили контекст догађаја о којима ћу вам говорити, морам се вратити годину дана унатраг, како бих вам објаснио атмосферу у бригади. Тијеком 9. мјесеца 1994. године сатник СИС-а Винко Задро почео је отворено говорити о процесу „тихе србизације“ наше гардијске бригаде. Кренуо је истраживати персоналне досијее припадника бригаде, и тражити по крсним листовима војника и часника оне, који међу прецима имају понеког Србина. Како испрва није нашао ни једног Србина у бригади, осим Милорада Кечена из Сиска, он је заједно са својим заповједником СИС-а у бригади, Славком Галићем, почео „дубинско“ истраживање. Све досијее припадника „Громова“ разврставали су по опћинама, па су преко матичара и матичних књига прекопавали етничко поријекло својих војника – има ли нетко каквог дједа, или бабу, који су српске националности. На тај су начин добили око 500 припадника бригаде чије је етничко поријекло било „сумњиво“. Међу њима сам се нашао и ја. С тим су упознали и стожерног бригадира Божу Кожула из „Тигрова“. За детаље о овим њиховим „истрагама“ се убрзо прочуло, па се међу војницима и часницима проширио паничан страх. Знате како је: кад ти доведу у питање националну подобност, када те због ње почну политички сумњичити, а ти си војник у рату – кожа ти јако мало вриједи. Цијела је бригада била прожета страхом, паранојом, међусобним сумњичењима: У таквој атмосфери кренули смо у „Олују“. Кад је та војно – редарствена акција отпочела, наша је бригада добила задатке покривања праваца: Слана – Пецка (1. бојна), Суња – Петриња (2. бојна), и Слана -Мариновићи (3. бојна).

Одмах на почетку уочио сам да је највећи дио од петстотињак етнички сумњивих припадника бригаде концентриран у 2. бојни. Касније смо сазнали да је од двјестотињак у „Олујi“ несталих „Громова“ највећи број био управо из ове „национално сумњиве“ групације… Како је нетко могао „нестати“ кад бригада приликом надирања није наилазила готово ни на какав отпор? Али, то је сад друга прича. Био сам стациониран у 3. бојни. На самом почетку „Олује“ позвао ме мој заповједник Франц Слако, и рекао да је формирао једну специјалну групу од 15 људи изван свих формација, јер нема повјерења у припаднике минобацачке битнице у својој јединици. Дао нам је четири минобацача да артиљеријски подржавамо његову бојну тијеком напредовања. Дао нам је и двије неисправне мотороле. Уочио сам, да је већина припадника ове наше „специјалне групе“ састављена од људи који су претходно апострофирани као „национално непоуздани“: заповједник Златко Дујмић, Србин Стипица Пушкарић који је 1991. године промијенио име и презиме, Драган Матић, Дарко Рукало, Дражен Пиканац којем је мајка Српкиња… Кад смо излазили из војарне уочили смо да је у нашој моторизираној колони ишло и 35 до 40 камиона – хладњача. Тада нам је то било чудно, али се касније објаснило чему су ове хладњаче слушиле.

Тко је наредио: „Пуцај?!“

„Олуја“ је почела паљбом нашег далекометног и краткометног топништва по Петрињи. Врло брзо сам установио да ми ни једна веза не ради. Добили смо усмено наређење да без икаквог навођења тучемо у правцу гробља у Мариновићима. Испалили смо 15-ак граната калибра 82 мм. Око 14 сати сам отишао камионом у заповједништво, како бих установи везу. На изласку из Слане, 100 – 200 метара, сусрео сам војно путничко возило „Дефендер“ на којем је био релеј који је нама правио радио-сметње. Како ту није било никакве непријатељске војске, схватио сам да праве радио-сметње расутим групама „национално непоузданих Громова“, како не бисмо чули што се дешава приликом пробијања непријатељских линика.

Прве ноћи „Олује“ преноћили смо у Граберју, а другог дана кренули према Доњој Бачуги. Непријатељска војска је већ била разбијена. Оно што је од ње остало повукло се и концентрирало на Зрин Гори. Тијеком пријеподнева прошли смо Бачугу, и кренули према пријевоју Вратник. Када смо прошли Јанузе, да бисмо заузели главне правце, колона се упутила према Двору на Уни. Непосредно након изласка из Јануза, око 12 сати, наишли смо на велику групу српских цивила који су нам зашли иза леђа. Били су на 150 – 200 метара од нас, и лагано се кретали према нама. У групи је било најмање 500 људи. Вјеројатно их је било више, али у сваком случају није их било мање од 500. Међу њима је било доста жена, а могли смо јасно видјети старце и дјецу. Наша је колона мало успорила, али нас је у тај час сустигао жути камиончић, и зауставио цијелу колону. Из њега је изашао мени непознати часник у одори Хрватске војске, и избацио на цесту мртво тијело сатника Хрге из 1. бојне, који је такођер био међу оним „национално непоузданим Громовима“. Почео је над његовим тијелом викати како су „Хргу прије пар минута убили ови исти српски цивили у близини“, те да је „коначно дошло вријеме да им се можемо осветити и за сатника Хргу, али и за све оне које смо изгубили тијеком рата“.

Кад сам пришао ближе, видио сам да је Хргино тијело већ укочено, да му је кожа посивјела и да је готово црна, из чега ми је било сасвим јасно како је мртав већ дуже вријеме, вјеројатно од претходног дана, те да је ријеч о вјештој инсценацији. Цивили су нам се почели приближавати. Наиме, у међувремену су иза тих цивила наишла још нека војна возила, па претпостављам да су их они натјерали у нашем правцу. Вјерујте, било ми их је страшно гледати. Видио сам да им се спрема ликвидација, а нисам могао ништа учинити.

Између 1. и 3. бојне „Громова“ био је размак пар стотина метара, а цивили су у недоумици стајали на ливади покрај цесте, 100 до 150 метара удаљени од нас. Нетко је јаким гласом наредио „Пуцај!“ Тада су обје бојне отвориле унакрсну ватру из свих расположивих оружја по окупљеној групи цивила. Не знам тко је издао наређење. Војници су се бојали не пуцати јер би и у том случају и они пали под сумњу, али вјерујем да је велики дио њих пуцао у зрак или мимо њих. Видио сам да су пуцала сва четири тенка 1. и сва четири тенка 3. бојне, пуцало се из пушака, отворена је рафална паљба из пушкомитраљеза…

Моја група није стигла пуцати, јер сам се управо у том тренутку враћао до Дујмића, да припремим елементе за гађање. Кад сам стигао до своје битнице, све је већ било готово. Лешеви цивила били су разбацани по пољу, неки су се мицали, други јаукали. Неколико је њих успјело побјећи у оближњу шуму, па су се за њима сјурили војници. Не знам, да ли је на крају нетко од те групе успио побјећи и преживјети. Цијела ова стравична сцена трајала је двадесетак минута. У мени се касније пробудио страх, јер сам сазнао да је у досјеу СИС-а уписано како је по овим цивилима пуцала моја група, па ако би када дошло до каквог суђења могли би казати: „Злочин над Србима су учинили српски припадници Громова.“

Гдје су нестали лешеви?

Предвечер тог дана, између 19 и 20 сати, позвали су ме да са својом групом дођем у заповједништво. Бригада је већ прошла Радановиће и кретала се према шуми Маји. кад смо наишли цестом до мјеста масакра, видјели смо на цести поредано око деведесетак лешева цивила. Посебно ме је потресло кад сам међу побијенима уочио четверо – петеро дјеце. Остало су, углавном, биле жене и старци. Покрај лешева је стајао заповједник сатније Јосип Јанчић. Он нам је „објашњавао“ како су то наше, хрватске цивилне жртве. Ваљда није знао да смо све то гледали, да смо присуствовали покољу? Међутим, сви остали лешеви, а било их је најмање пет стотина, нестали су. Напросто, нигдје их није било. У широком кругу 100 – 150 метара око мјеста ликвидације, па до цесте, све је било препуно крви. Трава је била крвава. Урезала ми се та сцена дубоко у свијест. Али, гдје су нестали остали лешеви?

Послије смо дошли до закључка да су их морали одвести камиони – хладњаче, који су дан раније изашли с нама у колони из војарне. Сигуран сам, да возачи тих хладњача знају гдје су лешеви осталих цивила. Међу бојовницима се спекулирало, како су их одвезли негдје далеко од било какве зоне војног дјеловања, вјеројатно у Загорје. Али, то су спекулације. Чули смо и за још једну масовну ликвидацију код Жировца, но ја томе нисам присуствовао и немам никаквих конкретних доказа. Али, гдје је нестало више од 400 лешева из Јануза?

Нисам са тим сјећањима могао наставити мирно живјети. Бојао сам се за живот. Знао сам што су све ти људи у стању направити. Отишао сам у иноземство, и посјетио неколико западних конзулата. Рекао сам им: „Ви имате сателите, разне службе, знате све о нама. Како можете тврдити да тијеком „Олује“ није било масовних убојстава, кад смо ми на једном мјесту присуствовали ликвидацији више стотина српских цивила, и кад то можемо доказати? Нема тог политичког интереса у име којег би се тако нешто смјело заташкати.“

Ништа ми нису одговорили. Шутјели су, слијегали раменима.

Монотони глас Т.М. је утихнуо, угасио се. У старинску сецесијску собу продирали су извана звукови велеграда. Минуту, двије, гледали смо тупо пред себе. Шутјели смо. Видјети: Борис Павић, Иван Клобучар: Злочин и шутња Идентитет,број 51 јуни 2001.

Овај случај ме је саблазнио, јер његов број жртава износи скоро два пута колико зброј убијених у Шкабрњи и Овчари заједно. Док се овим сваке године кондолира са понтификално концелебралним мисама, говорима, музиком, вијенцима, свим почастима која доликује невиној жртви, и моја им вјечна сућут, јер невини вапе за сућути и за правдом јер нису могли ни голи живот спасити. Међутим, за ове се жртве не зна, ни мртве гдје су завршили, да ли у неким јамама, јаругама, кавернама, сеоским бунарима, удаљеним гробљима или Сименсмартиновим пећима Сисачке жељезаре. Из морбидне исповијести све би се лако могло дознати само кад би се хтјело, али овдје је чувена синтагма у функцији „мртав Србин најбољи Србин“. Ту ме саблазнила да се реферирам на Крлежу, Хрватска гробљанска култура. Наравно, за другог и другачијег.

Нажалост, рату се и даље тепа, ослободилачки, часни, домовински, чист ко суза итд. Чак се новоослобођено подручје од људи зове цинично „Подручје од посебне скрби“. Ту је државни цинизам постигао свој врхунац освете јер једна трећина територија зјапи празна и не само да нема одрживог развоја него је готово цјелокупна популација на тим просторима терет друштва, а значајни ресурси зјапе без употребе. Како прирoда не трпи празно деградација простора чини своје денудације, коров, вододерине и друга калања итд. Дакле, Туђманова фаланга рескирала је демографски слом популације, жртвујући скоро 8% становништва, иако држава уопће није била упитна. На другој страни сама је оправдала свој повијесни злочин погрешном методологијом извођења легитимитета интеграције простора бруталитетима извођења рата који укида сваки легитимитет. То је могла прије свега мирније с мало или нимало жртава. Понављам то је била заштићена зона и свијетска заједница није невина. Дапаче, дубоко умјешана! То је у осталом доказано мирном реинтеграцијом источног дијела Славоније. Зато су данас Западна и Источна Славонија као два свијета. Међутим у Западној Славониј Хрвати су за вријеме“ Бљеска“ као генералне пробе обрачуна са српском популацијом досегла своју практичну стратегију. У име државе уништење српског корпуса. Непотребно су масакрирали један дио становништва а, друге протјерали. Био сам међу 500 интегратора хуманитараца, и један ми се рањени избјеглица пожалио „У Саву је нас неколико стотина скочило и запливало, а само сам ја испливао, али сам у пливању највише ронио“. Сам министар оружаних снага Шушак је рекао било је преко 1000 рањених, уз урнебесни аплауз са устајањем у Сабору али нигда, нигдје нису нађени ти рањени. Нити у једној болници.

Затворили су у једном тренутку ратиште код насеља Нова Варош и три дана прали трагове, све је то прошло некажњено. Да илустрирам један посебни трагизам. Одлуком саборског заступника и једног од главних преговарача часника издат је налог за 26 Славонских села да се иселе. Сва су насеља најприје темељито опљачкана са свим добрима, убијено је око 50-так људи и данас је то класична пустош, без икаквог основа за одрживи развој. Пуно пута сам се питао који је то интерес, корист и потреба нагнало Хрватску државу да код очитог демографског слома тако се вандалски односи према становништву, припадницима људског рода, кршћанског свјетлоназора, стољетно присутног овдје и немам одговора осим бруталне неофашистичке одмазде.

Према томе можемо ми себи ласкати што год хоћемо како смо узвишена заједница, „регионална сила“, лидер у регији, како смо дио Европе, иако Европа још увијек овдје не станује, враћамо се кући, /не/дјела нас демантирају. Овдје се придружујем Андрићу „никога не мрзим осим оне који друге мрзе“. Ми смо сами себи дошли главе без стида и кајања. Осим тога затровали смо простор мржњом према другом и другачијем али и међу собом, јер политичке противнике третирамо као класне непријатеље. Живимо у комплетном анархоидном безумљу без икаквих концепата. Уосталом не можемо да се хранимо из властитих ресурса. Демографско стабло нам је у расулу, убрзано старимо, бракови се распадају, млађе генерације су у безнађу, вире преко границе…

Када Хрватска уђе у Европу, чему се радујем, изгубит ће најпрофитабилније кадрове а већ данас дефицитарне дневно ћемо губити /медицинске сестре, кирурге, професоре, кибенетичаре, лаборанте биологе, правнике итд,а нигдје на помолу концепта обнове демографског корпуса. Нисмо били у стању на вријеме довршити стратешки пројекат пописа становништва чији су резултати сума свеукупног пораза. Да не лемантирам повијесне чињенице Олује, њих нитко не може измијенити. Оне су се догодиле и жртве сваки рат оцјењују. Оне нису само оптужујуће него носе у себи једну од највећих опасности, развој и основу да прогнани започну брутални тероризам. Ако до њега дође, а очито ће доћи јер на повијесни злочин не тражимо повијесни одговор, он ће бити софистициран јер су наше социјалне структуре расле на западним индустријским лиценцијама.

Наш је менталитет изван грађанских резона. Нисмо имали грађанске револуције али смо зато у животу једне генерације имали два крвава грађанска рата. Освету на жалост слутим! Довољно је навести чињеницу да је само Загреб имао 11% индустријских потенцијала цијеле Југославије а данас у Загребу микроскопом неможеш наћи пропорционално запослених Срба а били су присутни у свим индустријским погонима а како је тек у провинцији. Само у Србији живи преко 50000 оних којима је отета пензија и преко 40000 оних којима је отето станарско право. Присуствовао сам чину гдје дјед унука заклиње на освету. Сва нам усмена и писана култура врви од освете. Данашња централизација у територијално политичкој подјели и одвојена економија од социјалне политике ништа не обећава.

На социјалну државу се пуца из свих оружја. Ми живимо културу смрти као највећи досег узашашца духа. Обраћамо се једни према другима и другачијем „културом ниском броја“. Своје жртве увећавамо, а туђе умањујемо или потпуно занемарујемо. Сви смо захваћени амнезијом до умоболности када треба да свједочимо о недјелима а тек како лажемо као министар унутрашњих послова да је за Медачки џеп дознао из новина. То је антиљудско стање духа. Ми од жртве тражимо да таксе држави плаћа за убијене сроднике. Од српских представника да славе бесчашће Пирове побједе. 21 стољеће то не може поднијети, јер све се зна, а нарочито за овакве мале народе и просторе где се све зна што је тко коме учинио. Држава која издиже свој живот изнад живота човјека и грађанина нема никакве перспективе, ма у какве савезе улазила. Заборавља се Римска пословица „Где ми добро, ту ми домовина“. Међутим код нас се домољубље издиже изнад сваког родољубља. То у модерној повијести и грађанским вриједностима не може да прође.

У овој земљи нитко се не радује животу. Не могу наћи човјека од формата да за све „кликне“. ОДУСТАНИМО ОД ПИРОВЕ ПОБЈЕДЕ, СВИ СМО ПОРАЖЕНИ! Не само политичара и државника, него нема интелектуалца, академика, професора, бискупа, правника, филозофа, етичара, повијесничара, ученог кршћанина, књижевника, пјесника, моралисте итд, итд, ….“Никог нема!“ Налазимо се у стању духа чувене досјетке Диогена с упаљеном свијећом на тргу усред бијела дана с питањем: “Тражим човјека?!“

(Крај)

Олуја: Злочин и ћутање (II део)