Бесконачни разговор

Никола Јанић / Милић Мартиновић (Фото: Васељенска ТВ)

Стокхолм – Свет је заиста мали. Кад год сам са неким разговарао о Шведској, наш човек Никола Јанић, скоро увек је био део неке приче. Тако је и у причи о српском полицајцу Милићу Мартиновићу са Косова, којег је шведски суд прво осудио на казну доживотне робије за ратни злочин у селу Ћушка на Космету, да би касније Врховни суд те земље закључио да он није крив. Када је ухапшен у Шведској и осуђен, вест о томе је објављивана на насловним страницама српских медија. Његова ослобађајућа пресуда скоро да је игнорисана, мада је то била права сензација, да у правној држави каква је Шведска, човека најпре осуде на најстрожу казну, а онда Врховни суд, користећи исте “доказе”, ту пресуду преиначи и Мартиновића у потпуности ослободи кривице. Посебан куриозитет је и то што је осуђен па ослобођен човек против кога је сведочила и Наташа Кандић.

Када сам покушао преко шведских колега да се детаљније информишем о овом случају, добио сам један, помало изненађујући одговор и савет: “Јавите се вашем земљаку у Шведској, господину Николи Јанићу, председнику НГО Хуманвоице. Он може да вам да релевантне информације о случају Милића Мартиновића, јер је Јанић први реаговао на многе неправилности које су биле очигледне када је тај човек осуђен на најстрожу казну затвора”.

Реците ми, у чему је ваш лични допринос да у случају Мартиновић дође до оваквог обрта?

Ни у чему. Такво питање је неосновано и неозбиљно… Било би заиста смешно када би један човек могао да утиче на пресуду било коме, било где и код било каквог суда. Нити сам ја његов адвокат, нити сам имао нешто…

Знам, али потврђено је да сте испред организације чији сте председник имали разговоре и преписку са судом у коме је Мартиновић осуђен, са његовим шведским адвокатима, са Мартиновићевим послодавцем у Шведској, са његовом супругом, оцем, сестром… Били сте у контакту са правним институцијама и у Србији и у Шведској, а радили сте и на детаљном информисању шведске јавности, заједно са познатим шведским новинарима и ТВ репортерима?

То је тачно. Постоје неке ствари о којима неки новинари могу да добију више информација и да на одређене циљне групе проследе и оно што још није
објављено, или што неће бити објављено, а веома је важно. Са њима сам од летос имао разговоре о многим нелогичностима, упечатљивим и у писаном образложењу пресуде. Али о Мартиновићевом суђењу и пресуди више сам сазнао од једног помоћника државног тужиоца за ратне злочине у Србији и његовог сарадника. Са њима сам се срео посредством главног уредника једних новина које излазе у Београду.

Иначе, нашој организацији “Хуманвоице”, често се обраћају људи који сматрају да су доживели неправду, селективан и некоректан третман у некој од шведских институција. Регистровали смо неке случајева у којима је било некоректности и одлука супротних шведским законима и прописима о раду институција. Углавном код имиграционих власти…

Ви сте заправо једини Србин који је пратио суђење Србину који је осуђен за убиство шведске министарке спољних послова Ане Линд. Да ли сте тада…

Не постоји ни једна додирна тачка између ових трагичних случајева и неумесно је мешати та два суђења. Мијаиловић је за убиство тадашње министарке осуђен на основу непобитних доказа и тај злочин није почињен из политичких разлога. Убиство министарке Ане Линд није било планирано, већ је то импулсивно убиство, што се може видети и из доказа сакупљених у истражним поступку. Имам велику картонску кутију препуну предистражних, истражних и судских материјала.

Тамо су и записници и многи транскрипти са саслушања и суђења, дискови са аудио и видео снимцима. На пример, тамо су снимци надзорних камера са детаљним кретањем Мијаиловића у галерији преко пута робне куће и у робној кући у којој је Ана Линд убијена. . Ту су сведочења, фотографије са места злочина, делови њене гардеробе са траговима крви и отворима од убода ножа, као и остало што је било предочено у истрази… лекарски и други налази и докази… адекватно у истрази.

Када данима пратите суђење за злочин, који је, после убиства Олофа Палмеа, поново и тако снажно потресао Шведску државу, запазите и ситне пропусте за које бисте волели да их није било.

Али српском полицајцу са Косова, Милићу Мартиновићу, суђено је за организован ратни злочин, и намеће се утисак да је током првог суђења постојао притисак за пресуду којом би се поред њега осудила и на стуб срама ставила и Србија и њена полиција.

Да ли сте пратили суђење Мартиновићу?

Нисам. Његово суђење је за мене прошло скоро незапажено, јер сам тада имао здравствених проблема, који ми нису дозвољавали да то чиним ни путем медија. Обавеза, као председника “Хуманвоице”, и моја лична заинтересованост о прислушкивању његових телефонских разговора, како су и који су делови парцијално коришћени на суђењу као докази против Милића, искрсла је касније и случајно. Од помоћника државног тужиоца за ратне злочине сазнао сам да Мартиновићу није дата пресуда и образложење исте на матерњем језику, српском, а није остало много времена до истицања рока за подношење жалбе. То је озбиљан пропуст, а за “Хуманвоице” неизбежан покретач да тражимо образложење како је могуће да се тако нешто деси? Човек није био осуђен да плати 100 евра због брзе вожње, већ на најстрожу казну и за злочин, који, данас то знамо, није починио.

Да ли је у Шведској пракса да се странцима који су осуђени за неки злочин пресуда даје на њиховом матерњем језику?

Наравно. У зависности за шта су и колико су осуђени и ако не владају у потпуности шведским језиком; не читају, не говоре и не пишу добро и да су на суђењу због тога коришћене услуге преводиоца, а на суђењу Мартиновићу коришћене су услуге преводиоца. Прво сам помислио да је то пропуст његових адвоката и, мада је била субота, позвао сам једног од њих мобилним телефоном. Био је на путу, али ми је потврдио да пресуда није преведена на српски. Сматрао је “одличним” што сам га позвао и рекао да ће се јавити у понедељак и да би било добро да се видимо и поразговарамо о случају Мартиновић. Није се јавио у понедељак, ни у уторак, у среду… Онда сам га поново позвао. Телефон је звонио, али се он није јавио, па сам му послао дужи СМС у коме сам скоро дословце написао:

“Очекивао сам да се јавите. Нисте се јавили, а не одговарате на моје позиве. Хуманвоице интересује како је могуће да се странцу, који је осуђен на доживотну робију, таква пресуда (на коју би требало да се жали) не достави благовремено на његовом матерњем језику? Зашто као адвокат на то нисте реаговали?”

Да ли вам је одговорио на СМС?

Не, што је било изненађујуће. Тим пре што ни на телефонске позиве ни на СМС није одговарао исти адвокат који је у нашем првом и једином телефонском разговору предложио да се видимо и да “поразговарамо о том случају”.

Позвао сам суд и после разговора са неколико особа почео сам да сумњам, то јесте, осетио сам интуитивно да коцкице “мозаика” нису на местима где би требало да буду постављене. Онда сам телефонске разговоре комбиновао са е-маиловима, који су доказивали да се нешто невероватно и необично може догодити и у шведском правосуђу.

Пресуду сам имао на шведском и са образложењима исте на укупно 157 страница, а разговори су тада били само у вези тога да ли је пресуда преведена на српски? Информације о преводу на српски, које су се налазиле у судском компјутеру, оно што је рекао регистратор, шта ми је рекла и прочитала секретар суда, шта је рекао нотар… ништа се није слагало.

Та два дана су подсећала на игру пинг-понга у којој никако да дође до завршнице. Када ме је позвао и судија, рекао сам му, између осталог, да је срамота да су пресуду превели на албански и доставили превод и сведоцима, за које у образложењу пресуде пише да им се не треба веровати више од око 50 посто. Мартиновић није осуђен на 50% времена од највише прописане казне, већ на доживотну робију, а нису му доставили ни на његов језик преведену пресуду.

“Како ће да се жали, ако не зна у потпуности шта све стоји у пресуди”, упитао сам га.

Одговорио је: “Мартиновићу могу његови адвокати да објасне пресуду…”

Тад ми је “пукао филм” и рекао сам:

“Зар ви, шведски суд, мислите да је нормално да Шиптари (који ће да добију одштету и надокнаду од 15 или 25 000 евра) добију 157 страница пресуде преведено на албански, а да онај ко је осуђен треба да донесе одлуке о жалби на основу препричане пресуде од његовог адвокати у року од сат или два…? Надам се и очекујем да ми током сутрашњег дана доставите превод пресуде на српском језику, како је обећано…”

Да ли сте добили преведену пресуду у року од та два дана?

Добио сам је истог дана, што ме доводи у недоумицу: због чега је суд недељама одлагао и избегавао да се та верзија на српском достави Мартиновићу? Такође, имам утисак и да се неколико дана одуговлачило да се организацији Хуманвоице пошаље српски превод.

Да ли знате разлог због чега се тако поступало?

Нисам сигуран, али имам основ за тврдњу да има доста изненађујућег и нелогичног у редоследу дешавања. Међутим за мене је било много веће изненађење да са наше, “српске” стране, није било транспарентности и обећане искрености, у вези доласка Мартиновића у Шведску. Када сам све сабрао и преконтролисао – оно што је могло да се контролише – и све то упоредио и размислио, закључио сам да је у мојим разговорима са Мартиновићевим оцем, са његовом супругом, сестром, са послодавцем, замеником тужиоца и његовим колегом, полицајцем… заправо, неке од наведених особа нису дале коректне одговоре, а и прећутале су неке важне информације.

Да одмах појасним да се то не односи на оно најважније: да ли је он лично имао некакве кривице или не, јер је сада недвосмислено потврђено да није. То се не односи ни на неуобичајено понашање шведских правосудних органа и, најблаже речено, на срамно вођење истражног и судског процеса у Шведској.

Када сам српском заменику тужиоца за ратне злочине, који је сведочио у корист Мартиновића, доставио пресуду преведену на српски, био је изненађен да сам је тако брзо добио. А за мене је веће изненађење била његова констатација, после прочитане пресуде, да оно што је у њој написано о његовом сведочењу, није одговарало истини и ономе шта је он тамо рекао.

Тих дана су Мартиновићев отац и сестра дошли да посете сина и брата у затвору. Срео сам се са њима у Штокхолму и разговарао, а дао сам и њима копију пресуде на српском. Питао сам оца шта његов син каже у вези неких делова у пресуди, а он је одговорио да Мартиновић млађи није још добио пресуду са српским преводом, што је било несхватљиво.

Причали смо и у вези једног телефонског разговора, који су Мартиновићеви родитељи водили са сином који их је звао из Шведске. Тај разговор је један од оних које је шведска полиција прислушкивала и део тог разговора био је на судској расправи. Он је веома важан и у дијалогу који сам, испред Хуманвоице, имао са шведским правним институцијама.

Доста је ту урађено, али сам пре неколико месеци донео одлуку да се више не бавим овим случајем. Не због Швеђана, већ због “српских” учесника у овој невероватној “представи”… Можда ћу некада проговорити и о томе.

Али ви сте пре те одлуке имали контакте са познатим новинарима и репортерима шведских медија, са министарством правде, са адвокатском комором Шведске… Спровели сте анкету, чији сте резултат послали и првостепеном и вишем суду и показали је вашим колегама новинарима, у којој су шведски студенти интервјуисали пролазнике у вези једне слике Милића Мартиновића ….

Тачно. Разлог анкете је био у томе да је један од Шиптара, који живи у Шведској, својој сестри, која је сведочила на суђењу и “препознала извршиоца злочина”, пре суђења послао нову Мартиновићеву слику; онако како он изгледа данас. Суд је игнорисао ту чињеницу и на основу таквог “препознавања” Милића као кривца, уз вештачење “експерта за сећање”, закључио је да је таква “идентификација” за суд прихватљива.

Дневне новине “Курир” су, када су писали о хапшењу Мартиновића, на насловној страни објавили његову и слику, у доњем десном углу, а у горњем десном углу слику неког криминалца, убице, или не знам сад шта је био… из Бачке Паланке. Помислио сам да су имена погрешно написали, јер је међу њима било визуалне сличности. Од оца осуђеног Мартиновића сам затражио и добио слику његовог сина из млађих дана и ту фотографију смо ставили између фотографија ова два човека у “Куриру”. Швеђани, младићи и девојке (због објективности нисам хтео да то раде Срби), показивали су то пролазницима и питали: Да ли је особа на слици у средини (Мартиновић из млађих дана) идентична особи на слици у доњем или у горњем углу насловне странице и, ако јесте, којој од њих? Да ли особа на слици у средини, ако је одговор упитаних на прво питање био негативан, личи једној од особа на слици у врху или на дну странице, и у том случају коме од ове двојице?

И какав је био резултат анкете?

Катастрофалан и за суд и за “експерта за сећање”. Један од познатих шведских новинара, са којим сам имао дуге разговоре о овом случају, такође није могао да доведе у везу Мартиновића из садашњих дана са сликом Мартиновића из времена када се водио рат на Космету. Тај шведски новинар, преда мном је позвао судију Е. у једном суду, коме смо већ послали резултат ове анкете са сликама које су коришћене. На крају разговора, који је трајао неколико минута, упитао га је:

“Реци ми отворено, како је могуће да суд прихвати идентификацију од стране сведока (поменуте Шиптарке) која је добила фотографију оптуженог пре сведочења и видела како он изгледа данас, једанаест година касније… Па суд је са тиме било упознат… Молим те још само да ми као угледан правник кажеш искрено, не као новинару шведске телевизије већ приватно, као дугогодишњем познанику, да ли си ти дошао до истог закључка о сличностима на фотографијама у анкети Хуманвоица, као и ја… или ниси…?”

Да ли му је одговорио?

Јесте…

И шта је одговорио?

Не могу да ти кажем… Шведски новинар је обећао саговорнику да његов одговор неће бити објављен, чак и уколико буде радио емисију коју смо планирали. Ја сам такође обећао истом том новинару да нећу цитирати одговор који је добио. Али теби, као дугогодишњем познанику, могу да кажем толико да сам био задовољан одговором поменутог судије!

Бесконачни разговор