ГМО (не)ће проћи

Драган Атанацковић Теодор

Ако ствари везане за (не)пролазак ГМО  размотримо трезвено, премда можемо  како год хоћемо, шта ћемо видети?

Са једне стране ваге се налази оно што припомаже проласку ГМО, а са друге оно што би тај пролазак могло да учини немогућим.

На којем тасу има више  „аргумената“?

Аргументе сам ставио под знаке навода, зато што  су управо наводни аргументи,  они којих на страни за ГМО има највише.

У читавој овој проблематици аргументи, бар они који би се могли назвати правим, образложеним, научно-провереним, играју непримерено малу улогу.

Наводни или псеудоаргументи су јачи.

Најјачи међу њима је аргумент профита.

Њега ради у Србији су производи на бази ГМО, упркос закону који их забрањује, већ увелико присутни.

Већ их увелико и увозе и производе.

Предстојећа или планирана легализација  кобајаги само  увоза  је само тачка на и.

На страни где се налазе аргументи против  ГМО најтежи су они научни.

Али, као што показују искуства широм света, њих је више него лако мимоићи.

Као што су поручили и из Монсанта, расадника ГМО, коментаришући  научне аргументе:

„Све је то истина, али није битно.“

Шта је, дакле, битно?

Битније и од драстично угроженог здравља конзумената ГМО-хране, битније и од  угрожености опстанка, будући да ГМО, после три генерације, изазивају и стерилитет, што је равно уништењу огромне већине људског рода?

Битна  је и од свега поменутог битнија баснословна зарада коју остварују они који производе и тргују ГМО-артиклима.

Да ли се и како широм света, па и у Србији, бори против тог аргумента, који је, као што рекох, битнији и од самог опстанка?

По мени је сва та борба, у суштини, дефанзивна.

Своди се на информисање, углавном преко интернета.

На протесте, који су превише „академски“ и без нарочитог одзива.

Нико још нигде није успео да усталаса „широке слојеве“ по том питању.

Сви већи протести, који се одвијају по Европи и у нашем окружењу (код нас тога нема), тичу се борбе против мера штедње и, једним делом, против корупције.

На тим протестима, који обично имају мршаве резултате, се троши силна енергија око питања која јесу важна, али не и битна.

Колико је мени познато, нигде у свету није ни покренута ниједна озбиљнија и масовнија акција против евидентног угрожавања здравља, па и самог опстанка.

Као да тог угрожавања или нема или  је степен угрожености врло низак.

Тако гледано, на страни ГМО су и неинформисаност, интелектуално-политичка неусредсређеност, па и глупост.

Шта нам, на пример, вреди да акцијама и протестима испослујемо и веће плате, пензије, ако ћемо за те веће плате и пензије куповати и јести  ГМО-храну, која ће и нама и нашим потомцима темељно угрозити  здравље, па и сам опстанак?

Шта нам вреди „битка за очување“ Устава, Косова и Метохије, ако ћемо све то очувати и сачувати као болесни људи, чији унуци, најдаље праунуци више неће моћи ни деце да имају?

Све у свему, докле год се било где у свету не догоди да власт, на основу адекватне акције, падне због темељног угрожавања здравља и опстанка, човечанство, па и ми као његв део, неће положити испит зрелости, него ће остати гомила оних који, као што пише у Књизи о Јони, „још не знају шта је лево, а шта десно“, гомила интелектуално и емотивно неусредсређених бића којима аргументи и докази значе таман колико и Монсанту.

На основу чега се та и таква гомила, осим на основу своје воље, може надати да ће је мимоићи пропаст од  ГМО-пошасти?

ГМО (не)ће проћи