Теофилизација ћирилице

Драгољуб Збиљић

Поводом крокодилских суза Теофила Панчића за једним, иначе врло ретким у целом Новом Саду и даље од Новог Сада по целој Србији, исписом ћирилицом уместо неуставне латинице у српском језику по Члану 10. Устава Србије.

„Дневнику“ који објављује „колумне“ Теофила Панчића однео сам реаговање у коме сам 3. јануара 2013. замолио:

„Надам се да ће моја радна кућа до пензије – „Дневник“ објавити ово реаговање и да ме неће упутити на нечију другу „новинску порту“. Главни уредник ми је рекао, отприлике, у стилу да се „реч колумнисте Панчића не пориче“, тј. не коментарише и на њу се не објављују реаговања!

Стога молим слободна гласила (и класична и интернетска) да објаве ово реаговање.

Теофил Панчић, новинар (баш би било занимљиво да каже који је факултет завршио у граду детињства и момаштва – Београду, када тако добро користи српски језик, српски речник и метафорику у свом тексту „Латиница, ћирилица… фајгељица“ („Дневник“, недеља, 23. децембар 2012, на 3, „ударној“ страни у једином војвођанском дневнику на ћирилици) и када тако „добро“ познаје судбину латинице и ћирилице у српском језику.

Чудна љубав Теофила Панчића према ћирилици

Текстови које објављује одавно Теофил Панчић у једином војвођанском ћириличком дневном листу „Дневник“ представљају занимљиву појаву у српском новинарству. То су текстови који предочавају личне и, по стилу, „младалачке“ импресије с намером да, тобож, „засецају“ у „српско зло“ како би се српски народ „просветлио“ и изашао из 25- годишњег „мрака“. Лепа намера. То је, је ли тако, овај „мрак“ који је дошао после самог од себе и од других сила рушења комунистичког „братства јединства“ и југословенске идеологије која се могла одржавати само док је то специјално одговарало спољним силама и унутрашњим апетитима који су били одувек, од почетка Југославије, сложни колико и оштри „рогови у врећи“. Први миг споља за рушење те утопијске творевине Југославије у којој је било толико очигледног антисрпства да је то сметало и сваком реалном несрбину, једва је дочекан да се сруши државна творевина, и то оружјем увоженим најпре преко Мађарске за Хрватску, али и за друге делове бивше Југославије, посебно за БиХ у којој се наметнуо крвави рат чије последице сваки и лош и добар човек на Балкану има да трпи деценијама и деценијама, и да се никад и не опорави од тога без обзира на то како се и чиме крсти или клања.

Теофил Панчић је један од тих „удружених тзв. независних новинара“ који нам деценијама предочавају „истину“ да су „за све криви“ они који су највише страдали (Срби). Он се у све теме разуме. А његова отворена и драга тема често је необична нападна „љубав“ према „елегантној ћирилици“, како је овде, у свом наведеном тексту описао. Та тема у њему изазива „крокодилске сузе“, којима он радо и често „ороси“ своје читаоце „Дневника“ и других гласила који једва дочекају његове „независне и истините колумне“ о његовој „љубави и према његовој латиници“, као да ико међу нормалним људима може да има разлога да мрзи неко и нечије писмо у нечијем језику. А „мржњу према латиници“ тај „независни новинар“ види у сваком коришћењу и враћању ћирилице у српски језик према слову Члана 10. Устава Србије иу складу са светском праксом (једноазбучје за један народ и један, његов, језик).

У овом делу ово је наш одговор, по дужини сличан његовој „књижевној“ слици из његовог детињства у коме се, како истиче, одушевљавао што је у кући имао мајку „ћириличарку“ и оца „латиничара“. (Као да друге породице у Југославији нису познавале два писма тзв. српскохрватског језика. И тај спој „љубави“ њему се усадио за цео век до те мере да му увек смета када се неки натпис у граду појави (и) на ћирилици… Он толико „воли“ ћирилицу да му ништа не смета када се масовно у Србији и даље крши први став Члана 10. у вези са службеном употребом српског јзика и ћириличког писма.

Толико Панчић „воли“ ћирилицу да му смета када се она у пракси појави

Да видимо шта је то што је толико у тој „љубави“ за ћирилицу огорчило „неутралног“ Теофила Панчића, по његовом обичају.

Теофила је готово један једини испис у Новом Саду, у делу званом Католичка порта сада на ћирилици у оквиру исписивања српског језика (нигде ту више нема готово ниједног ћириличког слова) толико „наједио“, да је човек морао да искаже своје гнушање према новом готово једном једином случају у тој Порти у Новом Саду где се неко сетио да у исписивању назива Културног центра Новог Сада има обаезу, дужност, па и част (част је поштовати туђе, а волети своје писмо у свом језику, без сумње), да после комунистичког вишедеценијског мрака у коме је владало законоправилио Јосипа Броза да се „Устава и заона не треба држати као пијан плота“, него се треба држати за свој „ћеф“. И сада, када је стигао, нормалним путем, један нови директор Центра и сетио се да треба применити српско традиционално и миленујусмко писмо ћирилицу за српски језик у складу с Чланом 10. Устава Србије – сада је то страшно за Теофила! Замислите, један се дирекрор Центра (Андреј Фајгељ) сетио да српски језик има своје (ћириличко) писмо, по новом Уставу – једно писмо као што има сваки други језик по једно: мађарски – латиничко, за национално преименовани српски језик – „хрватски језик“ латиничко, русински језик ћириличко, српски језик такође ћириличко писмо и све тако редом. Не, Теофил Панчић хоће да се једини Срби у свету и даље по комунистичком налогу на Новосадском договору (1954) „обогаћују двоазбучјем“, па да латиничко писмо „постепено“ замени ћириличко писмо које је пре тога било јед(и)но писмо Срба у Србији од постанка па све до Новосадског договора, када је наложена замена ћирилице и њено затирање.

Ћирилица је један од најважнијих српских кулуролошких одредница и симбола која је карактерисала Србе у Србији, али и изван Србије све Србе парсвославце све до реченог Новосадског договора (1954), после кога је и у Србији и изван Србије насилно и заблудама, тј. неком врстом комунистичке „теофилизације““ српског језика и Срба, ћирилица доведена до затирања. Па и сваки човек с преосталом макар четвртином ока може да види да и данас у целом Новом Саду, ћирилицу у српском језику немате ни на пушкомет. И сад један новинарски „див“, као „удружени незвисни новинар“ политикантски копа по једном једином испису на ћирилици на делу града Новог Сада, познатом под називом „Порта“ („врата“, „капија“), где је то сада један једини ћирилички натпис на српском језику. И великом „заљубљенику“ у ћирилицу смета сада тај један једини испис који није на латиници. И сада се он (Теофил Панчић – „Величанствени – праведник Сулејман Независни Новинарски“) „шегачи“ с тим исправним по Уставу случују ћирилице у целом том окружју око Културног центра.

„Независни Величанствени Латинички Новинарски Сулејман“

Превише је то за објективне новине и једног примерног „независног новинара“. Тај „Независни Величанствнеи Латинички Сулејман“, стицајем околности из Земуна) волео би да усрећи (и) Нови Сад његовом „теофилизацијом ћирилице“. Чак је ћирилици дао и нову одредницу „фајгељуца“ по часном Андреју Фајгељу који је прочитао Устав Србије (донет већинском вољом свих грађана Србије) и нашао да је његова само дужност дирекрора Културног центра Новог Сада да примени уставну одредбу о писму српскога језика и ништа даље од тога. Дакле, да примени Члан 10. тог актуелног Устава Србије у коме први став за писмо српског језика одређује „ћириличко писмо“ на сасвим јасан начин:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ И ту је тачка о српском језику и писму. Није Фајгељ исписао Културни центар Новог сада неким другим писмом зато што нема стечених услова законских у складу с Уставом и међународним прописима да исписује српски језик неким другим писмом. Јер, хрватска латиница је у међународним институцијама „укњижена“ као писмо уз „хрватски језик“. И зашто би сад Фајгељ газио Устав Србије у Србији и општу светску праксу (једноазбучје за један језик и један народ у дотичном језику)?

Када би био мало растерећенији у „љубави“ за „богаство двоазбучја“ по правилима комуниста и квазистручњака сербокроатиста, Панчић би признао да њему смета што више није на снази у Уставу правило о „равноправности писама“ само за Србе и српски језик на тај начин који је довео до данашњих изузетака српског језика на ћирилици, а до редовне примене ћирилице у српском језику само у Српској православној цркви и на српским гробљима.

Панчићу, будите стварно независни и исправни објективно, правнички по правилима правне државе и стручно, а не неокомунистички настројени и заљубљени у старо законоправило о масовном наставку непоштовања у Србији Уства и закона. Немојте да се позивате на Устав и законе само када Вам лично и пристрасно одговара. Прошетајте (још једном) до суседне Хрватске па се уверите како се тамо стриктно држе свога Чланка 12. Устава Хрватске и нигде нећете срести у „хрватском језику“ никакво „богатство двозабучја“ на Ваш начин. Свуда један језик за један народ, као у целом свету, имате на њиховом (латиничком) писму. А, сада су, како је објављено, решили да примене свој Члан 12. из другог става, па да Србима омогуће исписе у Вуковару и на ћирилици. А Панчићу смета смета овде што се тек понеко сети да прочита уставну обавезу у Србији и да врати ћирилички испис на институције у Србији.

Пристрасност и приземна (свађалачка) политизација од Теофила Панчић да уопште не личе на „независно новинарство“ Независног Новинара“. Независно новинар не значи да треба да буде независан од размишљања и примене уставних и законских прописа.

Теофилизација ћирилице