Шинзо Абе: Нисам очекивао толику експанзију Кине

Шинзо Абе (Фото: Мондо)

Токио – Лета 2007. као премијер Јапана одржао сам говор у Централном холу индијског парламента када сам изговорио фразу „Слив два мора“ – коју сам узео из наслова књиге мугалског принца Дара Шикоха из 1655. – добио сам аплауз и одобравање посланика. Пет година касније још више сам убеђен да је оно што сам изговорио било исправно.

Мир, стабилност и слобода пловидбе Тихим океаном не могу се одвојити од мира, стабилности и слободе пловидбе Индијским океаном. Они су више него икада блиско везани. Јапан, као једна од најстаријих поморских демократија у Азији, требало би да игра већу улогу у очувању општег добра у оба региона.

Чини се да Јужно кинеско море све више постаје „Језеро Пекинг“, за које аналитичари кажу да ће бити попут Охотског мора у Совјетској Русији: море које би морнарица кинеске Народно ослободилачке армије могла да користи за своје нуклеарне подморнице способне да лансирају ракете са бојевим главама. Ускоро ће кинески носачи авиона попут оног недавно саграђеног постати уобичајени призор – што је више него довољно да заплаши кинеске суседе.

То је и разлог зашто Јапан не сме да да попусти под притиском дневних вежби кинеске војске око острва Сенкаку у Источном кинеском мору. Истина, само кинески бродови са лаким наоружањем, а не бродови морнарице ПЛА улазе у јапанске територијалне воде. Настојећи да представи присуство ових бродова као уобичајен догађај, Кина покушава да успостави своју надлежност над водама око острва као свршен чин.

Да се Јапан пита, Јужно кинеско море би постало безбедније. Слобода пловидбе витална за трговину земаља попут Јапана и Јужне Кореје била би озбиљно ограничена. Поморским снагама САД поред оних у Јапану било би тешко да уђу у целокупну област иако већи део два кинеска мора припада међународним водама.

Као што сам говорио у Индији, неопходно је да се индијска и јапанска влада удруже и преузму заједничку одговорност као чувари слободе пловидбе широм Пацифика и Индијског океана. Морам признати да нисам успео да предвидим да ће кинеска поморска и територијална експанзија напредовати темпом који је имала од 2007.

Актуелни спорови у Источном кинеском мору и Јужном кинеском мору значе да јапански спољнополитички приоритет мора да буду ширење стратешких хоризоната земље. Јапан је зрела поморска демократија и његов избор блиских партнера треба да одражава ту чињеницу.

Замишљам стратегију помоћу које Аустралија, Индија, Јапан и америчка држава Хаваји формирају дијамант не би ли заштитили поморска добра која се протежу од Индијског океана ка западном Пацифику. Спреман сам да инвестирам у највећој могућој мери не би ли се Јапан нашао у овом безбедносном дијаманту.

Мојим политичким противницима из Демократске партије Јапана припадају заслуге јер су наставили путем који сам кренуо 2007, што ће рећи, они су покушали да ојачају везе са Аустралијом и Индијом.

Од две земље, Индија – сила у Источној Азији са острвима Андман и Никобар смештена је на западном крају мореуза Малака (преко којег пролази 40 одсто светске трговине) – заслужује већу пажњу. Јапан је сада укључен у редовне билатералне војне дијалоге са Индијом и званичне трилатералне разговоре који укључују САД.

Индијска влада је показала политичко разумевање потписивањем споразума који снабдева Јапан ретким минералима који су витална компонента у многим производним процесима – пошто је Кина одабрала да искористи своје залихе ретких минерала као дипломатски штап.

Позвао бих такође Британију и Француску да се врате у смислу учешћа у јачању азијске безбедности. Поморске демократије у јапанском делу света биле би много боље са њиховим присуством. Британија још налази вредност у одбрамбеним споразумима са Малезијом, Сингапуром, Аустралијом и Новим Зеландом. Желим да се Јапан прикључи овој групи, годишњим окупљањима чланова и учествује са њима у војним вежбама.

Ипак, ништа није важније за Јапан него да реинвестира у свој савез са САД. У периоду америчког стратешког ребалансирања према азијско-пацифичком региону, САД треба Јапану као што Јапану треба САД. Непосредно након снажног земљотреса у Јапану, цунамија и нуклеарне катастрофе 2011, америчка војска обезбедила је Јапану највећу икада организовану хуманитарну операцију у доба мира, што је снажан показатељ да су 60 година гајене везе стварне. Лишен својих веза са Америком, Јапан би могао да игра смањену регионалну и глобалну улогу.

Признајем да су јапански односи са највећим суседом Кином витални за благостање многих Јапанаца. Штавише, како би се побољшали кинеско-јапански односи, Јапан мора прво да учврсти своје везе са друге стране Пацифика; јер, на крају крајева, јапанска дипломатија мора увек бити укорењена у демократији, владавини права и поштовању људских права. Ове универзалне вредности су водиља јапанског послератног развоја. Чврсто верујем да у 2013. и касније будући просперитет азијско-пацифичког региона треба да почива на њима.

Шинзо Абе: Нисам очекивао толику експанзију Кине