Рођење Спаситеља: Према науци, Христос се родио у лето

(Фото: Славиша Лекић)

„Астроном из Аустралије дошао је до закључка, да Исус Христос није рођен 25. децембра, како је то прихваћенo од стране католика, већ 17. јуна.

Дејвид Ренеке [1] користећи компјутерске програме, одредио је тачан положај небеских тела: израчунао је да би звезда, која је указала мудрацима на чудо, могла бити тако јасно видљивa, као што је описано у Библији, у лето II-ге године нове ере.

Pуководећи се текстом Еванђеља, Светог евангелиста Матеја, и узимајући га као основу за одређивањe локације тела у сазвежђу знака Лава, Ренеке је дошао до закључка да се тачан датум овог историјског догађајa збио 17-ог јуна.

Астрономиски професор, који је уједно и уредник часописа „Небo и Свемир“ (Sky and Space), рекао је: „Ми имамо софтвер којим можемо потпуно прецизно и тачно креирати ноћно небо, како је изгледало у било ком тренутку у последњих неколико хиљада година.

Астрономија је веома прецизна наука, која вам омогућава прецизно лоцирати небескa тела, укључујући и Божићну звезду. Венерa и Јупитер били су тако близу, слили се заједно те године највероватније у величанствену коњукцију, y светао сноп светлости који се рефлектовао од њих, могао је довести посматраче у заблуду и бити прихваћен за Божићу звезду“, каже астроном.

Он додаје, да ово није покушај да се осуди религија, већ само жеља да буде исправљена историјскa грешкa, којом је децембар условно назван месецом Исусовог рођења и не значи да cе то заправо догодило у зиму. Према речима астронома, резултати његовог истраживања не само да не доводе у питање веру људи у Бога, већ напротив, додатно ће је ојачати, тако што ће верски принципи бити подржани и од стране научних истраживања“ [2].

Истражујете Писма, јер сматрате да у њима имате вечни живот; и она сведоче за мене;
И нећете да дођете к мени да имате живот. Јован (5:39-40).

Што се Цркве тиче, сада као анализу горе реченог, можемо додати следеће: Рођење Спаситеља нашег Исуса Христа – Божић, у првим вековима хришћанства није слављен као засебан празник. Црквени писци овог периода, на пример Ориген и Тертулијан, нигде га не помињу. Од трећег века развија се празник Богојављење (тј. Епифанија), у оквиру којега су слављене пројаве божанске силе Христове у свету: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској, и друго. Богојављење је слављено 6. јануара.

У Јеванђељу нигде није записан тачан датум рођења Господа нашег Исуса Христа. Не помиње се чак ни које је годишње доба тада било. Но, судећи по томе да се у јеванђелскоj причи помињу пастири који су ноћу напасали стада оваца, може се закључити да се рођење Христово збило у лето. Отуда и питање: откуда се онда и како појавио хришћански датум Рождества – 25. децембар?

Ово питање није резултат пуке љубопитљивости. Одговарајући на то питање, сазнаћемо нешто и о суштини саме хришћанске вере, тачније о начину на који Хришћани схватају свој однос према спољашњем свету који још није знао Христа, нити је у Њега веровао.

Ради се о томе да се истовремено са ширењем Хршћанства у време почетка наше (тј. хришћанске) ере у грчко-римском свету једнако брзо ширио и последњи и велики пагански култ сунца. Седамдесетих година III века, римски цар Аурелијан је тај култ прогласио за званичну религију читавог Римског царства. Та религија је прослављала сунце као извор живота и, стога, као вишу божанску силу. Као и свеколико паганство и култ сунца је је био религија обожавања природе и природних живих сила. Главни празник религије сунца су били дани такозваног зимског солстиција (y Риму се празник рођења бога сунца називао: „Dies Natalis Solis Invicti“ – рођење бога сунца, и прослављао се 25-ог децембра) [3], то јест последњи дани децембра, када би после највећег растојања земље од сунца, изнова започињало приближавање земље сунцу и, заједно са тим, поновни надолазак топлоте и светлости у природу, односно приближавање пролећном васкрсењу природе и тријумфу живота над зимским умирањем. Људи те епохе, наравно, нису знали за астрономске законе окретања земље око сунца. За њих је та победа светлости над тамом и то васкрсење природе било заиста божанско чудо. У средишту тог чуда је стајало сунце као извор светлости и извор живота. Култ сунца је, тако, постао последња велика религија паганског света осуђеног на нестајање, а празник зимскога солстиција у месецу децембру представља последњи велики пагански празник. Зато је управо тај култ био главни противник и непријатељ првих Хришћана. Са тим су култом први Хришћани водили одсудни бој.

Римски цар Константин – који је најпре и сам био идолопоклоник култа сунца – обратио се почетком IV века у Хришћанство. Тиме се завршилa епоха тровековног гоњења Хришћанства. Хришћанска Црква је добила могућност да јавно и несметано организује свој живот, да гради храмове и, што је најважније, да слободно проповеда своју веру. По проценама историчара, у тренутку Константиновог обраћења у Хришћанство, Хришћани су чинили не више од десет процената целокупног становништва Римскога царства, при чему су они готово у потпуности припадали градском становништву. Међу земљорадницима готово и да није било Хришћана. Црква је, дакле, одједном била принуђена да крене у масовну проповед о Христу као Спаситељу да би и тих преосталих деведесет процената становника Римскога царства преобратила у Хришћанство као нову веру. Да би уопште могла да приступи том задатку Црква је морала да победи паганство и то не средствима спољашње принуде, већ изнутра, то јест објављујући људима не само супериорност Хришћанства над сваким паганством, већ – пре свега – објављујући у Хришћанству откривену универзалну и спасоносну Истину.

Главни метод којим се Црква служила да би незнабошце преобратила у Хришћанство био је метод „сублимисања и преображавања самих паганских веровања“: Црква је „пречишћавала“ неке паганске обичаје и испуњавала их хришћанским смислом и садржајем. Пагани су у децембру празновали рођење сунца. И тог истог дана су Хришћани почели да празнују рођење Исуса Христа као истинскога, духовнога Сунца, то јест као дан улажења истинске, духовне Светлости у овај свет… Ми чак и данас на дан Рождества Христовог у тропару, главној црквеној песми тог празника певамо: „Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлошћy разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде (Истине)…“.

Као што видимо, Хришћанство је прихватило идеју сунца као извора светлости и живота: оно је ту идеју – која је била карактеристична за готово све пагане и све прехришћанске културе – преобразила у откривење своје вере у Христа. „Ви верујете у сунце“ – говорила је Црква паганском свету – „али то природно и физичко сунце и није ништа друго до символ, одблесак и оруђе једног другог, вишег, духовног и божанског Сунца. А једино је у том божанском Сунцу истински Живот, Светлост и Победа. Ви прослављате рођење физичког сунца, а ми вас позивамо да прослављате долазак у свет Божанскога Сунца – Христа, зовемо вас да узведете ваш ум од физичког и видивог сунца ка духовном и невидивом Сунцу – Христу“.

Тако је празник Рождества Христовог постао нека врста коначног испуњења свега онога штоје празновало паганство: Рождество Христово је постало догађај и празник окончаног и испуњеног очекивања, чежње и надања свих људи. Свему томе што је пагански човек уграђивао у своје поклоњење сунцу – своју веру у смисао света и његов светли, смислени и божански карактер – Хришћанство је дало лично име: Христос.

Тако је празник Рождества Христовог утемељен као испуњења свих човекових предосећања и чекања, испуњење свеколике и неуништиве човекове жеђи за смислом и добром, али – у исто време – и као празник почетка нове религијске епохе. Епохе у којој је човек престао да обоготворава природу и слепе силе и почео да се поклања Ономе Који се јавља у природи, али Који је изнад природе. Ономе Који је сами извор свеколиког живота, Који је садржај и циљ тог живота.
Тако је Црква изнутра победила паганство, то јест идолопоклонство твари, клањање твари уместо Творцу. Тако је човек – примивши од Христа „светлост разума“ – био ослобођен од ропства свету и природи [4].

Рождество твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служа-шчиј звездоју учахусја, тебје клањатнсја сол-нцу правди и тебје вједети с висоти востока, Господи слава тебје.

Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету свешлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Те-би, Сунцу Правде (Истине), и Тебе да познају с висота Исшока, Тосиоде, слава Теби.

Мир Божији – Христос се роди!

Ваистину Христос се роди!

__________________________

Извори:

[1] http://www.davidreneke.com/ – Дејвид Ренеке је један од најпознатијих и најпоштованијих аустралијских астронома и предавача са угледом на многим водећим светским астрономским институцијама.

[2] http://www.telegraph.co.uk/topics/christmas/3687843/Jesus-was-born-in-June-astronomers-claim.html, По науци Исус Христос родио се у лето

[3] Зимски солстициј (сунцестајање) или краткодневница пада сваке године на 22. децембар, по грађанском календару, и тада је најкраћи дан, а најдужа ноћ у години (прим. аутора).

[4] http://www.verujem.org/teologija/smeman_tajne_preznika/bozic.htm

Рођење Спаситеља: Према науци, Христос се родио у лето