Олуја: Етничко чишћење - озакоњени злочин столећа (I део)

(Фото: tumblr.com)

О Олуји сам писао док је још трајала. Непосредно кад је Олуја завршила подузео сам једно велико истраживање о свим процесима догађања. Ходао сам од села до села, од куће до куће, од згаришта до згаришта, од непосредних информаната до надлежних органа власти војних и цивилних. Пошто сам узео за предмет сва ратом разорена насеља српска и хрватска, јер су и Срби својим етнобандитизмом разорили око 300 хрватских насеља, а Хрвати око 1200 српских бојао сам се да то никада нећу сам завршити.

Нашао сам исте методе и исте посљедице разарања с том разликом што су хрватска насеља започела или довршила обнову, а српска су димила и била у комплетном разарању. Српска насеља била су без људи, без средстава рада, без институција и без правих информаната и могућности да дознате изворно истину што се све догађало и које је све посљедице произвело.

Осим пљачкаша из свих дијелова Хрватске у одорама и мушко и женско и наоружани. Био је то прави пакао бесчашћа. Лавеж преосталих паса, лупа и дозивање пљачкаша, брујање мотора, моторних пила, лупање чекића и тупи удари сјекира дозивање и обавезно псовање четника и православаца.

Био сам неугодно изненађен што нигдје у српским насељима, нигдје нисам могао птице замјетит. Чак ни врапца покућарца. Рат је и њих протјерао.Спонтано организирану пљачку није могуће описати само се је могло доживјети па умријети од стида каква смо ми још јадна племенска пљачкашка хорда. То сам описао у својој књизи „Етничко чишћење – озакоњени злочин стољећа“, Еурокњига, Загреб, 2006. У посебном поглављу под насловом „Олуја“ стр. 19 до 35. практично говорећи ту и није било неког рата јер га није ни могло бити. Крајишка побуна бијаше класична сељачка буна. Колико је мени познато ни једна сељачка буна није успјела. Односно све су завршиле одмаздом над сељаштвом. Добро је било што није било отпора, нарочито герилских напада. Срби су коначно схватили суштину бесмисла борбе и да су инструментализирани. И то је добро јер је рат с обе стране био бесмислен а са српске стране посебно бесмислен… Срби су се налазили у односу на Хрвате 1:9. Просјечна старост српских војника у Крајини могла се кретати између 40 до 50 година, а хрватских око 27 година, да не наводим наоружање и бројност. Хрватска је војска кренула са преко 200.000 војника по одобрењу НАТО-а и западних земаља уз одговарајућу асистенцију око уништења неких објеката. Подручје је иначе било заштићена зона УН и нормално би било очекивати да ту није могло ни смјело бити каквих вандалских масакара и разарања, али их је било преко свих граница. Да не дуљим, резултат тога истраживања сажето приказујем у једној табели што је све уништено. Ево тих показатеља:

Руралоцид српских насеља у Републици Хрватској

Разорени објекти и број

Куће 24 752
Господарски објекти 12 341
Задружни домови 182
Амбуланте 56
Цркве 78
Музеји 29
Гробља 181
Трговине 325
Водоводи 113
Трафостанице 96
Индустријски погони 167
Споменици 920
Крчме 211
Занатске радње 410
Складишта 118
Број повратника 18 210
Број обновљених кућа 2 734
Број погинулих 1 820
Број несталих 3 700

Како сам знао Норвалски програм Туђманов концепт рата до у детаље ништа ме није изненадило јер му се сад ту у Олуји пружила голема прилика да реализира Павелићеву стратегију: покрстити, побити, прогнати. Скоро педесет посто популације било му је дано на располагање да свој теорем да је геноцид корисна ствар за поправлање повијести, којег смо раније цитирали.

Ево што је о свом програму рата у једном интервјуу казао Муртићу:

“Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо неколико мјесеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој ателијер, мислећи ваљда да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. ‘Да хрватски народ крвљу мора добити своју државу’, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успио направити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!’. Рекао сам му да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим. А непосредни повод да почнем радити циклус “Вива ла муерте” као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност, био је један његов говор мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да требају бити “сретне и пресретне” што су им синови и мужеви погинули за Хрватску!”

На другом мјесту Туђман иде и даље: „Рата не би било да га Хрватска није желила. Ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“ – др. Фрањо Туђман у говору на Тргу бана Јелачића, 24.5.1995. год. Према томе хтио је рат и сад га може реализирати. У коначности без великих жртава.

Дакле, не само што је Србима претходно одузета конститутивност, него Туђман је и најавио још један апсурд да им треба одузети и етничко поријекло и националитет:

„Србе у Хрватској треба прогласити хрватским грађанима и назвати их ‘православним Хрватима’. Треба забранити одредницу ‘православни Срби’“ – Фрањо Туђман у вељачи 1990. године према тексту на 10. стр. – 49 књига и 10 одговора Стјепану Месићу коју је написало 10 београдских аутора 2008. год. Због тога сам пажљиво истраживао судбину појединаца, њихових средстава рада, сточног фонда, институција и свих обиљежја конкретне топономастике, да би се увјерио да је доиста у Хрватској проведено најчистије етничко чишћење без остатка које је икада игдје проведено. Јер Срби су схваћени као ван повијесна појава без и једне одреднице коју су заједно с Хрватима стицали на овим просторима бранећи интегритет простора стољећима.

Оно што ме изненадило то је ипак да ништа није било поштеђено. За злочине у Олуји нитко кривично није одговарао. Нисам нашао нити једног насеља да нетко није погинуо или нестао. А у понеким је насељима или погинуо или нестао повећи број. Ево само неких насеља с погинулим од 1 и више њих: у Доњем Лапцу 66, Радљевац 12, Ошћа 9, Мокро Пољу20, Плавно 34, Грубори 30, Голубић 30 и тако бих могао навести још неколико десетака насеља.

Углавном за злочине нема казне нити процеса. Питам се зашто је тому тако? Очито због монструозне освете јер у име државе, није кажњено. Ту је прорадила пандемична мржња језуитске нарави. Коначна освета! Није нпр поштеђен ни музеј неимара цивилизације Николе Тесле, ни нека гробља, ни обиљежје на плочи 18, Николе Тесле сродника у Смиљну. Није поштеђен ни музеј ЗАВНОХ-а ни споменичко обиљежје једино те врсте, од Бакића у легендарној Петровој Гори ни партизанско гробље преминулих рањеника у тој болници. Виђах овдје да је освета код нас „слађа од меда и шећера заједно“. Тај трагизам пљачке, убистава и разарања трајаће наредних 15 година и до данас није престао.

Нпр. оду пљачкаши у српска ли насеља и пилама препиљују брвна преосталих брвнара, кућа, свињаца, штала, пчелињака и одвозе као своје сл. Или оду са самоутоваривачима и товаре руине разорених објеката за насипање своје путне мреже. Од тога ме још више изненадило што су непосредно иза рата сјекли воћњаке, посебно племенито дрвеће, орахе и трешње, јавора и јасена, А у јесен су цијеле српске гајеве приватне опустјели, некажњено.

Учинили су ми се ти плачкаши као нека „грешка природе“ јер нисам могао вјеровати да то под крај 20-тог стољећа хрватски човјеку може чинити. Тим више што сам годинама као рурални социолог изучавао етничку дистанцу, миграторна кретања, мјешовите бракове и међуљудске односе у бројним детаљима код различитих заједничких потхвата, посебно у самодоприносом изградње заједничких добара: електрификација, изградња домова, школа, складишта, погона путне мреже водовода и других објеката.

Једном у рату сретнем Туђманова министра правосуђа, мрзитеља над мрзитељима. Основао је странку и у програм странке написао да свака Хрватица мора учити дијете у утроби да мрзи Србе иако то није могуће. Добро смо се познавали. У претходном режиму као правник обогатио се продајући станарска права.

Рекох му: “толико си пропао да нити си способан да волиш ни да мрзиш“. “Истина је“, додаде му супруга. Од таквих домољуба треба побјећи. Нисам открио ни код једног од вас по грађанском „Волиметру“ домољубља да може ову домовину волити више од мене који је боље познајем од вас, а ви то негирате лишавајући нас живота и завичаја а нигдје немамо резрвну ни домовину ни завичај. Правниче, јаде узели сте ми држављанство а ја сам га стекао управо овдје прије него што се ви рођени и сви моји преци су рођени ту несретниче.

Дођем кући назове ме.

“Мислим да си у праву“, рече. Одговорим: „Ти не можеш ништа мислити, јер немаш апарат за мишљење“

Имајте вазда на уму да бити националиста под крај двадесетог стољећа и почетком двадесет првог може бити само помрачени ум безумника какови су нас дошли главе свеопћим поразом грађанске стране рата. А спознао сам – једном националиста вазда античовијек. Довољно је да вас подсјетим на конц логоре, мучилишта у Кулинама, Лори, Госпићу, Сиску, Керестинцу и да не понављам наше „Абуграибе, Гвантанаме и друга мучилишта азијатске тортуре. Авај!

Кад је дошло до колонизације Хрвата из Босне жртава исте природе рата онда је деструкција убрзана јер су писали једни другима. „Резервирао сам ти двије или три куће па ћеш од њих направити бољу него што је твоја. “Не заборавите да је држава национализирала све ‘новоослобођене просторе од људи’ и назвала то „Све је Хрватско“.

То ме присилило са сакупим од избјеглих Срба преко 1000 адреса сродника у иноземству и замолим једног отправника послова да их пошаље адресантима у иноземству да им је нападнут тзв. аликвотни дио, јер код нас познато је нису проведене оставинске расправе о својини и сваки припадник по примагенитури има један дио насљеђа.

Кад је то почело стизати изненадили су се и отац iuris prudens-а поставио питање: „Па који се идиот овога досјетио“.

Убрзо је Вијеће сигурности овакву одлуку суспендирало. Међутим, како смо ми пљачкашки и осветнички народи наш менталитет нитко нигдје и никада не може суспендирати, јер само повијест то може промијенити. Оно у што ме теренско истраживање увјерило да о грађанска страни рата морам проговорити.

Дакле о томе у једној посебној књизи треба писати. Ријеч је о тзв. грађанској страни рата који спада међу најгоре ратове. Кад сам завршио рукопис ове књиге дошло је до ослобођења Готовине и Маркача. Наступило је френетично славље побједоносаца. То је нека врста политичког лудила. С једне стране постоји повијесни злочин који се голим оком види са Мјесеца, а с друге нигдје, нигдје кривца за толике људске жртве и још већа материјална разарања. Новонастала „Мјесечева површина“ иза Олује нагнала ме на питање о каквој се то држави ради, што се овим вандалским деструкцијама хоће. Сви су разарали, а сада нитко није крив ни за одлуку разарања ни за масакре људи а ради се о хрватској баштини у власништву Срба. Како су Срби живјели стољећима у 1107 насеља гдје су били већина тим насељима је посвећена у деструкцији посебна пажња. Ту је вандализам тријумфирао. Но, како су та насеља била колијевка антифашизма уз големе жртве људске и материјалне био сам запрепаштен да ништа од те жртве антифашистичке хрватске баштине није поштеђено. Нестали су сви завичајни музеји, сва обиљежја, а нису поштеђена ни нека стародневна гробља која због значајних колонизација Срба из ових простора нису ни имала новоукопаних. То да нетко узме гробље као стратешког непријатеља то ме нагнало на размишљање да се ради о посрнулом племенском резону дилувијалних опсега и резона. Но, знао сам за синтагму „да Хрват у Домовинском рату не може направити злочин“ изречену од предсједника Врховног суда.

Срео сам ратног друга, Хрвата с којим сам био изузетно добар, био је млинар, навраћао сам код њега чешће, доносио му дијелове за млин из Италије и Аустрије. Нађем га једанпут у пљачки пилане, упитам га: “Па Јоже није ли те срам“? „Није, бил сам код велечасног и исповједил сам се и он ми је рекел да су они комунисти антикристи и да ни ништа није срамотно њима делат.“ Пренеражен имам представу да је безумље ушло у све безумне, да доиста грађански рат је најгори од свих које сам као повијесничар по образовању познавао.

Касније сам налазио оправдање да све што је рађено да је рађено по закону. Увелике ме то подсјетило на суђења Ајхману у Јерузалему. Он се свугдје позивао да је радио по закону, што је касније Ану Арнет која је присуствовала томе суђену да је сковала појам „баналност зла“. Сада се поставља питање: Што је Олуја? То је програмирани повијесни злочин пренесене стихије природе на социјално поље живота људи. То што се он оправдава легалитетом је формални правни конструкт. Могао бих навести десетине примјера из повијести који су се правдали легитимитетом, а испали су међу највеће повијесне злочине бруталитета, нпр. Крижарски ратови, спаљивање вјештица, покрштавање Индијанаца у Латинској Америци, бацање иперита у првом свјетском рату, бацање атомске бомбе у Јапану или бомбардирање Дрездена, или најзад а не посљедње спаљивање Ђордана Бруна, а остале је само изрека „ипак се креће“. То што је нешто легално и легитимно доиста не значи да је точно, истинито, правично и најмање морално.

Код ревалоризиране повијести то више нигдје не пролази јер модерна повијест злочине не прашта. Због тога ће се Олуја много дуже спомињати као државотворни злочин против Срба, него што се у садашњем тренутку може претпостављати јер ће о томе стољећима свједочити повијесна факта и архефакта. Српска побуна била је класична сељачка побуна, а у правилу ни једна сељачка буна у повијести није успјела, то смо већ констатирали. Срби су били инструментализирани и не аболирам их ни у чему јер су својим етноцентристичким бруталитетима своје повијесно памћење претворили су у злопамћење и чинили су ужасне злочине као побуњеници. Нитко их није признао нитко им не може злочине признати и опростит. Али то су чинили појединци. Злочин је вазда конкретан. МЕЂУТИМ и Хрвати које су све државе признале НАПРАВИЛИ СУ ОДМАЗДУ ПРЕМА КОЛЕКТИВИТЕТУ програмирано и до САДА НЕКАЖЊЕНО. Ту постоји велика разлика. Позивање, на како су нама Срби зла чинили ничим не оправдава да ми Хрвати и њима то чинимо.

По чему је Олуја повијесни злочин?  По томе што је погодила голем број људи, институција, надградњу и што по својој природи рата „спаљена земља“ оставила необновљиве посљедице. Ево што о томе поуздан свједок и арбитар у сукобу лапидарно тврди: “У Хрватској је, колико знам, на дјелу најчишће етничко чишћење које је икада игдје извршено. То је етничко чишћење које је обухватило чишћење повијести, културе, знаности, али и грунтовница; чишћење на разини топономастике и ономастике. Неколико десетака имена села, мјеста и градова је замијењено, као и неколико тисућа имена улица.

(Наставиће се)

Олуја: Етничко чишћење - озакоњени злочин столећа (I део)