Петар Милатовић Острошки
Сасвим случајно, у доколици, још прошле године (30. децембра 2012), на сајту “Васељенска” открих текст Петра Милатовића обећавајућег наслова Кад образа немате стидите се дела тела из којег вам празилук вири.
Прочитао сам га и одмах (у 13,44 по средњоевропском времену, што ће рећи: и бечком) испод њега оставио свој коментар:
“Докле ћете, Петре, пљувати по Србима и Српству?
Зар Вас, када сте били мали, нису научили да је несојски изругивати се са нечијим именом (“Ивице Сплачићу и Томовино Сомовино”), именом преко кога се успоставља Божанско сродство између његовог носиоца и кума, особе која је то име дала?
Почните, Петре, себе да жалите”.
Истога дана, скоро пред поноћ, из бојазни да нисам можда претерао са првом реченицом, скоро покајнички кренем да дијагонално претрчавам неке од текстова Петра Милатовића, пре свих оне које сам претходних недеља сасвим површно коментарисао.
Излиставање и белешкарење трајало је скоро пуна два сата а исписани папирићи остављени су да у тишини (и мраку) преноће, по већ добро познатом правилу да је јутро паметније од вечери.
Пошто је “ноћна производња” колико-толико систематизована, наредне странице показаће, барем у најкраћим цртама, чиме нас је то управо минулих месеци даривао Петар Милатовић, на васељенском сајту представљен као “човек који је постао машина за писање књига” (написао их је, кажу, тридесет пет).
На сам почетак овога текста смешта се сазнање Петра Милатовића да, “чим је почео предбожићни пост (док нас томе није подучио, тај пост звао се Божићни – ИП) удбашке њушке по иностранству, оне које никад не посте него крв пију и кости глођу, распомамиле су се и шире невероватне пашквиле, препуне најгорих примитивизама, против истакнутих бранилаца српских виталних интереса по иностранству”.
А на шта личи одбрана “српских виталних интереса по иностранству” видљиво је из онога што је Петар Милатовић исписивао за “Васељенску”. Колико се може разабрати, то је свега један текст, иако му је он дао тридесетак наслова. Истовремено, пошто је у томе једном тексту употребио барем две латинске сентенце – Sine ira et studio и Vox populi, vox Dei -, он нас својим писањем уверава да зна барем још једну: Eloquentiae unda, sapientiae gutta. (Због оних који не знају латински, ево превода, за прву: Без мржње и пристрасности, за другу: Глас народа, глас Божји, и за трећу: Речитости море, мудрости кап).
Фразеолошки речник Петра Милатовића
Само на прескок, испод неких од тих тридесетак наслова извучен је тек делић онога што Петар Милатовић, ненаучен да у расправи користи благе речи и јаке аргументе, упорно понавља у том свега једном тексту:
- Њушке комуњарске и удбашко-фукарске.
- Комуњаре и покомуњарене фукаре.
- Колонизаторска фукара партизанска.
- Комунисти нису Срби већ отпадници.
- По иностранству роваре њушке удбашке.
- У највећем броју случајева Срби у расејању су организовани по удбашком и мафијашком систему.
- У недостатку Титове десне ноге Брозови леваци су се прешалтовали на десну страну. Захваљујући њима данас Србија успешно храмље на обе ноге.
- Лева квазиелита која је ижђикала испод шињела зликовца Тита.
- Српски народ је доживео највећи морални и национални пораз у историји захваљујући левацима на десној страни због којих данас Србија успешно храмље на обе ноге.
- Та иста стокупљевина, с коца и конопца, од зле мајке и горега оца, навукла је 1991. године маску националну да би сакрила маску интернационалну.
- По остатку Србије несношљиво воња давно исписана књига безакоња.
- Зомбирана аморфна маса.
- Премного глава говори, а ниједна не мисли.
- Драги Вођо, само зови, теглићемо к’о волови”.
- Тражењем вође од бравара до гробара тек се ту стиже до мира џелата на гробу жртве.
- Ви и вама слични, сервилно сте љубили гробарске лопате у рукама зачуђених гробара.
- Антикомунистички запад свим ће силама помагати трансформацију комуниста у лажне националисте у корист српске штете да би се преко националних штеточина и политичких дилетаната српски народ претворио у бесловесну масу срећних робова који захвално љубе гробарске лопате у рукама гробара.
- Власт, коју су као кукавица јаје, подметнули српском народу као квазипатриотску а у суштини максимално идиотску… и лумпенпролетерску квазипатриотску булументу у српском парламенту.
- Тешко земљи у којој се патриотизам мери степеном националног велеиздајства.
- Човеку памет мора да стане кад данас Србију велеиздајници бране.
- Тешко земљи у којој памет не станује.
- Усташко-нацистичко кукавичје јаје Србима.
- Препород неокомунистичке власти безвлашћа до голотиње моралног и националног бешчашћа, до данашње империје у којој се виде све мафијашке и партијске змије.
- Петоколонаши на власти безвлашћа до голотиње моралног и националног бешчашћа.
- У запенушаним говоранцијама које су најприличније вашарској шатри, слушали смо титоистичко-паролашке тираде о Косову, а сви су они заједно остали без Косова и без зрна испаљеног олова.
- Комуно-паролашка предаја Косова без зрна олова.
- Неокомунистичко-терористични гранични прелази између силоване Србије и Косова и Метохије.
. Домаће обавештајне структуре, у спрези са страним, наставиле су да дробе српску политичку сцену… (тако) да данас све парламентарне странке… доследно негују антисрпски континуитет титоизма, слобизма, досизма и актуелног грабизма;
- Послушни тумачи слободе у ново ропство Српство воде.
- Удбаши су узели националне позиције.
- Лековитост наквашене мотке свакој крпи и закрпи.
- Циљано темпирана одлука са временским оквиром који се у длаку поклапа са капацитетом издржљивости коалиционог јада и државног смрада.
- Вашарско србовање у расејању и криминалне злоупотребе.
- Не уздајте се у теглеће и ропске Србе… јер су најкварљивији људски материјал.
- Уведите порез на српску глупост и наивност.
- Биће тада данашња постброзовска Србија, која се у длаку поклапа са оном Хитлеровом Србијом… једна од најбогатијих земаља света, кад у њој дрскост, безобразлук и коров цвета (30. новембар 2012).
- Тито је после Другог светског рата, исцепао српски народ републичким границама, које се у длаку поклапају са оним границама које је Србима наметнуо 1941. године Адолф Хитлер (11. новембар 2012).
- Ви, поштовани… учествовали сте у медијској харанги… због једне моје елаборације о српском националном питању које сте ви раније решавали на тај начин да се у крви озваниче Титове и Хитлерове границе које се у длаку поклапају (15. септембар 2012).
- Резултат тога је данас у чињеници да је Српство подељено по Титовим границама које се у длаку поклапају са оним Хитлеровим из 1941. године (9. децембар 2012).
- Квазипатриотска прса кокошија.
- Милошевићеви “Срби” као комунистички националисти и марксистички четници.
- Полицијско-војно-обавештајне службе из комунистичких и неокомунистичих политичких номенклатура.
- Србогладни србождери.
- Квазипатриотске и квазинационалне организације.
- Они са мањком памети и вишком глупости.
- Зар на путу Светог Петра Цетињског од Немањине колевке до небеског престола испод палца, кажипрста и великог прста памети, нису расли… бунтовници и песници са молитвама у мозговима да измере пространство неба по образима испод три прста, па зар захваљујући таквом раду по тестаменту светаца нису престајале оргије крвопија из племена разбратија.
- Политички криминалци и криминални политичари.
- Професионални Срби испод разних поданичких и шпијунских грба.
- Лева сметала на десној страни.
- Срби одрасли и васпитавани испод кожних огртача.
- Немирна савест мирних извршилаца,
- Макијавелистичка грдна лица.
- Циљеви с оне стране памети.
- Од Српства је направљено вашариште и фекално стовариште.
- Од Српства се не живи него се живи за Српство,
- Они су Срби без Српства и људи без чојства. Нико им није дошапнуо да се од Српства не живи, него се живи за Српство.
- Приватне партије – антинародне мафије.
- Човек им не би дозволио ни две кокошке да чувају јер би од две постојеће изгубили најмање три.
- Медиокритети, морални лилипутанци и интелектуални пигмејци.
- Ђинђићевско скојевско контраобавештајно комунистичко “светосавље”.
- Медиокритетски трговци са Српством.
- Историја ће судити свима због Српства у дућану.
- Окупатори и домаћи терористи.
- Темпирано дефетистичко нечињење.
- Мапокројачи.
- Антицивилизацијска завера.
- Америчке пробушене шерпе.
- Тројански коњи који остављају магареће отиске.
- Мој савет… у јануару 2009. године да управо они буду нуклеус око кога ће се окупити све српске патриотске невладине организације и формирати респективна национална политичка снага, донео ми је острашћену мржњу челника те организације који су мислили да сам их тадашњим саветом препознао као Тројанске коње који остављају магареће отиске (24. децембар 2012).
- Националним штеточинама и политичким дилетантима, свим Тројанским коњима који остављају магареће отиске по образу српског народа, за утеху остаје брзопотезно давање српског држављанства Солани, Блеру, Шираку, Денжеру, Лајчаку, Меркеловој, Рацингеру (римском папи), чак и Ахтисарију, па нека сви они демократски на изборима помогну њихове српске демо(но)кратске пулене против српског народа (23. септембар 2012).
- Ви сте, као сви вама слични, на интелектуалце у емиграцији гледали као на средство да дођете до разних прљавих циљева и истовремено осведочене патриоте у емиграцији приказивали сте у вашој штампи, својеврсној мозгорампи, као “екстремисте”, док сте ви, и вама слични, истовремено, здушно изнад сваке бездушности, издавали српске националне интересе чак до те мере да је Вук Бранковић у односу на вас, и вама сличне, невин као Косовка девојка!
- Хистерична галама кроз дириговане медије како се не би чуо глас разборитих и одлучних који су у стању да се зналачки одупру… контролисаном хаосу на бази наизмени чне симетрије;
- Српски народ почео је да личи на кувану жабу у лонцу за топљење нација, немоћан да било шта промени.
- Видовдански маршеви које разне српске “патриотске организације” већ дуги низ година организују од Храма Светога Саве до окупираног Газиместана, као Титови слетови.
- Док су се око мене ходајући знакови питања сударали и међусобно саплитали, ја сам лепо одмарао од свих, посветивши се себи, јер сам целог живота припадао свима.
- Није реч о класичним комунистима, него о безочним, идеологизованим сатанистима, који (желе) да обесмисле српски патриотизам… и убеде лаковерни народ како му је лепше са оковима на ногама и рукама него без њих.
- Налазимо се заједно у лавиринту који је поприште светлости и таме… Гледао сам и премеравао у том лавиринту сву дубину људске плиткоће оних који су се образовали без образа, оне којима је Бог одувек био узгредна спрдња а касније заштитни знак њиховог лицемерства, оне од којих крокодили уче како да лију сузе… Тај олош све више постаје изгажени испљувак на тротоару који ће њихово потомство памтити једино по лицемерству модерно одевених мајмуна чији је мисаони домет био искључиво до висеће банане.
- Два метра без геометра.
- Петар (Милатовић) геометар… без наклоности и без злобе, прецизно премерава дубину српске плиткоће.
- Гостопримство Бога и сиромаха који својим духовним и моралним благом могу да купе цело небо.
- Главом без обзира и памећу без циља.
- Рашчовечени човек који постаје двоножна хијена у вешто постављеном кавезу;
- Ментална хигијена;
- У онечовеченом и обездуховљеном времену… бујао је коров до те мере да им је премрежио све мождане вијуге у промајним главама, па човеку, који је склоп мисаоних и духовних констелација, који је одувек одбацивао медиокритетство као врховништво, нарочито онај који негује властиту менталну хигијену и који се зналачки штити од вируса обезбожених и раздуховљених свезналица, обогаћених пробисвета и осталих дна (ово му дође као генитив множине – ИП) ове цивилизације која све више тоне у властиту негацију, није преостало ништа друго до да одбаци унапред написани протокол ожиљака и репова који је био намењен свима, чак и пре рођења!
- Они који су увек разбраћивали братства, раскумљивали кумства, черечили краљеве и на колац набијали вождове, они који никад не посте него кости глођу и крв пију својима најрођенијима.
- Нова идеологија – ћутологија која зазиђује вилице и у камен претвара мождане вијуге.
- Борба против тестамента светаца превазилази библијску улогу Пилата! Пилат је… прао руке због Једнога, а данашње пилатовске копије желе да од сваког црногорског Србина направе божје мученике налик на Исуса Христа!
“Шта је писац хтео да каже”
Пред оволиком количином негаторских ставова, ставова деструктивних, ставова који “воњају” на обезљуђеност да ли ауторову да ли “осталих”, ставова препуних мржње према свему што опстоји у српском народу, према Српству и Србима – изједначеним, ни мање ни више, са теглећом и ропском марвом и фекалним стовариштем – потписник ових редова покушавао је да, у четири или пет наврата, краћим коментарима уз раније прочитане текстове Петра Милатовића искаже своје неслагање са неким од тамо изложених “ауторских мисли”.
Тако, на пример, уз тврдњу да су “удбаши заузели национални, медијски и политички простор” записано је да, ако је тако, пола посла већ је обављено: преостаје само да се Срби који национално мисле прикључе удбашима који су већ нашли у националном фазону и да преко те “одскочне даске” лако, одмах, без одлагања, улете и у медијски и политички простор. Са друге стране, ако ауторов став није добро протумачен, упутно би било да сваки аутор добро прочешља оно о чему мисли да пише, да не би испало, како је то приметио господин Ђоле, један од коментатора, да “свако може написати било шта и нанети штету другој страни, а да нема чиме да поткрепи своје тврдње”. И не само другој страни, такво неодмерено писање иде и у корист сопствене штете. И, што је најгоре, разбијачки делује на српски национални корпус.
Или, уз текст о силованој па ампутираној Србији, препоручено је коментаторима (али истовремено и аутору, пошто Петар Милатовић приљежно прати све коментаре уз своје текстове и многе своје недоречене, смушене, испразне мисли накнадно објашњава, по оном већ офуцаном правилу “шта је писац хтео да каже”) да, уместо што троше време и снагу на писање коментара уз текстове запаљиве и најчешће сумњиве садржине, најпре послушају оно што је “Васељенска” узела за свој мото: “Размишљај својом главом”. Када се то постигне, коментаторима ће преостати довољно снаге да мало пораде на неговању религијског стања и српског народа и сопственог; религијског, у изворном значењу те речи.
Петар Милатовић зна да су “покатоличени Срби, од којих су Ватикан и Беч направили веће Хрвате од Загораца, створили државу на матрици српске наивности и глупости”, зна да је “Броз на матрици антисрбизма и србоцида Бењамина Калаја… исламизоване отпаднике од православне вере, волшебно претворио “у муслиманску нацију”, зна да су “шиптарски качаци… помоћу терориста и уз помоћ Четвртог Рајха створили још једну албанску државу на српској територији”, али му се није дало да помене Црногорце (иако му је то могао бити најсвежији пример) који су истовремено добили и сопствену државу и прогласили сопствену цркву. Ово последње можда и зна, али то своје знање прећуткује не би ли тако прикрио и своју стварну припадност црногорствујушчој идеји.
Мада истиче да се у Србији шири мржња “у односу на српске националисте рођене у Црној Гори, који не признају никакву и ничију поделу српске нације и српске територије од Неготина до Книна и од Суботице до природне српске морске границе”, Петар Милатовић ће за једног “од највећих Црногораца свих времена” прогласити Стефана Немању. “Такав велики Црногорац створио је моћну српску државу три века пре него се први пут помиње Црна Гора у светској историографији и бласфемично договорној, малоумној картографији по разапетој кожи народа који говори истим језиком… Па Немањин син Растко још је већи Црногорац од највећег Србина Стефана Немање”. (Да не трошимо простор и стрпљење могућих будућих читалаца овог “есеја”, предлажемо онима издржљивијим да на “Васељенској” погледају текст Црногорци и Српство, објављен 13. новембра 2012). Таквом резоновању прикључује и мисао да је “Његош највећи Црногорац, зато што је био и остао један од највећих Срба свих времена”, а каже тако, да би, у својој “скромности” и себе препоручио, као рођеног Брђанина (а не Црногорца!), једнако великим као што су Стефан Немања, и Свети Сава, и Његош.
Или, можда, мало већим од њих тројице.
Већим, наравно, јер уз своју емигрантност, само зарад поређења, шаље у емиграцију и Светога Саву. Наиме, за Петра Милатовића, Свети Сава, који се преставио у Трнову, у Бугарској, “први је српски емигрант”, иако је добро познато да се то десило на Светитељевом пропутовању кроз Бугарску. Можда је Петар Милатовић то написао баш тако јер му је остало непознато оно што пише у Житију Светога Саве (има особа које умеју само да пишу али не и да читају), да из Цариграда, где је при крају свог подужег поклоничког избивања из Србије боравио “набављајући за своје отачаство свете мошти и црквене утвари… свети Сава исплови лађом за Бугарску, да посети свог пријатеља Асена, чија кћер беше удата за његовог братанца Владислава”. На страну то што Петар Милатовић узима себи за превелику слободу да Светоме Сави мења име и назива га Саво.
Већим, наравно, пошто се он још поодавно самоназвао Острошки, еда би тако испунио своје давнашње сне о сопственом самопослању да засени култ Острошког Чудотворца, Светога Василија. А корак ка томе циљу, ни први ни последњи, требало би да буде “мисаоно” питање Петра Милатовића “зар из Светог Василија Острошког, кад је стигао у црногорско Чево, није из њега проговорило Косовско Врачево, па зар тај онебесени пепак (папак, песак, петак, пипак, пупак, лепак ?! – ИП) није препознао у Острогу знак што га у памћењу народа утисну цародревни косовски и херцеговачки Лешак и зар Светац Острошки није упозорио да, кад мисао шикне деобом једног тела на два дела, да ће и слепци морати да виде цвјетове од очију што расту око Грмочела, па зар Свети Василије није с краја на крај Дечана пребацио преко себе небо од прошлих и будућих дана?
Петар Милатовић то пита нас, највероватније због тога што ни сам није схватио своје питање, а и ми га морамо оставити без одговора јер нисмо успели дознати шта нас је питао. Можемо га само, у свом невеликом знању, подсетити да је Острог у Бјелопавлићима, иако га Петар Милатовић смешта у црногорско Чево не би ли тако добио риму за Косовско Врачево. (Није искључено да је митрополит захумски Василије, у томе својству, а и касније, од краја новембра 1651. године, кад је добио на управу и Источнохерцеговачку епархију и постао митрополит целе Херцеговине, понекад навратио и у Чево, али само зарад Милатовићеве риме).
По свој прилици, сва та прича Петра Милатовића о Српству Црногораца испричана је с јединим циљем да се успостави привремена вредносна листа на којој се, по досадашњим заслугама, налазе Стефан Немања као “велики Црногорац”, па Свети Сава, “још већи Црногорац од највећег Србина (свога оца Стефана Немање кога је управо унапредио у једног “од највећих Црногораца свих времена”, па Његош, “највећи Црногорац, зато што је био и остао један од највећих Срба свих времена”, па још неки али мање важни. А кад је такву листу већ успоставио, само као привремену, преостаће му да на њено челно место постави себе, националисту који је својим читаоцима јасно ставио на знање да, после оцена које је беспризивно изрекао, од Српства није остао ни камен на камену (пошто га је претходно претворио у “фекално стовариште”), те да ће, као утемељитељ оне листе “пресељеника” из Српства у Црногорце стати он, Петар Милатовић, онај који је из ништавног Српства, са фекалног стоваришта, успео да сачува неколико ликова подобних да буду Црногорци: Петар Милатовић, Стефан Немања, Свети Сава, Његош, па још неки али мање важни.
Петар Милатовић раздрешује српски Гордијев чвор
Петар Милатовић, мада научен да Косово пише без Метохије, Председнику Републике Србије нуди “излазну стратегију из политичког и националног ћорсокака” референдумским питањем “Да ли сте за улазак у ЕУ Србијом без Косова и Метохије?”, пошто и “последњи слепац у Србији види да ви не знате да управљате државом. Једино што знате јесте да, као осведочени гробар, копате гробове будућим нараштајима”.
Пошто је себе већ прогласио “добрим познаваоцем свих закулисних ствари на српској политичкој сцени”, било би добро – ама, не добро него јединоспасавајуће! – да Петар Милатовић раздреши српски Гордијев чвор: да из бечке заветрине дође на српску ветрометину, тамо са својим истомишљеницима оформи политичку групацију (странку, партију или покрет), узме власт, изјури “лумпенпролетерску квазипатриотску булументу” из српског парламента и српски народ, сада смештен на “фекалном стоваришту” и у јармовима теглеће и ропске марве, врати патриотизму. Нека то учини макар и кроз “невладине патриотске организације” и макар се потписник ових редова покајао због свога коментара “на ту тему”.
Наиме, овај потписник признаје да када чује речи “невладина организација”, одмах то схвати као најцрњу псовку. А када се невладиној организацији прикључи и реч “патриотска”, у њиховом заједничком одјеку чују се разне бисерке, кандисаљке, розепанаштрафте и друге борке за такозвана људска права, што га, и без дозволе Петра Милатовића, додатно оптерећује бригом за Отаџбину. Патриотизам се не налази у “невладином сектору”, исто као што га не одражавају ни “патриотски сајтови у отаџбини” и “вруће” кохезионе пароле намењене окупљању “испод Крста Светога Саве и слободарског барјака Немњића”, још мање наивна уверавања да би Српска радикална странка и Демократска странка Србије биле победнице на изборима да им нека неважна “невладина патриотска организација” није отела некакав бедан проценат гласова испод законског цензуса за пролаз у Скупштину.
Мимо тога, не би било лоше знати да уверавање како би сваки покушај било кога “са чистом биографијом” да окупи оне који уистину мисле патриотски – био спречен хапшењем, не садржи у себи само нешто мало параноје, већ и “превентивно” обесхрабрује многе од оних који мисле да патриотски сајтови нуде некакво стварно решење за српске проблеме и који верују да својим коментарима доприносе успеху тих решења. (Без бојазни, “чисти биографе”, маленкост овог потписника обећава заштиту свакоме “са чистом биографијом” спремном да окупи оне који уистину мисле патриотски, све до тренутка у коме би “чисти биографски победник” са својим истомишљеницима преузео власт).
Још ако се зна да сваки “домаћин” или власник било ког од таквих патриотских сајтова (у речнику Милана Гутовића познатих као Хајде у парк на интернату) унапред упознаје своје читаоце да оно што неко напише – не мора значити да је баш патриотско и да се исти тај власник слаже са написаним -, онда свакоме мора бити јасно да ризик такве уређивачке политике сносе читаоци (и коментатори). Када се то каже, има се на уму уводно обрћање Синише Николића (1928-2002), главног уредника новосадске Самоуправе, првих приватних новина у Србији постброзовске ере (један од њених уредника и власника био је и овај потписник), који је будућим читаоцима објаснио да ова новина “није орган ни једне странке нити владе, али ће њене странице бити отворене за све странке и сваку владу. Актуелним језиком речено, Самоуправа је нестраначки, или још тачније свестраначки лист”. У Програмској оријентацији тих новина било је записано да ће читаоци бити главни писци и да је “природно да ће свако лично сносити одговорност за оно што буде објавио у Самоуправи. Најважније при томе биће да писац признаје читаоцима права која је стекао: они се са написаним могу сложити или не сложити, могу остати равнодушни или написано беспоштедно критиковати”.
Тај Синиша Николић, главни уредник Самоуправе, вишедеценијски новинар београдске Политике, био је тада уверен да ће се само на тај начин издавати заиста независне новине, али је већ после првог броја признао да је био у заблуди и да независних новина и независних новинара нема и да их не може бити. Читалац неће прихватити новине које немају свој проифил и у којима се налазе текстови без редакцијског односа према њима; у најмању руку, једна новина биће зависна од новинарског односа према темама које којима се бави и о којима пише, али још зависнија од уредниковог односа према написаном. “Зато пажљивије, господо читаоци и коментатори, – није патриотско све што се објављује на патриотским сајтовима, без уредничког односа према свакоме од добијених ауторских текстова”.
Без обзира на све изречено, и макар се то некоме чинило депласираним, овај коментар био је закључен мишљу Лава Николајевича (1828-1910), нешто познатијег као Толстој, да “није битан политички положај Србије, најбитније је религиозно стање српског народа” и, са тим у вези, упозорењем слависте Драгана Недељковића (1925), редовног члана Европске академије наука, књижевности и уметности, да се не ради о религијском стању у црквеном смислу “него у изворном, религо, религаре, што значи бити у вези, повезан, бити јединствен, здружен, сложан, солидаран. Религиозно стање јесте стање љубави, степен јединства. Ако је то високо, наде има, пораза нема”. Баш као што нам то поручује Јован Златоусти: “Горе имејим сердца!”. Узвисимо срца!
Но, није лоше имати на уму и ону стару а увек свежу поруку Светог апостола Павла:
„Будите једне мисли међу собом”!
А до покајања које је поменуто неки пасус раније дошло би у обзир само под условом да Петар Милатовић заиста мисли о ономе што пише, јер њему, “истакнутом браниоцу српских виталних интереса по иностранству” промиче “мисао” да “човеку памет мора да стане кад данас Србију велеиздајници бране”. Или он, Петар Милатовић, уистину сматра себе српским велеиздајником? Ако не, онда Петар Милатовић својим једним текстом са тридесетак наслова не брани Србију, он је простачки напада и пљује по њој.
И после тога, као да није написао оно што је написао у том свом једном тексту, Петар Милатовић из чиста мира преузима улогу саветника за српске националне послове, па каже:
“Синови и кћери, једних и других очева, нисте ви заслужни што су вам очеви били браниоци отаџбине са Крст часни и слободу златну, као што нису криви синови и кћери који су се борили против отаџбине и Часног Крста, али је и на једнима и другима историјска обавеза да нађете излаз из наметнутог и привидног безизлаза, да усправите посрнуло, да скупите расуто, да не дозволите да вас крваво инструментализују они којима је то једино достигнуће најгоре посрнуће памети!”
Без обзира на то што би чак и један врло толерантан наставник српског језика у основној школи ову реченицу оценио као нејасну, збуњујућу и, стога, недовољно писмену, овај потписник, признајући да се у много чему слаже са тако толерантним наставником, завирио је 13. новембра ове године у коментаре које су читаоци остављали испод текста Српство Црногораца – тестамент светаца! Петра Милатовића и, зачуђен што се Милатовић упушта у расправу са скоро сваким од њих, усудио се да упише једно своје запажање:
“Све ми се чини, господине Милатовићу, да Вашем тексту о светачком тестаменту нешто недостаје када се у свим коментарима, од укупно 49 (четрдесет девет) Ваше име појављује равно двадесет (20) пута или, од укупно 706 утрошених редова, Вама је припало безмало половина: 348.
Знам да пишете много, на разне теме, али Вас то не ослобађа обавезе да водите рачуна о квалитету онога што пишете. Када бисте повели мало рачуна о томе, не би се дешавало да Ваше мисли повремено буду нејасне, двосмислене, супротстављене једна другој, нетачне, произвољне, оптерећене празним општим местима.
Што ће рећи: Не бисте морали да објашњавате на шта сте мислили када сте нешто написали. Морали бисте се држати онога правила које је поодавно поставио један мој млађани пријатељ, средњошколац, љут што мора да одговара на питање шта је писац хтео да каже. “Шта ја имам ту да објашњавам, писац је написао оно што је мислио”.
Аутор овога коментара очекивао је да ће Петар Милатовић одмах на њега реаговати, али то се није десило; огласила су се свега још тројица коментатора с укупно осам коментара, али без непосредне везе и са Милатовићевим текстом и с овом кратком поуком о јасноћи онога што се пише.
Наредног дана, 14. новембра, објављен је текст Црногорци и Српство (на чијем је крају дата кратка анегдота о Црногорцима као Србима у дивљем стању), а његов аутор чудом се чудио што Петар Милатовић на све то одмах није реаговао.
А онда, овај потписник је 16. новембра открио на својој електронској адреси да је Петар Милатовић још 13. новембра у 18,03 изрекао свој суд о тексту који још није био објављен, што би могло значити да је с тим текстом упознат у неком “тајном” међувремену.
Порука Петра Милатовића гласила је:
“Илија, Срби у дивљем стању су они који на мој људски дочек госта, после неколико деценија узврате нарученим личним обрачуном преко портала са безбедне удаљености. Шта друго да очекујем од храбрих Милошевићевих Срба?
Био си у мојој кући у Бечу (11. и 12. јануара 1992 – ИП) и дочекан си као човек да би, по наруџби, онако ниско пао нечовечно.
Срам те било!
Мада бих ти ово радије лично рекао у очи него у писму, али биће ускоро прилике и за то, не секирај се.
Да ти појасни Србин из српске Црне Горе. Сваки Брђанин (моји Бјелопавлићи спадају у Брда), сваки Катуњанин, Ријечанин, Љешњанин, Црмничанин, Куч, Морачанин, Ровчанин, Пивљанин, Дробњак, Васојевић и тако даље, себе су увек у историји видели као српски национални корпус испод коротне црногорске капе, чији обод симболизује короту (жалост) због изгубљеног Косова, а позлаћени кругови на капи векове под ропством, дакле сви су били окренути према Обилића Пољани на слободарском Цетињу и тежили су уједињењу у једну, недељиву српску државу, док је неко тамо товио свиње и водао опанке око куће!
Не бих даље трошио драгоцено време, већ бих ти се само захвалио за мучки ударац из сопственог мрака. Нећу ти узвраћати равном мером, али ћемо се суочити, очи у очи, брк у брк, па ћемо тада расправити помућено српство преслојено квазицрногорством!
С вером у Бога и у Српство,
Петар Милатовић”.
Неоптерећен Милатовићевим бесмислицама о безбедној удаљености, о “храбрим Милошевићевим Србима”, о појашњавању” ко је ко, о цетињском слободарству, о “мучком ударцу из сопственог мрака”, о “помућеном српству преслојеног квазицрногорством”, о “неком који је тамо товио свиње и водао опанке око куће”… и све то схватајући мало као Милатовићеву црногорствујућу “надмоћ људскости” а више као параноју давног дисидента, овај аутор само му је отписао:
“Петре,
Не само да нејасно пишеш него и нејасно разумеш.
Не треба претеривати са црногорчењем Срба из Црне Горе, а нарочито не из Брда.
С особитим уважавањем”.
Порука је остала без одговора, вероватно у очекивању сусрета “очи у очи, брк у брк”.
Али је зато уз текст Црногорци и Српство остао коментар од 14. новембра, с потписом слас: “Одличан текст и ја би га сваки месец дана понављао док људима не уђе у главу”.
Поодавно је припремљен будући један текст
Било како било, овај потписник, намеран да се мало позабави тројанским коњима Петра Милатовића, морао је да се за помоћ обрати Гуглу и текстовима у којима су ти коњи поменути. Невичан интернатској технологији, прво је натрчао на сајт извесног Николе Јанића и текст Патриотско биће у блату, у коме се помињу тројански коњи који су још 2008. године били запослени да остављају магареће трагове.
Тај податак увукао је “тему” на још два сајта, што је било сасвим довољно да оно што је тамо објављено послужи као замена некој можда непотребној “књижевној” анализи поменутог једног текста Петра Милатовића.
У најкраћем:
Петар Милатовић је 6. маја 2008. године на свом сајту “Истина” објавио чланак под насловом Тројански коњи остављају магареће трагове, у коме је “узео под своје” малочас поменутог Јанића и који је, у основи, представљао концепт за онај један текст објављиван на Васељенској:
- Тоталитарци трабуњају о демократији;
- О Српству кукумавче бивши заклети Југословени;
- Човеку који држи до менталне хигијене смуче се антикомунизам и демократија, приучено “србовање” и научено робовање;
- Човека спопадне мука од комунизма и тоталитаризма комунистичких “националиста” и марксистичких “четника”, оних који су стално трчали у југо-комунистичке амбасаде и потказивали свакога ко је читао емигрантску штампу и ишао у цркву;
- Јанић је самозвани вођа фантомске организације “Уједињење српске дијаспоре Европе”, који се фарисејски размеће празним флоскулама о властитом “месијанству”;
- Боже ме сачувај од самозваних самохвалисаваца којима би позавидео и један барон Минхаузен;
- Истрошени некадашњи југо-активиста… без покрића, без резултата рада, преко отаџбинских медија;
- Парадигма моралне и националне посрнулости прегажених југокомунистичких активиста који су се сетили да су “Срби” тек у позном животном добу;
- Незајажљивост без икакве валоризације способности, достигнућа;
- Обмањивање народа споља преко гастарбајтерских Тројанских коња који мостављају магареће отиске по образу народа!
- Том гасарбајтерском олошу изгледа нико није дошапнуо да се од Српства не живи, већ се живи за Српство;
- Није познато да ли су ти саморекламерски, дрски и примитивни гастарбајтерски “лидери” стипендирали иједно дете палог борца, да су нешто конкретно урадили у отаџбини;
- Могу они саморекламерски да се појављују на свим телевизијама у отаџбини, али народ у иностранству није у стању да поверује у морал проститутке и у поштење лопова… (који) представљају сопствене болесне незајажљивости до комичних размера.
Пошто је навео да електронска преписка Петра Милатовића са појединцима и порталима у српском расејању “има и већих и вулгарнијих увреда”, неким од ових “мисли” Никола Јанић је (највероватније дан или два по увиду у сајт “Истина”) супротставио доказе о супротном, али због тога што то сматра “неукусним” није навео “списак деце (сиромашних породица) која су стипендирана и приватно и од неких удружења нашег Савеза и Савеза наше омладине. Деца са Косова, из Републике Српске, централне Србије, Војводине… чак и дете једног затвореника у Хагу”.
Првог септембра 2008. године, на истом сајту, Јанић се на писање Петра Милатовића осврнуо нешто опширнијим текстом Кад човек постане будала… Може се на тај текст гледати више као на “процену Милатовићевог лика и дела” (најблаже: подвојена личност, неписмен мрзитељ, малоуман) него на расправу с оним што је Милатовић написао “књижевнички изаткано, извезено, уплетено и осмишљено тако да се свака написана лаж може искористити на више начина… Читати на истом сајту речи о проливеној српској крви, поред запенушане зависти, злобе, лажи, приватних бљувотина и настране потребе Петра Милатовића, равно је разводњавању трагедије српског страдања и (несвесном?) наношењу увреде српским жртвама, онима који су из својих кућа протерани, који су у својим двориштима заклани, или који су у свом последњем, магловитом погледу, беспомоћно гледали како им се деца, супруге, мајке или сестре силују и после тога убијају”.
У међувремену, и посетиоци Јанићевог сајта позабавили су се писањем Петра Милатовића, а овде преносимо свега неколико запажања:
- “Никола је један од ретких Срба, који је конкретно и пожртвовано помагао српском народу. Један од ретких који се у јавним дијалозима директно сучељавао са појединим западним политичарима, говорио и у разним домаћим емисијама, а све у циљу одбране Српства и српске државе. Један је од ретких који је имао храбрости да каже да је протеклих година био у заблуди верујући и одређеним политичким странкама и фигурама, које су на политич ку сцену дошле након 5. октобра 2000…
Сведок сам и Николине личне новчане помоћи, као и неких удружења Српског Савеза и Савеза Српске омладине, упућене о Божићу српским породицама на Косову и Метохији… јер сам од Николиног сарадника Срђана Младеновића… добила и потврду из општина где је та помоћ уручена – списак породица са њиховим потписима… Никола и његова супруга стипендирали су децу у свим српским земљама. Исто то чини и неколико удружења Српског савеза чији је Никола председник” (Весна Мијаиловић, која је до тада била сарадник-дописник Милатовићевог сајта).
- “Веома се тешко живело, па се дешавало да данима немамо ни марку у кући, али сам ипак започео студије… Једном приликом сам послао преко 15 мејлова домаћим и страним организацијама, фондацијама, молио за стипендирање, али ми нико није одговорио, изузев Николе Јанића… Оно што га је гануло је то, да је мој отац, све време рата био на првим борбеним линијама, бранио своју земљу, да би после остао без посла, пара и једва хранио четворочлану породицу. Никола ми је помогао када никог није било ту… Стипендија од 200 евра месечно била је више него довољна за моје студије, па сам и родитеље помогао. Никола ми је то давао из сопствених средстава, да би после неког времена, подмладак организације на чијем је челу Срђан Младеновић… преузела стипендирање, а Никола је почео да помаже једну девојчицу са Косова” (Владимир Милошевић, из Зворника, студент Правног факултета у Београду).
- “Читајући ових дана интернет издање нашег српског сајта Истина, нисам могла да верујем својим очима кад сам прочитала текст под насловом Тројански коњи остављају магареће трагове. Помислих одмах – Господе, опрости им, јер не знају шта раде! Аутор текста је учинио грех, велики грех пред Богом и добротом. Не познајем све поменуте у тексту, али кад сам прочитала име господина Николе Јанића из Шведске и оно што је речено о њему, напросто сам остала згранута над гомилом неистина, већ и зла. Не желећи да улазим у мотиве којима је био руковођен аутор тог текста осећам се дужном да реагујем на изречене неистине, јер ћутање је грех, или саучесништво у злочину…
Један од ретких који је своје речи и обећања претварао у конкретна дела био је господин Никола Јанић из Шведске…
Неукусно би било стављати у овај кратки чланак, имена свих оних који су на овај или онај начин били помогнути радом и конкретним делима господина Јанића и његових сарадника… Многа српска деца данас живе, раде и уче захваљујући баш Николи Јанићу. Спремна сам да са многим људима, који још увек верују у част, образ и морал, да станем пред сваки суд части и посведочим о конкретним делима овог човека, који многима од нас може бити само пример” (Татјана Лазић-Јевтић).
- “Учествовао сам у некој дискусији на једном српском сајту… о тренутном стању и кризи у Србској православној цркви. Запањило ме је колико је Милатовић био агресиван и арогантно прост… Као круну његовог силеџијског понашања, позивао је у тој дискусији људе да с њим мегдан дијеле. Буди бог с нама, да чудна и незгодна чоека” (Бранко Винчић, из Канаде);
- “Бесни плагијатор Перо Острошковић, власник сајта ЛАЖ, и даље лаје и уједа поштен људе за стражњицу” (Др Слободан Пивљанин);
- “Замислите да је, управо он тај Тројански коњ, који оставља магареће трагове, баш као и његов Председник Миле Ђукановић, те се труди да Србе у Дијаспори спречи у јединству” (Павле);
- “Јанића може да напада и оцрњује само онај ко је то добио у задатак од српских непријатеља”;
- “Дегутантно је водити било какву политику са (не)људима какав је извесни господин Милатовић… Био сам сарадник његовог сајта и тада ме је окивао у звезде. А онда се окренуо са својим нарученим пљувачима против мене… Не вреди о њему и његовом камелеонском битисању уопште придавати било какав значај, јер је човек напросто маргиналац” (Славко Јовичић Славуј, посланик Републике Српске у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине);
- И тако даље, ниједан коментар у корист Петра Милатовића.
Биће да је притисак српских сајтова из дијаспоре на Петра Милатовића био толико јак да је Милатовић одлучио да укине свој сајт “Истина”. О томе читамо на сајту Гласа дијаспоре (http://dijaspora.wordpress.com/2009/09/15/petar-milatovic-urasio-) у тексту којим Петар Милатовић објашњава због чега је то учинио.
Пренећемо овде један део тог његовог објашњења:
“Истину сам искључио са интернета јер сам добио реуму у левој руци завлачећи је деценијама у властити десни џеп и финансирајући српске акције по свету.
С друге стране, част изузецима (по речничком тумачењу, изузетак је оно што се издваја од правила – ИП), али овој генерацији Срба није потребна ИСТИНА него ЛАЖ, што се види на сваком кораку!
…Одговорно тврдим да је ово поколење Срба (част изузецима, али изузеци не чине правило!) само за спрдњу и презир створено! Зато се над тужним Сербима данас иживљава кусо и репато!
Уосталом, ни све ово није никакво изненађење. Примера ради, један Николај Велимировић био је више мета Србима него Хрватима и осталима… И о чему више треба да се говори? Дакле, овој генерацији Срба потребна је ЛАЖ! А највећа лаж је “србовање” оних који желе да живе од Српства! Ја нисам из тог доњег миљеа памети, јер не желим да живим од Српства него за Српство живим, а егзистенцију обезбеђујем мојим поштеним радом…
Када буду други урадили само стоти део онога што сам до сада за народ чинио, онда ћемо моћи да разговарамо после свега што сам доживео од овог мог данашњег српског народа који је, отворен да будем, ЗАСЛУЖИО МОЈЕ КОМПЛЕТНО ПРЕЗРЕЊЕ!… Сит сам лоповлука лажних националиста! Гори фукарлук моје очи нису виделе по овој белосветској помрчини…”
Петар Милатовић је ову и оволику самохвалу изрекао само због тога да би истакао сопствену надмоћ над српским народом од кога нема горе фукаре, и који (српски народ) заслужује његово, Милатовићево, комплетно презрење.
Подразумева се да толика количина антисрпског гноја изливена из Петра Милатовића није могла проћи без читатељских коментара.
На овом месту биће предочен само један једини коментар, написан 26. маја 2011. године. Нажалост, име тог аутора биће овде испуштено, да се не би вређали морални назори млађих од сто седам година:
“…Ти финасирао неког? Само да ми је знати кога? Прекини више са тим твојим глупостима, како те није срамота? Како те не гризе савест? Оставио си људе који су те волели највише на свету у дуговима и ти ћеш да причаш да си некоме дао паре… Ти никог не волиш… не волиш ти ни Србе, ти волиш само себе… А та твоја прича: Добио сам реуму у левој руци, завлачећи је у десни џеп… дај молим те, ту фарсу знам од кад сам се… Ова генерација није тебе заслужила? Е… ниси ти много тога заслужио, много тога, и мој бол док пишем ове редове, ни то ниси заслужио… мада је теби то свеједно, ништа не знаш, јер те не занима, јер нас не волиш, и ниси заслужио наше душе и нашу љубав”.
На самом крају овог осврта на неконтролисано и бескрајно злонамерно и подло писање Петра Милатовића о српском народу и Земљи Србији, потписник ових редова присећа се, макар то значило и да је свака сличност намерна, како је један његов (потписников) стари пријатељ из времена док су заједно вршљали по планинама, душа од човека, на приговоре некима који су знали да се у планини понашају недолично, да не поштују планинарски ред, да за себе захтевају нека посебна “права” у односу на групу, знао да их за све то оправда:
“Нека, и такви су нам потребни. Да није њих, како бисмо ми знали шта је добро”.
Не сећам се да ли је он онда имао на уму и Петра Милатовића.
Петар Милатовић “брани виталне српске интересе”
0 comments:
Post a Comment